Прочитај ми чланак
Обећања о новој савременој фабрици сложених система наменске индустрије и куповини нових „мигова“ трајала су једно лето.
Што се тиче политичке и привредне сарадње са Русијом, пажња српске јавности у последње време усмерена је на две ствари. То су увезане европске игре око „Јужног тока“ и питања Украјине, односно еластичан став Београда по том питању.
На обећања о ширењу сарадње са Русијом, нарочито у области наменске индустрије, потпуно се заборавило. Као руком однета су олако изречена обећања о отварању најсавременије фабрике сложених борбених система, сличне некадашњем „Ђури Ђаковићу“. Нико више не говори ни о обнови српског ваздухопловства, односно о куповини нових „мигова“.
Ту не рачунам изјаву министра одбране Братислава Гашића, дату с почетка маја, да Србија не одустаје од набавке нових авиона, али да тренутно за то нема новца. У следећој реченици министар је истакао да ће ове године, ипак, уследити значајна инфраструктурна улагања и опремања армије. То је логички поредак једнак његовој изјави од понедељка да је наменска индустрија најстабилнија у привреди Србије, датој у време док су радници те исте индустрије у Ваљеву штрајковали због минималних плата и рачуна који је годинама у блокади.
Београд је, подсетимо, требало да купи десет до дванаест „мигова 29М2”, ракетне системе „панцир“ и „бук“. Говорило се и о стратегијском ПВО систему С-300, који може да испаљује и пројектиле С-400, као и о руским радарским системима недодирљивим за најновије антирадарске ракете западне производње.
Поврх свега, са руске стране нуђени су кредити, али и заборављени „бартер“ аранжмани, односно директна замена производа и услуга. Слично као и код финансирања „Јужног тока“, руска страна била је вољда да пружи најповољније услове Србији, упркос чињеници да су руски борбени авиони знатно јефтинији од конкурентских са Запада.
Шта више, почетком јуна ове године објављено је да српска војска од 24. маја више није располагалани једним исправним ловачким авионом. Разлог је био изостанак набавке акумулатора за „мигове“, због несташице новца и бирократизованог система набавки. Вест је пренела агенција „Бета“, па јој с разлогом поклањам дужну пажњу.
Пре две године знало се одлично да новца у Србији неће бити, па се ипак нашироко обећавало. Новца неће бити ни следеће, ни оне тамо, ни 2017. године, ни касније. Зато постоје флоскуле, као што је она о најширој сарадњи са Русијом, али без делотворне акције да се искористе понуђене повољности. У демагогији се иде дотле да се Србија пореди са бившом Југославијом и њеном политиком „моста“ између истока и запада.
Овде вреди поменути промењиве изјаве српских лидера. Они с времена на време тврде да ће Србија остати неутрална, а с времена на време елегантно изоставе директан одговор на питање о евентуалном војном опредељењу, односно учлањењу у НАТО пакт. Неке од последњих изјава уопште нису искључивале могућност будућег ступања Србије у западни војни савез.
На жалост, Србија нема потенцијале Југославије. Она је више објект него субјект међународне политике. Посматрано у дугорочном контексту европских интеграција Београда, стратешка сарадња са Русијом је тек лепа, нереална жеља.
Обећања о сарадњи, дата у контексту претприступних преговора и ужурбаног испуњавања услова са запада, могу бити искоришћена једино за политичку куповину времена. Баш као што су средњорочно искоришћене поменуте најаве о отварању најсавременије фабрике и куповини авиона.
Сурова стварност је да ће српска спољна политика из месеца у месец, из године у годину, морати све више да се усклађује са спољном политиком Европске уније, која се неће тако брзо ослободити америчких диктата. Све и да енергетско, политичко и војно питање Украјине сутра испари, а косметско прекосутра, стратешка сарадња са Русијом не би била могућа.
Уосталом, чланство у НАТО пакту до сада се подразумевало за сваку источноевропску земљу која је ступала у ЕУ. Све остало је развлачење политичке лопте на средини терена.
