Прочитај ми чланак
(Тодор Куљић)
Ономад у Бриселу датум почетка преговора са ЕУ Дачић је прогласио најважнијим догађајем за Србију од Другогсветског рата, а Вучић је истом приликом оптимистички додао да ће то бити прилика да нам буде омогућено да радимо „једнако вредно као у Титово време”.
Откуд сада Тито? Да ли се Тито омакао Вучићу у Бриселу или је бивши радикал плански посегнуо за носталгијом коју је његов дојучерашњи шеф Шешељ покушао да истера глоговим коцем шетајући се својевремено око Куће цвећа. У интервују за „Франкфуртер алгемајне цајтунг” Вучић истиче Ђинђића и Макса Вебера и одриче се Велике Србије. Каже: „Грешио сам.” Лепо. А у обраћању домаћој јавности из Брисела помиње Тита. Сваком делу јавности понудио је оно што му годи. Немцима Вебера, а Србима Тита.
Можда је Вучић хтео да унесе наду у капитализам који се никада није правдао надом него реалношћу. Разбуђивање наде преко прошлости заслужује мали коментар. Није ли то титоизам и службеној политици престао да буде некористан као мрачна прошлост коју треба свладати и постао носталгично средство? Да ли је Дачић заборавио Милошевића, а Вучић Шешеља? Ко ће их знати? Али је сигурно да се данас код српских маса не може нада подгрејати ни Милошевићем ни Шешељем. А још мање пут у ЕУ. Ту Слоба и Воја само сметају. Зато онда дај каткад и Тита! Да ли је Тито кључ за све, општи бренд, у добу када се можда истрошио сан обичног човека о свом дућану који је пратио сан о властитој националној држави?
Вероватно од свега помало. У мери у којој су се уз поменута надања након рушења социјализма почела јављати и масовнија разочарења, мењао се и однос према титоизму. О томе сведоче многобројна социолошка истраживања. Бруталности нових националних капитализама у региону смањују критичност према Титу, јачају титосталгију и снаже уверење о Титовом златном добу. Није било златно, али јесте било сигурније, можда и отуда што је било ауторитарније. Франц Нојман је својевремено социјализам називао васпитном диктатуром. Ова оцена данашњем либералном уху звучи скандалозно иако је нашем региону свеопшта дозвољеност донела рат, криминал и плачке. Важније је то да се поступно пробија сложеније сећање на титоизам. У Србији се то види још од почетка нашег века, када је Милошевић као кључни кривац и негативни херој потиснуо Тита из те улоге. Данас је још очевидније да титоизам није затворено поглавље прошлости. Има ту још доста ствари које код бравара интригирају. Насупрот либерализму који је лишен утопије, у титоизму је било вере и наде у боље сутра. Обични човек се надао новом друштвеном стану, запослењу, Јадрану. Није ли повремено службено подсећање на Тита провокативна антитеза добу у ком је ишчезла вера да ће бити боље? Није ли титосталгија жал за добом у ком је било више наде? Да ли је бравар био бољи зато што је био махер, преварант и илузиониста који је успешно замајавао регион надом? Зашто онда нешто и не присвојити од његове вештине и каткад га поменути?
Пре ће бити да се овде нешто друго крије. Није Броз баш био добар скроз, него су послетитоистички владари сами ненамерно дозиђивали Титову послекомунистичку харизму и то властитим ратовима и тајкунизацијом. Јесте срушен Берлински зид, али је дигнут зид између богатих и сиромашних. Да је ствар само у томе што се сиротиња другачије сећа од богатих, онда би се титосталгијамогла лакше разумети. Али зашто се и неолиберална власт каткад окреће Титу? Да ли отуда што нестаје идеологија која је све правдала Косовом? Ако нема косовске, националне, онда треба тражити нову наду. Ако је тешко наћи нову, има ли старе наде? Умешност политичара лежи у подгревању наде и оптимизма. Највиртоузнији знају када треба променити садржај наде, а они још бравурознији знају како остати доследан, а продавати сасвим другачију маглу.
Горепоменуто, можда и случајно, подгревање титосталгије код маса у облику парфимисаног сећања на самоуправљање не личи на маневар, него више на грч одбране. Иако се домаћи политичари радо друже са поповима, крсте и левом и десном руком, иду на славе тајкуна, ипак се каткада служе и носталгијом: „Врати се чобанине.” У Босни поштено говоре да је ненормалан онај ко није титосталгичан. Можда претерују, али их је доста јада убило, па их је и разумети.
Може неко помислити да је Вучић у Бриселу посегнуо за Титом зато што је продао Косово. Боже сачувај! Или је можда повремено призивање титоизма од актуелних српских властодржаца сигнал за регионалну сарадњу у име заједничке прошлости? Ко зна? Можда ни они сами тачно не знају шта може донети балон титосталгије? Не треба нагађати. Засад Тито у Бриселу личи на црвени перформанс уочи светосавских прослава. Бивши радикали су изгледа постали свесни да са Дражом као симболом не могу даље од Земуна, док са Титом као брендом могу све до Цеља. А од пре неколико дана, изгледа и до Брисела.
(Политика)
