Прочитај ми чланак

THE ATLANTIC: Русија и проклетство географије

0
  REUTERS/ITAR-TASS/PRESIDENTIAL PRESS SERVICE  (RUSSIA) - RTR1GAL7

REUTERS/ITAR-TASS/PRESIDENTIAL PRESS SERVICE (RUSSIA) – RTR1GAL7

Хоћете да схватите зашто Путин ради то што ради? Погледајте мапу.

Владимир Путин каже да је верник и да снажно подржава Руску православну цркву. Ако је тако, онда је лако могуће да кад крене у кревет и помоли се, пита Бога: „Зашто у источну Украјину ниси поставио планине?“

Да је Бог посејао планине по источној Украјини, онда велика равничарска област – Европска низија не би толико мамила освајаче који су преко ње Русију више пута нападали. Како ствари стоје, Путин, као и руске вође пре њега, вероватно мисли да нема избора него да барем покуша да контролише равнице на руском западу. Тако је и са пространствима широм света – њихове физичке карактеристике ограничавају политичке лидере, њихове изборе и маневарски простор. Ова правила географије су посебно јасна у Русији, где се власт тешко брани, а што вође, вековима, компензују нападом.

Чини се да западни лидери имају потешкоћа у дешифровању Путинових мотива, посебно када је реч о његовим поступцима у Украјини и Сирији; садашњег вођу Русије описују тако да се одмах присећамо познатих речи Винстона Черчила из 1939 године: „Русија је загонетка умотана у мистерију унутар енигме.“ Али, корисније је погледати Путинове војне интервенције у иностранству у контексту вековног труда руских вођа да се „рву са географијом“. Шта ако Путинови мотиви уопште нису мистериозни? Шта ако их лако можете читати са карте?

Русији, по копненој маси највећој земљи на свету, која се простире преко Европе и Азије и има шуме, језера, реке, смрзнуте степе и планине, проблеми стижу и копном и морем. У протеклих 500 година, Русија је са запада нападнута неколико пута. Пољаци су Русију преко Европске низије напали 1605. године, а затим 1707.г. Швеђани под Карлом XII, Французи под Наполеоном 1812. године, а Немци – два пута, у оба светска рата, 1914. и 1941. У Пољској је равница само 300 миља широка – од Балтичког мора на северу до Карпата на југу – а после се протеже на ширину од око 2000 километара близу руске границе, а одатле, нуди раван пут директно до Москве. Зато је Русија кроз историју више пута покушала да окупира Пољску; земља представља релативно узан коридор у који би Русија могла да уведе своје оружане снаге да блокирају напредовање непријатеља ка руској граници, коју је, као дужу, много теже бранити.

Evropska nizija je u tamno

Европска низија је у тамно сивој боји. Светло сива је плитко море које окружује низију. (Jeroen / Wikimedia)

Европска низија

С друге стране, пространство такође штити Русију; док се нека војска приближи Москви, већ има неодрживо дуге линије снабдевања, које је све теже штитити што се дуже протежу преко руске територије. Наполеон је ову грешку начинио 1812., а Хитлер поновио 1941. године.

Исто тако стратешки важан – и значајан у прорачунима руских вођа кроз историју – био је недостатак сопствене луке на топлом мору са директним приступом океанима. Многе руске луке на Арктику замрзнуте су по неколико месеци годишње. Владивосток, највећа руска лука на Тихом океану, затворена је Јапанским морем, којим доминирају Јапанци. Ово не само што кочи проток трговине, у и из Русије, већ и руску флоту спречава да функционише као глобална сила, јер најважнијим светским морским путевима нема приступ током читаве године.

* * *

Русија као концепт потиче из деветог века и лабавог савеза источнословенских племена познатог као Кијевска Русија, са седиштем у Кијеву и са другим градовима дуж реке Дњепар, у садашњој Украјини. Монголи су ширећи своју империј стално нападали регион са југа и истока, и на крају га прегазили у 13. веку. Голуждрава Русија је затим премештена североисточно, у и око града Москве. Ову рану Русију, позната као Велика московска кнежевина, није било могуће бранити. Јер није било планина, ни пустиње, само неколико река.

Тада на сцену ступа Иван Грозни, први руски цар. Он је увео у праксу концепт напада као одбране – консолидације свог положаја у кући, а онда напоље, у напад. Русија је с умереном експанзијом отпочела под Ивановим дедом, али ју је Иван убрзао када је дошао на власт у 16. веку. Проширио је територију Русије на исток до планине Урал, јужно до Каспијског мора, и северно према Арктичком кругу. Русија је задобила приступ Каспијском, а касније и Црном мору, и на тај начин могла да Кавказ користи као делимичну баријеру између себе и Монгола. Иван је изградио војну базу у Чеченији, да спречи каквог год нападача – било Златну хорду Монгола, било Отоманско царство, или Персијанце.

Сада су Руси имали делимичну тампон зону и залеђе – негде где се могу вратити у случају инвазије. Нико их не би напао преко Арктичког мора, нити се борио да до њих стигне преко Урала. Њихова земља је постала оно што је данас познато као Русија, коју напасти са југа или југоистока значи имати велику војску и веома дугу линију снабдевања, и сталне борбе са одбрамбеним положајима дуж пута до Москве.

Русија је у 18. веку, под Петром Великим – који је основао Руску империју 1721. године – а онда за време царице Катарине Велике, империју проширила на запад, заузела Украјину и дошла до Карпата, и заузела већи део онога што сада знамо као Литванија, Летонија и Естонија – територију са које се могла бранити у случају напада са Балтичког мора. Сада Руси имају велики прстен око Москве; са почетком на Арктику, па преко Балтичког региона и Украјине до Карпата, Црног мора, Кавказа и Каспијског мора, и преко Урала опет до Арктичког круга.

На крају Другог светског рата 1945. године, територије које су окупирали Руси, а Немачка освојила у Централној и Источној Европи, од којих су неке потом постале део СССР, умногоме су почеле да личе на оно што је заузимала стара Руска империја. Али, овај пут на вратима нису били Монголи; после 1949. године стао је НАТО. Пад СССР-а 1991. г. је изазвао да се руска територија поново смањи, са европским границама које се завршавају на Естонији, Летонији, Белорусији, Украјини, Грузији, Азербејџану, а НАТО се још и више примиче, јер инкорпорира све више земаља Источне Европе.

rusija u  20 veku

Руске променљиве границе

Две главне преокупације Русије – њена рањивост на копну и недостатак лука на топлом мору – стекле су се у Украјини 2014. године. Све док је на власти у главном граду Украјине Кијеву била проруска влада, Русија је могла да буде сигурна да ће њена тампон зона остати нетакнута и чувати Европску низију. Чак би и неутрална Украјина, уз обећање да се неће придружити Европској унији или НАТО-у, и поштовати закуп топле луке коју Русија има са Севастопољем на Криму, била прихватљива. Али, када је у протестима у Украјини срушена проруска влада Виктора Јануковича и нова, више прозападна влада дошла на власт, Путин је морао да бира. Могао је или да поштује територијални интегритет Украјине, или да чини оно што су са лошим географским картама вековима чиниле и друге руске вође. Он је за одбрану одабрао своју врсту напада, припојио Крим како би Русији обезбедио приступ њеној јединој правој „топломорској“ луци, и кренуо у спречавање НАТО-а да се примакне још ближе руској граници.

ukrajina i rusija 8Украјински тампон

Исте преокупације географским датостима су видљиве и сада, у интервенцији Русије у Сирији у име Путиновог савезника, Башара Ал Асада. Руси имају поморску базу у лучком граду Тартус на медитеранској обали Сирије. Ако Асад падне, нови сиријски владари могу Русе избацити. Очигледно је да Путин верује да је супротстављање чланицама НАТО-а у другој географској области вредно ризика.

Русија још није завршила ни са Украјином, ни Сиријом. Од Велике московске кнежевине, преко Петра Великог, Стаљина, и сада Путина, сваки руски лидер се суочава са истим проблемима. Није битно да ли је идеологија оних на власти царистичка, комунистичка или кумовскокапиталистичка – луке се и даље замрзавају, а Европска низина тако равна.

Аутор: Тим Маршал
Извор: The Atlantic (чланак је састављен од извода из ауторове књиге Prisoners of Geography: Ten Maps That Explain Everything)
Избор: Дејан Петар Златановић / СРБИН.ИНФО
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано
Покровитељ преводилачке делатности блога „Ћирилизовано“: Јелички дукат

2

34 коментара “THE ATLANTIC: Русија и проклетство географије

  1. Александар Јовановић каже:

    Претерао сам, са нејачи се не расправља. Али превођење јесте прелепа делатност (јер и сам учиш), али је и … усамљеничка, а онда човек понекад постаје садиста и агресиван. Грех ми на душу, нисам требао да се над тобом иживљавам.
    А ова тролчад прозападњачка… чак ме и мрзи да куцам због њих.
    Милоше, не брини, бићеш и ти користан. Ја не бих знао шта бих с тобом, ал’ има мајстора…
    ПС. Де је,бре, фала што сам превео о шиптарским „оружаним снагама“? И још теби посветио превод (са постављањем на „Ћирилизиовано“ сат времена – живота)

    1. Милош каже:

      Добро де немој да драмиш, није страшно. Да се луди Срби не одј#бавају међусобно, па де би нам крај био. Ниси ти садиста ни агресиван. Немој да претерујеш. Ма де се ти иживиљаваш, ти си још и боза какве сам типове могао да видим и сретнем. Мислим види се човек какав је и кроз начин писања и изражавања. Него ми је пун куфер американаца, и још си ми онако отцепио Косово. Ај текст је нормалан, али карту нисам могао да сварим.

      П.С. Настави даље да преводиш, пишеш, коментаришеш. Зафаљујем што сам видео шаку јада од шиптарских терориста са нешто оружја и куршума. Пиши и даље Ћирилицом. Косово носи у срцу.
      Милош.

    2. Александар Јовановић каже:

      Нешто осећам да си мало далеко од Србије. Ја сам у петак, из Чачка. у Културном центру Србије у ….код храма Светог Саве. Ако сам погрешио…мислим, брате, да те ипак нећу видети…али, биће једна тура и за брата Милоша.
      Иначе да се зна: ја сам Чачанин, увек у праву, и кад грешим :)
      Све најбоље, брате,
      Ацо

      ПС. Од коментаирсања сам и крнеуо у превођење – нисам мајстор – него ајд нешто да допринесем. Ош ти, ниси неписмен (мада … преводи што ти по души – ал’ нема зезања, поштено)
      (Уфатила ме перцовка, знаш шта је то?)

    3. Милош каже:

      Из Београда сам. Путујем вани сутра ујутро због посла. Хвала на позиву.
      Имам доста познаника из Чачка. Још и на студијама на ПМФ-у сећам се да их је било више него Београђана :)))). Морам да признам да су Чачани посебни људи.
      Имам утисак као да су сви црногорског порекла са горштачким менталитетом и одлучношћу.
      Ништа, ништа брате моја је грешка. Нисам тако требао да реагујем. Видех касније твоје коментаре и сватих…

      Ахх сад, моје реакције и често праћење новости на овом порталу су због тога јер искрено желим да видим једног дана много бољу Србију. Говорили су ми и питали ме што не одем вани, али моје мишљење, а можда је и сулудо, да се једина права слобода и рај за живот може створити овде. Вани је туђ свет, јесте богатији, уређенији, тражи способне и вредне људе, али нисам толико наиван па знам да све то нису стекли само поштеним радом и организацијом него и пљачком и отимањем туђих добара и убијањем толиких милиона несретника… Многи који су отишли вани за бољим животом, мислим част њиховим способностима и занњу, пренебрегавају ову мрачну страну Запада о којој пишем јер увек се сетим Његошевих речи: „Крв је људска рана наопака на нос вам је почела скакати“, а са овим избеглицама видимо како се све одвија. Знам да Немци добијају нервни слом када виде турски накот у супермаркетима јер схватају чија је будућност – будућност припада онима који праве децу. А фашизам само буја и има да прокључа и избије само тако… Звучи опет сулудо, јер већина ипак материјалистички прозападњачки размишља, али једина права слобода за Србе се само овде може остварити. Јесте, не производи се овде висока технологија и не може јер требају велике паре, нема бог зна шта, али може да се не само преживи него и живи. Ми имамо комплекс Запада генерално гледано, поготово међу младима. То је оно што је јако лоше. Русија рецимо, (за Кинезе и не знам да ли су икада били под тешким утицајем Запада), а и многи други се ослобађају тог комплекса. А и мањи и слабији ће се ослободити. Тај комплек је једна духовна привлачна сила Запада која заводи и везује човека за њихов накарадно успостављен систем вредности који је довео западног човека до самодеструкције. Косово за мене није само територија него и симбол. То је симбол крајњег вида пожртвовања за слободу, веру, народ. То је нешто што је Запад изгубио у души и срцу и зато нам отимају и уништавају јер не могу да поднесу да један мали народ има нешто што IBM, Intel, General Electric, и остали не могу да произведу. Једноставно им је ван домашаја. Звучи сулудо, али сваки човек тамо кад се отрезни у својој патњи и својим мукама може ово да разуме. Све ове наведене корпорације не могу да зацеле људску истрошену и поцепану душу него од људи праве зависнике и потрошаче. Уништавају човека у сваком смислу правећи од њега роботе и терминаторе, уништавају природу и животну средину и настоје да је замене са техничким светом.

      Извини што сам претерао у писању. Желим ти свако добро брате Србине. Немам толико времена за превођење, али хвала на понуди. Видим да ти радиш добар посао и само тако настави. Перцовку нисам пробао, верујем да је добра :)))). Ракија је за мене, за сада, закон :))))
      Милош

    4. Александар Јовановић каже:

      Чачани су пореклом са свих страна. Кад је онај ратни зликовац Танаско протерао јадне Турке из…ајд назовимо то града, мада је Чачак тада имао само неколико десетина кућа, у њему није било ниједног Србина, само турадија и пар јеврејских породица. После смо дошли ми. Које су прво протерали, јер Градац је … ма и Римљани су ту имали град. Мој деда Јеремија је 1895., дошао из села Буткова са Голије. За које Јовановиће кажу да јесу из Црне Горе. Не знам, То ми је сестра истраживала, ја нисам хтео ни да слушам.
      Насмеја ме за „брђане“, јер си погодио, потпуно. По мајци, деда Давид је из Срба, Лике. Е, али мајка моје мајке је Дамјановић из Коштунића… нешто ми је и Војвода Мишић.
      Али… сви смо ми сељаци и брђани пореклом, мени је то чак и драго, да сад не ширим причу зашто.
      Завидим и теби и свима који сте се „одали“ природним наукама, вама је бар нормално да баратате са чињеницама. Ја сам филмски и ТВ продуцент по образовању и занимању, а то је увек била пре свега пропаганда.
      Мада ја тврдим да се и пропаганда може радити баратајући искључиво са чињеницама.. Селекцинишући их и доводећи у склад (монтажа, јел), али без лажи (може порука бити лаж, али не њене компоненте – не олакшавај противнику да те раскринка). Део тога је и превођење. Преводиш, преводим текстове који нису директно „Русија је мајка, Путин је цар“, али ако погледаш целину, а то се најбоље види на „Ћирилизовано“, јасно је…

      У ствари и није. Волим ја Русију, али сам пре свега Србин. О Русији преводим због Србије.

      А за Запад. Убедљиво најпаметнији у првом разреду мог одељења чачанске гимназије је био, касније инг. електротехнике, Милан Стефановић.
      Он се, мученик, опирао позивима у САД до 1998 (ми смо генерација ’58 рођена). Имао је и неке патенте, паре му нису требале, све је давао сестри и њеној деци… Али каже, друже, морам да идем. Ја јесам Србин, али наука је мој позив, а то се овде не може.

      Оде Миланче, зајеба се. Каже сад има све за рад и продуктивнији је него икад, али КОМЕ?

      А о Косову и српским земљама и политици не говорим јавно. јер кад се критикује ред је понудити и решење. А оно које би по мени за Србију било добро – не универзално, свака земља је различита, идеолошка задртост ту не помаже – кад би се јавно изрекло, било би кривично дело. Затвор ће ме мало сачекати.

      Најзад, нисам ни сумњао у твоје родољубље и патриотизам, али иако сам све само не демократа, притисак ми оде на 200 кад видим да неко не може да истрпи мишљење другачије од свог.

      Што је у политици и рату чак смртно опасно. Услов сваког деловања је информација о, у случају рата на пример, непријатељу. Зато сам ти и рекао да ме баш брига шта пише неко ко мисли и осећа што и ја, интересује ме непријатељ – и зато највише читам и преводим Американце.

      Итд. Видимо се. Свет је мали, камоли Србија. За сада.

  2. Велика метла каже:

    Онако……. „комесарски“;););)

    1. Cekajuci Godoa... каже:

      Da baš tako.

Коментари су затворени.