Озлојеђени и назлобрзи скадарски силник се, наравно, није могао помирити са тешким поразом у Бјелопавлићима. Увиђајући да је за тај пораз, за то што није успео да похара Бјелопавлиће и Пипере, најзаслужнији владика Петар Први Петровић Његош, Махмут-паша Бушатлија није сачекао чак ни да се извида и да му задобијена рана у Мартинићима зацели, већ је са још већом силом (његова ордија је овог пута, изгледа, бројала 23.000 војника, мада има извора који наводе и свих 30.000) поново кренуо, овог пута на стару Црну Гору и владику Петра Првог лично, науман да још једном прегази и спржи Цетиње.

Са капије тврђаве Спуж: Поглед на Бјелопавлиће и село Мартиниће

ВЕЧИТЕ БУНЏИЈЕ

Но, пре приче о томе како се завршио тај поход Махмут-паше на Цетиње, ево неколико појединости о историјским околностима које су претходиле и овом и претходном његовом походу на Пипере и Бјелопавлиће, које су крајем 18. века означиле прекретницу и у историји Црне Горе и овог дела Балкана у целини, који ће, коначно, добити епилог и у Првом и Другом српском устанку у Србији почетком 19. века.

Владика и ратник: Петар Први Петровић

Чим су се руска царица Катарина Друга и аустријски цар Јосип Други на Криму 1787. године договорили да пораде на слабљењу и подели турског царства, Турска им је, уз снажну подршку Енглеске и Француске објавила рат. У жељи да отоманску царевину пољуљају и ослабе са више страна, савезнице Русија и Аустрија су наумиле да побуне народе који вековима чаме у турском ропству. Међу првима Црногорце, вечите бунџије и непокорнике.

Аустрија је зато одмах на Цетиње као изасланика упутила капетана Филипа Вукасовића са 100.000 дуката, нешто хране, праха и олова, да наговори владику Петра Првог да зарати са Турцима. Умном владици је то у почетку било сумњиво и такву понуду је одбио пошто није имао потврду са руског царског двора да је то у интересу Русије, односно да је и Русија у рату са Турском. Но, ипак, кад је и из Русије стигла потврда о рату са Турском, Петар Први се помирио са Вукасовићем и почео да се припрема за обрачун са Турцима. Ни Турци, наравно, нису седели скрштених руку.

Скадарски везир, Махмут-паша Бушатлија, осећајући да се црногорска брђанска племена све више приближавају Црној Гори, да неће моћи још дуго да их држи у покорности и одвојено од матице, предузео је поход на Бјелопавлиће и Пипере, уверен да ће ту пресећи сваку помисао на ширење устанка и у осталим брђанским племенима и могућност њиховог присаједињења Црној Гори. У једном писму које му је тих дана упутио, владика Петар Први га позива да се окани црногорске и брђанске сиротиње „али ако нећеш, хвала да је богу, а ми ћемо се од твоје силе и напасти бранити докле иједан од нас тече“, поручује му популарни и веома утицајни владика пред чијим ауторитетом и угледом је нестајао вековима присутни сепаратизам у брђанским племенима. 

Бечки изасланик Вукасовић је у међувремену већ био побегао из Црне Горе јер су његови сукоби и неспоразуми са владиком кулминирали. У таквој ситуацији владика Петар Први у Беч шаље своје изасланике и тражи помоћ. Нови аустријски цар Леополд Други му одмах шаље 31.725 килограма барута, 63.609 килограма олова, 137.000 кремена, одговарајућу количину папира за фишеке, два топа са лафетима, чак и 300 дуката трошка за пренос те џебане из Котора на Цетиње.

Охрабрен таквом подршком, Петар Први је одмах мобилисао око 5.000 Катуњана, Љешњана и Ријечана и пред њима почетком јула 1796. године кренуо у помоћ Пиперима и Бјелопавлићима који су имали око 2.000 људи под оружјем. Већ је речено како се тај поход окончао, да је турски коловођа Махмут-паша Бушатлија, са тешком раном на грудима једва изнио живу главу и спасио се у оближњој турској спушкој тврђави. То га ипак није опаметило већ је одмах почео да припрема нови поход, али ни цетињски владика није седео скрштених руку. Успео је да за кратко време још снажније обједини сва црногорска племена, а сем Пипера и Бјелопавлића, под његов барјак су једнодушно стала и сва друга брђанска племена.

Овог пута их је коначно окупила и ујединила велика опасност која се надвила над Црном Гором и владика је успео да за кратко време организује и окупи двоструко бројнију одбрану од оне на Мартинићима – тачно 6.590 војника, које је благословио овим речима: „Данас са радосним чувством очекује наш мили род ваше витешке подвиге вијенцем побједе овјенчане чути, а потом да ви достојне пјесме спјевају и вијенце славе плету…“

Хаџи Радован Бећировић Требјешки

– Махмут-паша је своју застрашујућу ордију улогорио доље у љешкопољској равници, на простору данашњег села Бери и планирао је по свему судећи да одатле овуда преко Круса, Дражевине, Буроња, Прогоновића и Штитара удари на Цетиње – казује 75-годишњи Драго Мишковић из Круса – а очигледно је добро знао ове стазе и богазе пошто му је то било други пут да војшти на црногорску престоницу. Иако је имао далеко бројнију војску није очигледно рачунао на то да су Црногорци вичнији овом камену и да они ипак боље познају овај терен и боље се сналазе у овој беспутици…

У својој знаменитој приповеци „Поп Андровић нови Обилић“, Стефан Митров Љубиша је, чини се, боље од икога описао Махмут-пашу Бушатлију, његову пакосну нарав и злобу, његово немилосрђе које су добрано осетили и сами Паштровићи. Кад је негде у другој половини 18. века, у време успона и јачања моћи Махмут-паше учињен један умир крви између Паштровића и Спичана, на чему је понајвише порадио угледни и утицајни поп Раде Андровић, то није било по вољи ни скадарском везиру ни млетачком провидуру из Котора. Пргави и самовољни Махмут-паша је истог трена позвао Спичане у Скадар да испита какве то они договоре и помире праве са Паштровићима иза његових леђа и како то они мимо његовог знања и воље помјерају границе. Паштровићи су у то време били под влашћу Млетака.

КАКАВ СУЛТАН И КУЧИНЕ

Делегација Спичана, на челу са Мирчетом Никланом, покушала је да одобровољи напраситог и безобзирног силника, наглашавајући невоље Спичана и муке које су трпели због тог мучног дуга према Паштровићима, али и лојалност коју и даље гаје према султану. Само што је споменуо султана, то је до краја разјарило бесног везира: „Какав султан и кучине! Ја немам врх себе господара, потле Бога и Пророка, а за тога падишу мислим као за свога хата. Док је мени Арбаније и љута Малисора, не бојим се ја, фукаро, ни султана ни цетињског калуђера, који ми сједи на ђедовини, ни оне ћосаве бабе у Млецима, којој се поп Андровић трипут на дан клања, но ћу их сва три потковати прије године, и побити границу топузом, гдје ми гођ хат допре и ногом чепне!“

(Вести)

Ознаке: крштење, Махмут Бушатлија, Црнојевићи