Проблеми с којима се у Великој источној кризи (1875–1878) суочавало Османско царство најдиректније су подстакли албанску политичку и интелектуалну елиту у Цариграду да свој конзервативизам прилагоди духу времена и његовом политичком диктату.

Тако је Одбор албанског књижевно-политичког круга у Цариграду, почев од 1877, постао главни заговорник територијално-административне аутономије Албаније.

Његов тада осмишљен програм саопштен је 3. марта 1878, на Скупштини у Призрену, приликом установљивања „Лиге за одбрану права албанског народа”. Тада прихваћени територијални и етнички концепт Велике Албаније с упорношћу се реализује до наших дана.

Програм, у прво време, није прецизно дефинисао простор обухваћен границама будућег „албанског вилајета”, али су његови заговорници сматрали да ту треба укључити Скадарски, Јањински, Битољски и Косовски вилајет.

Процењујући већ тада да ће територијални аспект овог питања бити кључан приликом његовог разматрања, албанска политичка и интелектуална елита приступила је тражењу „гаранта” и „кредитора” будуће албанске аутономије. Поред Цариграда, подршка је тражена у Бечу, Лондону, Риму. (…)

Политичка опредељења албанских првака репрезентовао је и Скадарски меморандум, настао са намером да послужи као својеврсни „подсетник” у протежирању решавања „албанског питања” на конгресу у Берлину 1878. године. Меморандум је истицао да „Албанска држава мора стајати под заштитом великих сила” и наглашавао њену предодређеност за улогу „предзиђа против словенске инвазије”. Међутим, таквим захтевима Албанске лиге Берлински конгресније изашао у сусрет. (…)

Опседнутост територијом четири вилајета прерасла је у каснијим деценијама у патолошко непријатељство према суседним државама и народима, засновано на верско-етничкој основи. (…) Интензивно исељавање словенског становништва и насељавање мухаџира одбеглих из Србије и Црне Горе, хаотично стање у пограничним зонама, зулуми, пропаганда, насилна исламизација и албанизација смањили су српску популацију до балканских ратова за око 150.000 припадника. (…)

Излаз из неизвесне ситуације, настале успесима Балканског савеза у октобру и новембру 1912, албански прваци, предвођени Исмаилом Кемалом, нашли су у консултацијама са аустроугарским и италијанским политичарима и на основу добијених сугестија, прогласили су у Валони 28. новембра 1912. независност Албаније. Везаност за Турску ипак се подразумевала, све до 30. маја 1913. и склапања Уговора о миру између Турске и балканских савезника. (…)

Тада успостављена граница Албаније са Србијом и Црном Гором била је резултат компромиса аустроугарских и руских дипломата. Ту и такву границу нису исцртавали ни Албанија ни њени балкански суседи Србија и Црна Гора, већ велике европске силе. (…)

У тренутку када је Аустроугарска монархија објавила рат Србији 1914, војни и политички кругови у Бечу рачунали су на помоћ албанске државе и „ватрене аспирације Албанаца да се дочепају Косова”. (…)

На конференцији у Паризу потврђена је независност албанске државе. Њене границе са сада суседном Краљевином СХС остале су готово непромењене у односу на границе са Србијом и Црном Гором из 1913. године. Та граница ће, уз мање исправке учињене после Другог светског рата, опстати до једностраног отцепљења Косова и Метохије.

После Османлијске државе и Аустроугарске монархије, Италија ће у међуратним деценијама и првим годинама Другог светског рата бити кредитор идеје о великој Албанији. Рим ће подржавати идеје некадашње Призренске и Пећке лиге. Косовски комитет, који ће их уз примену терора реализовати на терену, такође ће имати подршку у политици коју је фашистичка Италија водила на Балкану.

Сарадња Хасана Приштине с Антом Павелићем и Иваном Ванчом Михајловом била је део планова о дестабилизацији југословенске државе. Томе су служили и споразуми Италије и Албаније (Први и Други тирански пакт), као и италијанска подршка крунисању Ахмеда Зогуа за „краља свих Албанаца”. На тај начин политичка судбина Албаније и Албанаца била је везана за планове фашистичке Италије на Балкану и укључена у њен спољнополитички наступ. (…)

После капитулације Италије, за политичко раслојавање албанских националиста сврстаних у Бали комбтар, Легалитет и Албански народни савез од посебног значаја било је формирање Друге призренске лиге (17–19. септембар 1943), јер је она испунила насталу политичку празнину и губитак дотадашњег кредитора. На оснивачкој скупштини те организације прокламовано је уједињење Косова, Метохије, Дебра, Струге, Улциња, Тузи, Плава, Гусиња са Албанијом и назначена потреба скорог прикључења и Косовскомитровачког округа. Подршку том територијалном оквиру пружала је нацистичка Немачка. Тиме је јасно декларисана жеља за остварењем концепта етничке и територијалне Албаније на програмским основама Лиге из 1878. године.

У том контексту и новоформирана Лига систематски је радила на уништавању српских села са циљем да после рата, „када међународне комисије буду испитивале етнички карактер појединих спорних области у циљу повлачења државних граница, у овим крајевима више не буде никаквих материјалних доказа да је ту живело српско становништво”. Коначан биланс албанског терора на Косову и Метохији преставља око 70.000 исељених и око 10.000 убијених Срба. Укупна процена учињене ратне штете износила је више од 221 милион ондашњих долара.(…)

Својеврстан облик одвајања Косова и Метохије од Србије и Југославије учињен је побуном Албанаца, која је покренута почетком децембра 1944. да би трајала до фебруара 1945. године. Побуна је угушена уз употребу око 50.000 бораца НОВ. Након тога успостављена је војна управа.

Решење аутономног положаја Косовско-метохијске области било је могуће донети тек после престанка рада Војне управе. Смиривање прилика омогућило је сазивање Обласне народне скупштине Косова и Метохије (8–10. јула 1945) у Призрену, на којој су прихваћене одлуке АВНОЈ-а, а Југославија означена „истинском домовином Срба, Шиптара и Црногораца са Космета”.(…)

Сукоб Југославије са Информбироом поново ће у први план ставити албанске претензије на Косово и Метохију. Као што се некада Ахмед Зогу крунисао за краља „свих Албанаца”, комунистички лидер Албаније Енвер Хоџа ће говорити да нема велике нити мале Албаније, већ да само постоји „Албанија Албанаца”. За остварење таквих циљева Албанија ће неко време (1948–1961) користити Совјетски Савез. После тога, кредитор великоалбанских претензија биће Кина. (…)

Данас иза идеја о великој Албанији стоји најмоћнија држава света САД и већи део чланица Уједињене Европе. Као да не постоји свест да подршка тој идеји, иначе последњој „мегалоидеји” на Балкану, директно доводи у питање територијални интегритет суверених држава Србије (данас), Црне Горе, Македоније и Грчке. У том контексту треба разумети и изјаву премијера Албаније Едија Раме, која у суштини представља и уцену и претњу европским државама. С упорношћу која траје дуже од 135 година, он само говори исто оно што и његови претходници бег Фрашери (1878), Ахмед Зогу (1934), Мустафа Круја (1942) и Енвер Хоџа (после 1948).

Најављено уједињење с Косовом је први корак. У скором времену треба очекивати додатну дестабилизацију Македоније, Црне Горе и Грчке.

Извор: Политика.рс

Ознаке: "Велика Албанија", Љубодраг Димић, албанска историја, Албанци, Космет