Прочитај ми чланак
Фото: Вечерње новости
Јасно је да је садашњи сукоб у врху ДСС, где су са једне стране Младеновић као председник Извршног одбора, Борко Илић и Јованов као подпредседници, а са друге стране углавном остатак ширег врха странке није новијег датума.
Заправо искрено говорећи, и ДСС је без обзира на нешто већу етичку димензију евидентно присутну у њој, ипак део политичког естабилишмента постоктобарског који је показао озбиљне слабости, а пре свега давање често предности личном и групном интересу у односу на државне, професионалне и др. Нарочито је проблематичан период приватизација масовних 2004-2005, када је ДСС био на власти, а и касније је било више пропуста различите врсте. Поред тога странка је прилично скромно била организована, њен рад на терену је слабији био од осталих великих ривала, да не говоримо о одсуству масовности и др.
У том правцу Санда Рашковић – Ивић је за кратко време урадила неколико кључних ствари, о којима јој наравно најважнији медији на територији Србије које надгледају нама најненаклоњеније силе, свакакако неће честитати, па чак ни евидентирати то као добре потезе.
Прво, Санда је кренула у обједињавање патриотске опозиције око најважнијих постулата битних за спас остатака наше земље и народа након примене постоктобарских концепција које надгледају нама најмање наклоњене силе – питања неолибералне економије, закона о раду и социјалних питања, питања Косова и Метохије и других државних, односа према ЕУ и НАТО, блокаде медија. Обједињавање патриотске опозиције као један од кључних пропуста Коштунице, је пресудно важно пошто се само тако нешто може учинити у овако притиснутом од странаца и компрадора полуокупационом стању, а у исто време се може постићи и синергијски ефекат.
Почетак обједињавања заправо своју суштинску перспективу нема толико у уједињењу и повезивању постојећих политичких и друштвених актера у политичкој арени Србије, јер је управо читав постоктобарски систем засниван на избору подобних људи за планове нама најненаклоњенијег дела страног фактора који надгледа земљу, већ заправо за увлачење нових маса аполитизованог становништва, увлачења у политику до сада недовољно ангажованог дела друштвене и привредне елите, који су сви заједно и народне масе и потиснути део друштвене и привредне елите плански аполитизовани и маргинализовани од правих политичких дешавања и политичке и јавне друшвене арене од синтезе меке окупације коју чине нама најненаклоњеније стране силе, «скувани» део политичке елите и компрадорски део друштвене елите који контролише институције система без обзира на резултате избора у Постоктобарској Србији (из простог разлога што су готово сви лидери и утицајни политичари који су у овом периоду долазили до власти претходно мање или више «легли на руду»).
Тако и сада нико не треба да се чуди што је Бујошевић генерални директор РТС, што је за шефа располагања средствима за поплаве одређен Благојевић из ЦЕСИД, или што уз сав спиновани ривалитет према жутима, напредњачки врх на кључна места у управи узима управо њихове кадрове (Весић, Мали, Триванка и др.). Јасно је да правила игре свима њима одређују нама Србима најненаклоњеније силе, попут САД или Британије (и у мањој мери Немачка), па да се схвати трагична позиција наше земље и народа и зашто нема промене пропалог у свету неолибералног модела, зашто се усваја антисоцијални закон о раду, некритички пузи ка ЕУ, блокирани су медији (а заклиње у демократију), предаје и север Косова и др.
Други важан стратешки потез Санде је истинска демократизација сопствене странке, сламање окошталих кланова, и увођење директнијег и масовнијег унутарстраначког изборног система, приближавање маси бирача и чланова и рад на омасовљењу странке. Уочи избора на последњој страначкој скупштини, ради очувања снаге странке која се тада објекитвно осула одласка дела окошталог страначког врха, пришло се компромису са Младеновићем да би се придобио цео београдски одбор, а и са Борком Илићем у Новом Саду из истих разлога.
Младеновић је у том правцу добио функцију председника Извршног одбора и то је била цена покушаја да се што шире обједине снаге у ДСС на изборној скупшини где је Санда победила Алигрудића у избору за новог председника странке октобра 2014.
Иако је Санда учинила врло значајне напоре у правцу усмеравања ДСС, а потом и формираног Патриотског блока у геополитичку орбиту која се може сматрати озбиљним темељем супротстављања окупационом моделу који надгледају странци, Младеновић и његово окружење су склонији прагматском вршењу власти и бенефицијама којe из тога долазе, немајући превише слуха за историјски изазов у којем се земља и народ налазе и прекој потреби да се у овако тешким околностима формира трећи, патриотски, и у складу са изазовима тренутка, једини прави народни блок насупрот два лажна која надгледају и усмеравају странци, оличено у актуелном режиму (плави) и жутој опозицији (црвени).
Санда је осудила, за сада вербално, и приватизације и пропусте које је учинила тадашња власт, укључујући и саму ДСС за време пљачкашких приватизација нарочито средином 2000-их. Ближи однос према Русији у једној умереној спољној политици, у односу на потпуну неутралност коју је прокламовао Коштуница и др (наравно тада је и то била у тадашњем контексту међународном од стране ДСС пожељна платформа спољнополитичка) .
У том правцу постало је само питање времена када ће у ДСС доћи до изражаја људи спремни да приме велику политичку и друштвену борбу са режимом и жутом опозицијом у правцу формирања истинског трећег пола, који би у релативно кратком року уз добру инфраструктурну организацију и у спремност на омасовљење себе, али и читавог патриотског блока, могао да постане покретач ширих промена у Србији. Заправо у судару са Младеновићем и његовом групом, то су различите не само страначке, већ и животно филозофске школе.
Младеновић и Илић посматрају политику ситношићарџијски, из сопственог угла и евентуално страначког по питању могућег и опипљивог личног и клановског, максимално стратешки посматрано страначког добитка. Није небитно што се уз сво уважавање према њима тешко може у њиховим биографијама пронаћи дубљи образовни и интелектуални потенцијал: Младеновић је, колико знам безуспешно студирао права, да би напокон изашао са дипломом приватног факултета и чак мастера; Илић је завршио један од приватних факултета такође.
Трагика Србије је да се у новом таласу на њеном челу, али и на истакнутим местима у странкама позиције и опозиције пречесто налазе људи без радних биографија и са изостанком шире образовне едукације каква би била пожељна макар за круг дела водеће политичке елите једне европске земље: превише искуства у прагматској политици, уз притисак нама најненаклоњенијег дела страних сила са свим оним шта то у пракси носи, створило је у прилично окамењеној постоктобарској политичкој елити интересни слој људи, који у свом прагматизму, неретко стављају у први план своје и клановске интересе, а где они шире страначки, да не говоримо о државним и општедруштвеним буду колатерална штета, тешко видљива обичном грађанину и бирачу у блокираним медијима и меком систему окупације који подразумева много што шта.
У том смислу пример случаја једног Милана Лапчевића дипломираног машинског инжењера и магистра машинства са државног универзитета (објективно један од најтежих и нареспектабилнијих факултета), човека који има и радну биографију, који у Нишу напушта место партиципације у власти ради вишег и етичког интереса странке, али и народа и земље у овом тренутку, и са друге стране Младеновића и Илића којима је битнији њихов и клановски опстанак у власти него наведени шири интереси, довољно одсликава пресек судара два приступа у политици који се и кроз промењени ДСС са Сандом, обједињавањем патриотског блока, почиње одвијати у самој Србији, али још није до краја завршен бар што се тиче ширег страначког врха ни у самој странци.
То што је Лапчевић и председник новоформирано спољнополитичког одбора за Русију при ДСС, само зацртава профил новог политчког опредељења и етичког делања из окружења председнице Санде Рашковић-Ивић.
Наставиће се
Извор: Србин.инфо
