Прочитај ми чланак(Александар Савановић)
Имајући у виду цјелокупну ситуацију и омјер снага између два супротстављена блока, нема сумње да ће на предстојећим изборима кључна битка бити она за мјесто Предсједника РС.
Премда је формално пријављено више кандидата, стварни дилема своди се на избор између кандидата владајуће коалиције СНСД-ДНС-СП, актуелног Предсјеника РС г-дина Милорада Додика, и кандидата Савеза за промјене, г-дина Огњена Тадића. У овој краткој рекапитулацији покушаћемо компаративну анализу личности и политика главних опоненанта. Ова је компарација нарочито занимљива ако се постави у контекст популарне тезе (у ствари спина који форсира владајући Режим) „сви су исти“. Очигледна је сврха овог спиновања покушај снижавања процента излазности на изборе, с обзиром да подизање излазност према 60% практично значи увјерљиву побједу опозиције. Управо на примјеру кандидата за Предсједника најјасније се може видјети колико је овај спин управо то – наиме пуки спин. Наша је импресија да су ова два човјека, као и политике и методе политичке борбе које промовишу, крајње антиподне – заправо, риједак случај у коме су два кандидата тако радикално различити.
Прије него што се упустимо у анализу, потребно је нагласити да аутор овог текста није „објективан“ посматрач, јер припада тиму једног од кандидата. Ипак, текст који слиједи није замишљен као некакав панегирик Тадићу или филипика против Додика, већ покушај да се образложе разлози за подршку једном човјеку и политикама које представља, а које су по нашем мишљењу објективно супериорне противнику.
Ако почнемо са „Personality” аргументацијом прво што пада у очи је радикална разлика у понашању приликом јавних наступа и општа политичка култура коју кандидати промовишу. Док Тадић у свом политичком дјеловању и кампањи инсистира на пристојности, смирености и одмјереном приступу, Додик врло често допушта себи да изгуби живце и падне у неку врсту инцидента, па и скандала. Примјери су небројени и све их је више: од скандалозне, и достојне презира, „конверзације“ с директором БНТВ; и шовинистичког понашања према новинаркама те ТВ куће ; пријетње „укидања Суда“ и сл., па до најновијег скандалозног обраћања радницима РАОП-а. Г-дин Тадић очигледно покушава форисрати опозитну кампању и јавности представити „другачију Републику Српску“, – такву која неће бити редукована на шаторско/кафанску политичку културу и бахатост. Премда на први поглед изгледа јасно да је приступ Тадића супериоран и, у одређеној мјери идеалнотипски, ствар ту није сасвим јасна. О томе говори чињеница да би Додикови испади, сваки за себе појединачно, у било којој озбиљној држави проузроковали смјену функционера, али код нас владају неке другачије политичке климе. Уосталом, Додик је сам за себе, и то с поносом, истакао да је „главни Баја“. Ова дегутантна самодефиниција није лишена бриљантног политичког инстинкта, прeмда, наравно, достојна жаљења и за самог њеног аутора, као и за грађане које представља.
Овим различитим политичким културама конвергира и различита професионална биографија двојице кандидата: док Додик долази из мутних вода приватног бизниса транзицијског периода, и очигледно без озбиљнијег образовања, Тадић је магистар социологије и угледан адвокат. Док се уз име Милорада Додика вежу многе афере, мање или више основане, биографија Огњена Тадића је риједак примјер беспријекорно чистог CV-ија. Није случајно да је управо Тадић креатор приједлога „Закона о поријеклу имовине“, и пратећег обећања да ће то бити „први закон који ће СДС усвојити“.
Разлика између кандидата нарочито долази до изражаја у контексту ратног пута 1992-95, гдје је Тадић од првог дана учествовао у ВРС и чак провео неколико мјесеци у хрватском заробљништву, док је пут Додика поприлично контраверзан – до мјере да се говори о антисрпском ангажману. Врло слична је ситуација и у постратним догађајима. Тако је Додик лично био дубоко инволвиран у неке велеиздајничке процесе без преседана у новијој историји Срба. Један од таквих је рушења Слободана Милошевића у Србији. О томе постоје бројна свједочанства. На примјер, књига „Игра сјенки“ славног британског новинара Тима Маршала, детаљно описује „улогу Лакташа“ у петооктобарском преврату. Још је већи скандал срамна улога Додика у рушењу легитимно изабраног патриотског предсједника Николе Поплашена, о којој се много говорило, и која је обиљежена сликама тенкова СФОР-а на улицама Бања Луке. Када је Додиков први мандат окончан нападом његових тјелохранитеља на грађане Бања Луке у дворани Борик ; многи су наши суграђани сматрали да се ради о логичном крају таквог неславног доласка на власт. Та је издаја омогућила каснију хајку на људе коју је провела међународна заједница, а која је резултирала прогоном неколико стотина функционера СДС-а и РС. Свједочанства о томе опште су позната: од изјаве Маделаине Олбрајт о „дашку свјежег вјетра на Балкану“ до књиге Ричарда Холбрука „Завршити рат“, у којој постоји поглавље (које препоручујем сваком гласачу у РС да прочита прије гласања у октобру) насловљено „1998 и Милорад Додик“, а у коме се описују ови догађаји и њихова позадина. Сам предсједник Поплашен упозорио је на могућност таквог сценарија прогањања српских политичара, када је у драматичном говору пред Скупштином РС рекао: „ако допустите моју смјену, шта онда може да се деси нижим финкционерима“. То упозорење није било довољно Додику да одустане од намјере да са муслиманским/бошњачким посланицима креира већину. Овај примјер је јако илустративан за опис вулгарно-макијавелистичких пракси актуелног Предсједника. Готово идентичан сценарио он је поновио и прошле године, када је са Лагумџијиним СДП-ом и Радончићевим СББ-ом срушио јединство српских представника у Парламентарној скупштини БиХ. При томе није имао проблема да не трепнувши истрпи Раднончићеву понижавајућу увреду о „мањем злу“. Насупрот овоме, г-дин Тадић је и у постратном периоду демонстрирао патриотски став par excellence: он је један од српских политичара коме је одузет мандат народног посланика, забрањено политичко дјеловање, и који је неколико година био на удару санкција „међународне заједнице“. Ове чињенице објашњавају зашто се оштрица СНСД кампање којом се Савезу за промјене покушава припиписати „ДОС-овска“ улога у РС не може примјенити на нивоу предсједничке кампање. Иако сама по себи апсурдна, теза о „пробосанству“ опозиције је експлиците смијешна када се постави у контекст Додик/Тадић. Недавно је, на митингу у Бања Луци којим је Савез за промјене отворио кампању, ова ствар постала свима јасна: у сјајном перформансу на позорници демонстрирана је недвосмислена подршка четворице(!) бивших Предсједника РС г-дину Тадићу: од Радована Караџића (кћерка Љиљана је чак кандидат СДС-а), Николе Поплашена, Мирка Шаровића и Драгана Чавића. Заиста би била крајња пародија сматрати да су ови људи стали иза „ДОС-овске опције“ у РС.
Посебан аспект избора за Предсједника РС представља комплексан момент у односима с Србијом. Премда су и Премијер Вучић и Предсједник Николић мудро и државнички прешли преко Додикових непримјерених испада у кампањи ДС-а, очигледно је да је веза г-дина Тадића и СДС-а с Напредњацима у Србији, како на нивоу странке тако и персонално, неупоредиво јача и искренија. Не ради се само о томе да су ту у питању персоналне везе Вучића и Тадића које трају још из радикалског периода 1990-тих, већ и о политикама. Наиме, генерални курс који је заузео Додик и СНСД у свим кључним тачкама супротан је курсу Србије и директно га угрожава. Овдје не можемо улазити у све нијансе ове проблематике али пар набачаја биће довољно.
Прво, Вучић је добио плебисцитарну подршку у Србији на бази оштре кампање против криминала и корупције. Насупрот томе, актуелна СНСД гарнитура, као и г-дин Додик персонално, од великог броја грађана РС перципирани су као главни актери у тајкунизацији РС. Све док ове перцепције не добију потврду од стране надлежних органа они су пуке инсинуације и могуће, резултат прљаве кампање (као што је могуће и да нису добиле адекватне пресуде због некредибилности правосудних органа). Али СДС је подигао улог на виши ниво када је доказне материјале предао тужилаштву Србије. Уколико би се показало да су ти материјали више од предизборне кампање, руководство Србије не би могло избјећи конфронтирање с актуелним руководством РС. Имајући у виду да велики број грађана Србије (гласача) вуче коријене с наших простора, јасно је да би то представљало велики и непотребан баласт ионако презаузетом руководству Србије. Недавно лансирана Додикова идеја да се грађанима РС-а омогући гласање на изборима у Србији циља на ову пријетњу. Друга ствар коју треба истаћи је дисконтинуитет у спољњој политици Србије и РС. Док Србија форсира европску агенду по сваку цијену, при томе тешко балансирајући односе с Русијом, Додик је спалио све мостове иза себе играјући практично само на карту Русије и донекле Израела. Ако имамо у виду степен притиска који европска агенда Србије трпи као посљедицу продаје НИС-а Русији, јасно је да Додиков „путинизам“ представља стављање прста у око Србији. И на крају, агенда актуелне власти у Србији је готово у потпуности фокусирана на економију, док је агенда РС у периоду СНСД Владе потпуно „политичка“ и готово да није имала економску политику. Сада је то радикално промјењено и СДС је цјелокупну кампању центрирао на економији. У том смислу агенда која стоји иза кандидатуре г-дина Тадића је компатибилна с магистралном линијом Србије. Имајући у виду одлучујући значај односа Србија/РС за опстанак српског народа с ове стране Дрине јасно је да Тадић представља бољи избор с позиције националног интереса.
Сви ови плусеви омогућавају Огњену Тадићу да кредибилно води снажну кампању „предсједника свих грађана РС“, што је суштински квалитативни искорак од праксе партијског и партитократског предсједниковања коју је промовисао Додик. Чињеница да је СДС статутарно прописао норму да Предсједник РС не може обављати високу страначку функцију формално је осигурање ове обавезе и несумљив демократски искорак на нашим просторима. То објашњава разлоге због којих је г-дин Тадић са својим тимом одбацио концепт „прљаве“ кампање и фокусирао се на позитиван програм. Наиме, вишегодишња медијска хајка против актуелног Режима, те безбројне афере које су у међувремену избиле на видјело, отварају широк простор за „Инсајдер“ варијанте притиска на Додика. Одлука да се (по цјену губљења неколико јефтиних политичких поена) игнорише таква могућност је prima facie доказ рјешености да се искорачи из постојећег политичког блата и покуша са другачијим путем – одбијање да се заигра Пигмалион улога и метода циљ оправдава средство.
Насупрот овим очигледним плусевима г-дина Тадића, реалне могућности и стварни адути Додика у кампањи су сужени. Поред „материјалне“ премоћи, у смислу финансијске базе кампање и доминације у медијима (нарочито писаним), он се може позвати само на пар ствари. Једна од таквих је „традиција“, тј. чињеница да је г-дин Тадић двије претходне трке за мандат Предсједника изгубио. Једна од могућих примједби је и Тадићева тзв „радикалска“ фаза у којој је он био један од најоштријих критичара тадашњег СДС-а. Ипак, ови су аргументи слабашни и тешко да данас могу имати неку тежину на биралиштима. За разлику од тога, један од Додикових аргумента који има објективну тежину, и стога заслужује да се озбиљно размотри, је јача политичка каријера. Г-дин Додик је, наиме, у два мандата био Премијер РС, те једном Предсједник. Насупрот томе, највиша функција коју је г-дин Тадић обављао је Предсједавајући Дома Народа ПСБиХ. На претходним изборима ову чињеницу СНСД је формулисао у паролу да „Тадић нема довољно сиједих“ за политичко дјеловање на функцији Предсједника. (Ово сада није могуће с обзиром да је у претходне четри године и г-дин Тадић поприлично осједио, као и многи други грађани РС оптерећени проблемима неефикасне власти). Чињеница јаче политичке биографије се појачавајуће развија у мит о Додику као великом државнику. У различитим изведбама СНСД користи ову матрицу. Тако се с времена на вријеме појављују шунд-публикације из класе „чувар Српске“, и спинови о „највећем националном лидеру јужних Словена“ (Народне новине 03.08). Од сваког изласка Додика ван РС стварају се митови о контактима с свјетским лидерима, нарочито је сада популарна веза с Путином. Иако се ово често претвара у пародију и производи контраефекат, што због нестручности ПР-ова СНСД-а (најновија кич-посјета Москви је добар примјер тога), а што због понашања самог Додика (који је „сваком лонцу поклопац“), ипак се ради о аргументу који има објективну тежину, како у главама бирача тако и стварно. Наиме, на изградњу овог мита више од спинова режимских ПР-ова и Додиковог глумљења „фаце“, утицала је стварна успјешна борба против агресивних настојања Сарајева. Кључни такав догађај је изванредна побједа у сукобу с Високим представником Мирославом Лајчаком, у коме је демонстриран механизам на који РС може избјећи ситуацију с наметањем одлуке од стране ОХР. Тај успјех је врхунац политичког дјеловања Додика и СНСД-а и један од великих успјеха српске политике који су на битан начин детерминисали будуће догађаје. У извјесном смислу Додик је тиме искупио своје квислиншко дјеловање из ранијег периода.
Нажалост, овај успјех није оплођен у даљњем развоју догађаја, и РС се под СНСД-ом показала неспособном да искористи предности своје ојачане политичке позиције. То најјасније долази до изражаја у аспекту економске стабилности РС, која је буквално девастирана у периоду 2006-2014. Својевремено је СНСД лансирао тезу о „бољем ентитету“ али данас је јасно да је стварност управо супротна. Покушаји Владе да амнестира себе од одговорности за економску катастрофу у коју смо доведени своде се на неубједљиве изговоре попут „свјетске економске кризе“ и/или тврдње да је „економски развој РС блокиран постојањем БиХ“. Премда ови аргументи морају бити у мањој или већој мјери узети у обзир, јасно је да гро одговорности лежи у неспособној и некомпетентној Влади. А како је Влада РС, како кадровски тако и агендом, узурпирана персоналном доминацијом Додика, рачун за катастрофалну економску политику с правом бива испоручен на његов рачун. Тако он не може у кампањи кредибилно промовисати било какву економску платформу, с обзиром да су под његовим мандатом економски показатељи РС достигли ниво који ни најгоре прогнозе нису могле да предвиде. Од задужености, БДП, незапослености, спољнотрговинског дефицита итд, РС никада није била економски угроженија. Стога обећања-пароле СНСД-а о „новим радним мјестима“ звуче као лоше шале и иритирају. Степен економске девастације РС која се десила у периоду Додикових мандата је толики да се чак може говорити о „економској издаји“ РС. Г-дин Тадић је инсинуирао ту ствар када је дефинисао себе као „економског националисту“. Он тиме не оспорава коначни циљ о коме већина грађана РС сања, већ промовише бољи метод. Насупрот стратегији СНСД-а која се своди на тезу „ми морамо постати политички самостални да би могли економски да се развијамо“, Тадић предлаже: „ми ћемо бити онолико слободни и самостални колико будемо економски јаки“.
Кампања страха
Како није могуће понудити кредибилна обећања из реалног сектора, Додик и СНСД су се одлучили за форсирање радикалне кампање страха. Ово није видљиво на први поглед и заслужује да се детаљније објасни. Наиме, апсурдна кампања о „пробосанству“ јесте апсурдна ако се чита буквално. Јасно је да анти-РС дјеловање не може бити реално прикачено једној странци каква је СДС, а како смо већ рекли, нарочито не Огњену Тадићу персонално.
Смисао ових глупости је у томе да се у гласаче усади страх од политички новог, страх од промјена. Режим поручује: „да ми смо заиста подбацили, али ипак смо очували какаву-такву стабилност РС“. Опозиција није ново („сви су исти“, „већ су били на власти“ итд) већ само неизвјесно. Нагласак на тези о „угрожености“ РС акцентира ову кампању страха. Стално се говори о „издаји“, „обојеним“ револуцијама, бијелој Ал Каиди у БиХ, и сл. Цијела армија безбједњака и квазиексперата је постала редован гост нашег медијског простора, плашећи народ свим видљивим и невидљивим непријателјима. У исту сврху пласирају се парола-пропаганде о „будућим уставним промјенама“ у БиХ, „укидању Дејтона“, „интервенцији Запада“ која се припрема „након избора“ и трупама „САС-а“ које су пристигле да осигурају војни притисак. Итд. Одлука опозиције да именује себе формулом Савез за промјене и изађе с паролом „Придружи се промјенама“ је управо одговор на ову кампању страха – један позив грађанима РС да се не боје новог и промјена, већ напротив, да сви заједно као друштво храбро закорачимо у ново. Ако нас и то ново разочара бираћемо поново неку трећу опцију. То је нормалан демократски процес. Али не смијемо дозволити себи да нас страх затвори у окове лоше садашњости и затвореног друштва. За разлику од Додика који инсистира на безобразној и иритантној тези да судбина РС зависи од останка на власти њега лично и СНСД-а, Тадић поручује грађанима да „жели шансу“ да покаже како РС може боље. Тај скромни, и само наоко непретенциозни приступ квалификује га као суперироног кандидата с становишта аутора овог текста. Хрватски филозоф Нино Распудић први је схватио о чему се ради када је прошле године, гостујући на ХТВ1, рекао: „након Додика доћи ће нам Огњен Тадић, који је исти такав националиста, само мудрији и образованији.“
(Фронтал)
