Ђурађа Црнојевића на престолу наследио је Стефан Црнојевић, млађи брат, односно најмлађи син Ивана Црнојевића. Он је само формално управљао Горњом Зетом, све до 1499. године, кад га је скадарски санџак-бег Фериз-паша заробио и утамничио, па је тако Горња Зета, односно Црна Гора и формално изгубила самосталност и припојена је Скадарском санџакату.

Поприште битке два брата: Поглед на Подгорицу и Љешкопље где се одиграо сукоб из предања

ПАМТИЛИ ИХ ПО ЗЛУ

Историчар, професор Предраг Вукић сматра да је Стефан Црнојевић ипак убрзо ослобођен, замонашио се и изгледа недуго потом као монах и умро у манастиру Врањини.

– Судбина средњег сина Ивана Црнојевића, Станка или Станише, заслужује посебну пажњу. Иван Црнојевић је према народном предању, али и према неким историјским документима, негде при крају своје владавине, око 1485. године, у знак поштовања и лојалности упутио свог средњег сина у Цариград да као талац двори турског султана. Он је ту изучио високе војне школе. Кад је примио ислам није поуздано познато, да ли док му је још отац био жив или касније, али је сигурно да је том приликом добио име Скендер-бег. По предању, мада за то нема тврдих историјских доказа, он је одмах пошто је прешао у ислам желео да освоји Црну Гору и преотме власт старијем брату Ђурђу. Предање вели да је он чак и војску повео на брата, али је наводно доживео пораз у сукобу са његовом војском до којег је, тобож, дошло у Љешкопољу…

Битка за Херцег Нови 1687. године

Станко Црнојевић се, опет по предању, одмах пошто се потурчио настанио у селу Бушате код Скадра, које и данас постоји. По том селу су се његови потомци, односно потомци тог исламзованог огранка лозе Црнојевића, прозвали Бушатлије:

– Године 1514. султан је новопеченог Скендер-бега поставио за црногорског санџак-бега. Пошто је простор старе Црне Горе, након пада под турску власт 1499. године, ушао у састав Скадарског санџаката са сједиштем у Скадру, султан 1514. оснива Црногорски санџакат, као посебну административну јединицу са сједиштем на Жабљаку Црнојевића и за његовог управитеља именује Скендер-бега Црнојевића Бушатлију – вели Предраг Вукић.

Скендер-бег није оставио лепе успомене у старој Црној Гори. Управљао је круто и сурово.

Након 1528. године, која се узима као датум смрти Скендер-бега, односно Станка Црнојевића, Црногорски санџакат се укида и поново се припаја Скадарском санџакату, којим потом столећима управљају Бушатлије, потомци Скендер-бега. Смењују се паше и везири, наслеђују један другога, што иначе није био обичај, или честа појава у ондашњем турском царству (сем Бушатлија, то је, колико се зна, био обичај још само у породици Махмутбеговић из Пећи, који су изгледа – они су, како каже историчар Вукић, тако тврдили – такође пореклом од Црнојевића):

– Бушатлије су тако управљале Скадарским санџакатом више од триста година – може се рећи све до 1831, и црногорска историја их не памти по добру – истиче професор Вукић. – У вријеме док је трајао Морејски рат између Венеције и Турске, Сулејман-паша Бушатлија је 1685. године похарао Цетиње и спалио Цетињски манастир. У покушају да га у томе спријечи, гласовити хајдучки харамбаша Бајо Пивљанин Николић дочекао га је на брду Вртијељка изнад Цетиња, али је то био самоубилачки акт – у том неравном боју су погинули и Бајо Пивљанин и сви његови саборци, који нијесу узмакли пред немјерљиво бројнијим непријатељем…

Била је то прва похара Цетиња и Цетињског манастира, која се догодила у мају 1685. године. Прва, али не и најгора:

– Млечани су три године након те прве похаре стационирали и своју војну посаду на Цетињу – подсећа историчар Предраг Вукић – јер се тадашњи цетињски митрополит Висарион Бориловић Бајица ослањао на Млетке и сматра се да је он био њихов лојални и вјерни савезник.

Треба, међутим, напоменути да је то било вријеме након тешког турског пораза под зидинама Беча 1683. године кад је рат против отоманског царства повела такозвана Света лига, коалиција четири тадашње хришћанске велесиле – Аустрије, Пољске, Русије и Млетачке Републике. На простору Црне Горе и приморја оперишу углавном Млеци. Они су, тако, 1684. године заузели Рисан, који је у то вријеме био у рукама Турака, а 30. септембра 1687, уз помоћ црногорских и херцеговачких племена, ослободили су и Херцег-Нови, који је пуна два вијека био у рукама Турака.. Млеци, међутим, нијесу имали толико војне снаге да заузму и бране и просторе унутар Црне Горе и Херцеговине. Венеција је имала доста моћну флоту, али зато слабашну копнену војску…

Опаки скадарски везир Сулејман-паша Бушатлија није се помирио с тим да млетачка војска столује под Ловћеном и чува Цетиње, па се почео спремати да и по други пут удари на црногорску престоницу. Поход је уследио у септембру 1592. године.

– Знајући да не могу одољети турској сили и одбранити Цетиње, Млечани су на вријеме повукли војску – прича даље професор Вукић. – Прије тога, они су у подруме манастирских конака поставили велике количине барута и муниције, рачунајући да ће Турци одмах запалити манастир и да ће онда од експлозије која ће услиједити и многи од њих изгинути. Тако је и било.

ПАШИНА ГРЕШКА

Када је Сулејман-паша Бушатлија са својом пратњом дојахао на коњу испред Цетињског манастира, наредио је да се манастир одмах запали не слутећи шта се налази у манастирским конацима. Услиједила је стравична експлозија која је силног пашу збацила с коња и тешко га озлиједила, а знатан број његових пратилаца је и изгинуо. Огорчен због млетачке подвале, Сулејман-паша је наредио да се Цетињски манастир поравна са земљом. Тако је и учињено, а турска војска се одмах затим повукла из Цетиња. Цетињски свештеници ће потом столовати у манастиру Ћелија добрска у сусједном Добрском Селу. Цетињски митрополит Сава Калуђеричић Очинић, примјера ради, који је ступио на трон Митрополије 1694. године, боравиће у Ћелији добрској и он ће се ту чак и упокојити 1697. и ту је и сахрањен…

(Вести)

Ознаке: крштење, Махмут Бушатлија, Црнојевићи