REUTERS/ITAR-TASS/PRESIDENTIAL PRESS SERVICE (RUSSIA) – RTR1GAL7

Хоћете да схватите зашто Путин ради то што ради? Погледајте мапу.

Владимир Путин каже да је верник и да снажно подржава Руску православну цркву. Ако је тако, онда је лако могуће да кад крене у кревет и помоли се, пита Бога: „Зашто у источну Украјину ниси поставио планине?“

Да је Бог посејао планине по источној Украјини, онда велика равничарска област – Европска низија не би толико мамила освајаче који су преко ње Русију више пута нападали. Како ствари стоје, Путин, као и руске вође пре њега, вероватно мисли да нема избора него да барем покуша да контролише равнице на руском западу. Тако је и са пространствима широм света – њихове физичке карактеристике ограничавају политичке лидере, њихове изборе и маневарски простор. Ова правила географије су посебно јасна у Русији, где се власт тешко брани, а што вође, вековима, компензују нападом.

Чини се да западни лидери имају потешкоћа у дешифровању Путинових мотива, посебно када је реч о његовим поступцима у Украјини и Сирији; садашњег вођу Русије описују тако да се одмах присећамо познатих речи Винстона Черчила из 1939 године: „Русија је загонетка умотана у мистерију унутар енигме.“ Али, корисније је погледати Путинове војне интервенције у иностранству у контексту вековног труда руских вођа да се „рву са географијом“. Шта ако Путинови мотиви уопште нису мистериозни? Шта ако их лако можете читати са карте?

Русији, по копненој маси највећој земљи на свету, која се простире преко Европе и Азије и има шуме, језера, реке, смрзнуте степе и планине, проблеми стижу и копном и морем. У протеклих 500 година, Русија је са запада нападнута неколико пута. Пољаци су Русију преко Европске низије напали 1605. године, а затим 1707.г. Швеђани под Карлом XII, Французи под Наполеоном 1812. године, а Немци – два пута, у оба светска рата, 1914. и 1941. У Пољској је равница само 300 миља широка – од Балтичког мора на северу до Карпата на југу – а после се протеже на ширину од око 2000 километара близу руске границе, а одатле, нуди раван пут директно до Москве. Зато је Русија кроз историју више пута покушала да окупира Пољску; земља представља релативно узан коридор у који би Русија могла да уведе своје оружане снаге да блокирају напредовање непријатеља ка руској граници, коју је, као дужу, много теже бранити.

Европска низија је у тамно сивој боји. Светло сива је плитко море које окружује низију. (Jeroen / Wikimedia)

Европска низија

С друге стране, пространство такође штити Русију; док се нека војска приближи Москви, већ има неодрживо дуге линије снабдевања, које је све теже штитити што се дуже протежу преко руске територије. Наполеон је ову грешку начинио 1812., а Хитлер поновио 1941. године.

Исто тако стратешки важан – и значајан у прорачунима руских вођа кроз историју – био је недостатак сопствене луке на топлом мору са директним приступом океанима. Многе руске луке на Арктику замрзнуте су по неколико месеци годишње. Владивосток, највећа руска лука на Тихом океану, затворена је Јапанским морем, којим доминирају Јапанци. Ово не само што кочи проток трговине, у и из Русије, већ и руску флоту спречава да функционише као глобална сила, јер најважнијим светским морским путевима нема приступ током читаве године.

* * *

Русија као концепт потиче из деветог века и лабавог савеза источнословенских племена познатог као Кијевска Русија, са седиштем у Кијеву и са другим градовима дуж реке Дњепар, у садашњој Украјини. Монголи су ширећи своју империј стално нападали регион са југа и истока, и на крају га прегазили у 13. веку. Голуждрава Русија је затим премештена североисточно, у и око града Москве. Ову рану Русију, позната као Велика московска кнежевина, није било могуће бранити. Јер није било планина, ни пустиње, само неколико река.

Тада на сцену ступа Иван Грозни, први руски цар. Он је увео у праксу концепт напада као одбране – консолидације свог положаја у кући, а онда напоље, у напад. Русија је с умереном експанзијом отпочела под Ивановим дедом, али ју је Иван убрзао када је дошао на власт у 16. веку. Проширио је територију Русије на исток до планине Урал, јужно до Каспијског мора, и северно према Арктичком кругу. Русија је задобила приступ Каспијском, а касније и Црном мору, и на тај начин могла да Кавказ користи као делимичну баријеру између себе и Монгола. Иван је изградио војну базу у Чеченији, да спречи каквог год нападача – било Златну хорду Монгола, било Отоманско царство, или Персијанце.

Сада су Руси имали делимичну тампон зону и залеђе – негде где се могу вратити у случају инвазије. Нико их не би напао преко Арктичког мора, нити се борио да до њих стигне преко Урала. Њихова земља је постала оно што је данас познато као Русија, коју напасти са југа или југоистока значи имати велику војску и веома дугу линију снабдевања, и сталне борбе са одбрамбеним положајима дуж пута до Москве.

Русија је у 18. веку, под Петром Великим – који је основао Руску империју 1721. године – а онда за време царице Катарине Велике, империју проширила на запад, заузела Украјину и дошла до Карпата, и заузела већи део онога што сада знамо као Литванија, Летонија и Естонија – територију са које се могла бранити у случају напада са Балтичког мора. Сада Руси имају велики прстен око Москве; са почетком на Арктику, па преко Балтичког региона и Украјине до Карпата, Црног мора, Кавказа и Каспијског мора, и преко Урала опет до Арктичког круга.

На крају Другог светског рата 1945. године, територије које су окупирали Руси, а Немачка освојила у Централној и Источној Европи, од којих су неке потом постале део СССР, умногоме су почеле да личе на оно што је заузимала стара Руска империја. Али, овај пут на вратима нису били Монголи; после 1949. године стао је НАТО. Пад СССР-а 1991. г. је изазвао да се руска територија поново смањи, са европским границама које се завршавају на Естонији, Летонији, Белорусији, Украјини, Грузији, Азербејџану, а НАТО се још и више примиче, јер инкорпорира све више земаља Источне Европе.

Руске променљиве границе

Две главне преокупације Русије – њена рањивост на копну и недостатак лука на топлом мору – стекле су се у Украјини 2014. године. Све док је на власти у главном граду Украјине Кијеву била проруска влада, Русија је могла да буде сигурна да ће њена тампон зона остати нетакнута и чувати Европску низију. Чак би и неутрална Украјина, уз обећање да се неће придружити Европској унији или НАТО-у, и поштовати закуп топле луке коју Русија има са Севастопољем на Криму, била прихватљива. Али, када је у протестима у Украјини срушена проруска влада Виктора Јануковича и нова, више прозападна влада дошла на власт, Путин је морао да бира. Могао је или да поштује територијални интегритет Украјине, или да чини оно што су са лошим географским картама вековима чиниле и друге руске вође. Он је за одбрану одабрао своју врсту напада, припојио Крим како би Русији обезбедио приступ њеној јединој правој „топломорској“ луци, и кренуо у спречавање НАТО-а да се примакне још ближе руској граници.

Украјински тампон

Исте преокупације географским датостима су видљиве и сада, у интервенцији Русије у Сирији у име Путиновог савезника, Башара Ал Асада. Руси имају поморску базу у лучком граду Тартус на медитеранској обали Сирије. Ако Асад падне, нови сиријски владари могу Русе избацити. Очигледно је да Путин верује да је супротстављање чланицама НАТО-а у другој географској области вредно ризика.

Русија још није завршила ни са Украјином, ни Сиријом. Од Велике московске кнежевине, преко Петра Великог, Стаљина, и сада Путина, сваки руски лидер се суочава са истим проблемима. Није битно да ли је идеологија оних на власти царистичка, комунистичка или кумовскокапиталистичка – луке се и даље замрзавају, а Европска низина тако равна.

Аутор: Тим Маршал
Извор: The Atlantic (чланак је састављен од извода из ауторове књиге Prisoners of Geography: Ten Maps That Explain Everything)
Избор: Дејан Петар Златановић / СРБИН.ИНФО
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано
Покровитељ преводилачке делатности блога „Ћирилизовано“: Јелички дукат

Ознаке: Александар Јовановић, Владимир Путин, геополитика, Русиа, СРБИН.инфо, Тим Маршал, Тхе Атлантиц