ТОНОВИ извештаја о посети председника Томислава Николића Москви и сурету са лидером Русије Владимиром Путином, показали су да су односи између две земље у сталној узлазној линији. Можда је ово прилика да за тренутак заронимо у свет историје и да се присетимо разноликих и контрадикторних веза на релацији Москва – Београд. Шира јавност о овоме подоста зна. И како је Русија у једном тренутку, око Берлинског конгреса отворено стала на страну Бугарске науштрб интереса Србије. Такође, нема човека у нашој земљи који не зна да је Русија 1914. године, жртвујићи своју будућност, објавила рат Аустроугарској када је напала Београд.

Вероватно најмагловитији део тих узајамних односа је период непосредно после Другог светског рата, мада су тада обе земље биле у склопу већих држава – Совјетског Савеза и Југославије.

Међутим, заједничким подухватом наших и руских архивиста, пре неку годину, публикован је „Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956“. У овом издању објављено је неколико стотина, нашим истраживачима углавном недоступних докумената, који откривају нову димензију сложених односе између две бивше земље. Нарочито на периоду који је код нас одомаћен под називима „Информбиро“ или „четрдесет и осма“.

Публикована документа из југословенских и руских фондова омогућавају и објективно сагледавање не само комплексних односа СФРЈ и СССР-а, већ и погледа на многа унутрашња питања у Југославији и планове Титовог режима, нарочито око судбине Косова, најболније тачке Србије.

ПОСЕБНУ пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином и Вјачеславом Молотовом – Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић. Састанак је углавном био посвећен привредној сарадњи, али је Стаљин у једном тренутку показао интересовање за број Словенаца, Срба, Македонаца и Црногораца у Југолавији. На дневни ред су дошли и Албанци:

Стаљин: – А како иде с Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?

Кардељ: – То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.

Стаљин: – Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: – Они су потомци Илира.

Стаљин: – Сећам се да ми је Тито говорио да су они сродни са Баскима.

Кардељ: – Да, то је тачно.

Симић: – По неким знацима изгледа да су Албанци најстарији народ на Балканском полуострву. По неким речима да се закључити да је њихов језик старији од грчког. Објашњавао је шта значи реч Афродита на албанском и тврдио да у грчком језику та реч ништа не значи.

Стаљин: – Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.

Поповић: – Али су врло храбри и верни.

Стаљин: – Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако верни били Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу.

Кардељ: – Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо с Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин (то му је било врло драго); – Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?

Кардељ: – За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.

Стаљин: – Како да тако примитиван народ успе у томе? Чиме се то објашњава?

Кардељ: – И околна племена су била примитивна, као на пример, црногорско.

Поповић: – Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима су живели Срби.

Стаљин: – Вот како! (смех)

Стаљин: – Која је вера у Албанији највише заступљена?

Симић: – Највише има муслимана, па католика, а има нешто и православних.

„Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо с Албанцима да им уступимо те територије“, да ли се ова реченица омакла Крадељу? Пре ће бити да је у Москву стигао са инструкцијама из Беогада да вођи „светског пролетаријата“ саопшти одлуку руковотства КП Југославије. И Стаљинов одговор „Врло добро, то је правилно“ указује да се таква одлука подуже припремала.

Овај детаљ потврђује и да је Енвер Хоџа с правом, у својим „сабраним делима“, објавио да му је Јосип Броз Тито обећао да ће уступити Косово Албанији, „чим прије пошто мало примири српске националисте“.

Предаја Косова Албанији није се тих година десила само захваљујући дефинитивном разлазу Тита и Стаљина, односно Југославије са Совјетским Савезом и земљама социјалистичког лагера, међу којима је тада била и Албанија.

ПРАВИ узрок тог разлаза са Москвом, годинама и деценијама прикриван у Југославији, неће промаћи пажљивом читаоцу Зборника. Један документ баца сасвим друго светло на тај период. Формални повод за Титове изненадне неспоразуме са Стаљином почетком 1948. био је повлашћен статус стотина совјетских војних и цивилних инструктора у Југословенској армији и другим институцијама комунистичке Југославије. Совјети су Тита и његове сараднике крајем 1947. године сумњичили да имају „недружељубив став“ према њиховим стручњацима, што није било далеко од истине, јер су плате совјетских инструктора биле „четири пута више од плаћа наших команданата армија и три пута више од плаћа наших савезних министара“.

Прави разлог откривен је 10. фебруара 1948. године када је Стаљин у Кремљу примио Кардеља и Ђиласа.

Кардељ: – Није било размимоилажења.

Стаљин: – Којешта! Постоје размимоилажења, и то дубока. Шта ћете рећи за Албанију? Нисте се с нама уопште консултовали о увођењу војске у Албанију.

Кардељ: – Постојала је сагласност албанске владе.

Стаљин: – Шта ви мислите? Правдали се, не правдали – остаје чињеница да се нисте с нама консултовали о слању војске у Албанију.

Кардељ је покушао да се правда, довијао се на разне начине и тврдио да се не сећа ниједног питања спољне политике у коме се југословенска влада није консултовала са совјетском. Стаљин: – Није тачно! Ви се уопште не консултујете. То није код вас грешка, него став – био је неумољив вођа пролетерске револуције.

ОЗБИЉНОСТ Стаљиновог односа према слању југословенске војске у Албанију (две дивизије) може да се види из телеграма који Молотов шаље тадашњем амбасадору СССР-а Лаврентјеву за маршала Тита, 31. јануара 1948.

– Из вашег разговора са другом Лаврентјевом види се да ви сматрате нормалном ситуацију у којој Југославија имајући уговор о узајамној помоћи са СССР-ом, сматра да је могуће не само да се не консултује са СССР-ом него ни да о томе накнадно не обавестите СССР… Ако ви сматрате да је такав начин нормалан, ја сам по налогу владе СССР-а дужан да изјавим да се СССР не може сложити с тим да буде доведен пред свршен чин. Друг Лаврентјев нас је информисао да сте ви обуставили слање југословенских трупа у Албанију, што ми примамо к знању. Међутим, очигледно је да између наших влада постоје озбиљна размимоилажења у схватању узајамних односа које међусобно везују савезнички односи… – писао је Молотов.

СМРТ СОВЈЕТСКИХ ЛЕКАРА

У ЗБОРНИКУ докумената постоји траг и о једном догађају из фебруара 1947. Тито је прихватио Стаљинову понуду да му слепо црево оперишу совјетски стручњаци. Двојица лекара, Бакељев и Смотров, враћени су у Москву у мртвачким сандуцима. Бакељев је наводно извршио самоубиство, а Смотров је доживео срчани удар. Наши аутори су тврдили да је то требало да буде медицински атентат коришћењем затрованих инструмената. Из већ споменутог разговора априла 1947. Стаљинов иронични коментар о смрти лекара Смотрова показује да је било нечег нелогичног у поступку совјетских лекара и њиховој изненадној смрти.

Стаљин: – А како је друг Тито?

Кардељ: – Осећа се врло добро, операција је сасвим успела. Штета и јако нам је жао што је лекар Смотров умро.

Стаљин: – Од чега је умро?

Кардељ: – Од срчаног напада.

Стаљин: – Да није сувише пио? Хирурзи, знате, воле да попију.

Кардељ: – Не, није, колико ми знамо, уопште пио.

Стаљин (смејући се обраћа се Молотову): – Јеси ли тим поводом упутио ноту Титу?

Молотов (такође смејући се): – Знаш, није дошло до тога, јер нас је Тито, о том случају, унапред, сам обавестио. Према томе, ствар се сматра ликвидираном.

Извор: Вечерње новости

Ознаке: Јосип Броз Тито, Албанија, Косово и Метохија