Прочитај ми чланак

Тито обећао Косово Албанији

0

tito-1-600x358

ТОНОВИ извештаја о посети председника Томислава Николића Москви и сурету са лидером Русије Владимиром Путином, показали су да су односи између две земље у сталној узлазној линији. Можда је ово прилика да за тренутак заронимо у свет историје и да се присетимо разноликих и контрадикторних веза на релацији Москва – Београд. Шира јавност о овоме подоста зна. И како је Русија у једном тренутку, око Берлинског конгреса отворено стала на страну Бугарске науштрб интереса Србије. Такође, нема човека у нашој земљи који не зна да је Русија 1914. године, жртвујићи своју будућност, објавила рат Аустроугарској када је напала Београд.

Вероватно најмагловитији део тих узајамних односа је период непосредно после Другог светског рата, мада су тада обе земље биле у склопу већих држава – Совјетског Савеза и Југославије.

Међутим, заједничким подухватом наших и руских архивиста, пре неку годину, публикован је „Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956“. У овом издању објављено је неколико стотина, нашим истраживачима углавном недоступних докумената, који откривају нову димензију сложених односе између две бивше земље. Нарочито на периоду који је код нас одомаћен под називима „Информбиро“ или „четрдесет и осма“.

Публикована документа из југословенских и руских фондова омогућавају и објективно сагледавање не само комплексних односа СФРЈ и СССР-а, већ и погледа на многа унутрашња питања у Југославији и планове Титовог режима, нарочито око судбине Косова, најболније тачке Србије.

ПОСЕБНУ пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином и Вјачеславом Молотовом – Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић. Састанак је углавном био посвећен привредној сарадњи, али је Стаљин у једном тренутку показао интересовање за број Словенаца, Срба, Македонаца и Црногораца у Југолавији. На дневни ред су дошли и Албанци:

Стаљин: – А како иде с Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?

Кардељ: – То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.

Стаљин: – Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: – Они су потомци Илира.

Стаљин: – Сећам се да ми је Тито говорио да су они сродни са Баскима.

Кардељ: – Да, то је тачно.

Симић: – По неким знацима изгледа да су Албанци најстарији народ на Балканском полуострву. По неким речима да се закључити да је њихов језик старији од грчког. Објашњавао је шта значи реч Афродита на албанском и тврдио да у грчком језику та реч ништа не значи.

Стаљин: – Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.

Поповић: – Али су врло храбри и верни.

Стаљин: – Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако верни били Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу.

Кардељ: – Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо с Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин (то му је било врло драго); – Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?

Кардељ: – За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.

Стаљин: – Како да тако примитиван народ успе у томе? Чиме се то објашњава?

Кардељ: – И околна племена су била примитивна, као на пример, црногорско.

Поповић: – Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима су живели Срби.

Стаљин: – Вот како! (смех)

Стаљин: – Која је вера у Албанији највише заступљена?

Симић: – Највише има муслимана, па католика, а има нешто и православних.

„Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо с Албанцима да им уступимо те територије“, да ли се ова реченица омакла Крадељу? Пре ће бити да је у Москву стигао са инструкцијама из Беогада да вођи „светског пролетаријата“ саопшти одлуку руковотства КП Југославије. И Стаљинов одговор „Врло добро, то је правилно“ указује да се таква одлука подуже припремала.

Овај детаљ потврђује и да је Енвер Хоџа с правом, у својим „сабраним делима“, објавио да му је Јосип Броз Тито обећао да ће уступити Косово Албанији, „чим прије пошто мало примири српске националисте“.

Предаја Косова Албанији није се тих година десила само захваљујући дефинитивном разлазу Тита и Стаљина, односно Југославије са Совјетским Савезом и земљама социјалистичког лагера, међу којима је тада била и Албанија.

ПРАВИ узрок тог разлаза са Москвом, годинама и деценијама прикриван у Југославији, неће промаћи пажљивом читаоцу Зборника. Један документ баца сасвим друго светло на тај период. Формални повод за Титове изненадне неспоразуме са Стаљином почетком 1948. био је повлашћен статус стотина совјетских војних и цивилних инструктора у Југословенској армији и другим институцијама комунистичке Југославије. Совјети су Тита и његове сараднике крајем 1947. године сумњичили да имају „недружељубив став“ према њиховим стручњацима, што није било далеко од истине, јер су плате совјетских инструктора биле „четири пута више од плаћа наших команданата армија и три пута више од плаћа наших савезних министара“.

Прави разлог откривен је 10. фебруара 1948. године када је Стаљин у Кремљу примио Кардеља и Ђиласа.

Кардељ: – Није било размимоилажења.

Стаљин: – Којешта! Постоје размимоилажења, и то дубока. Шта ћете рећи за Албанију? Нисте се с нама уопште консултовали о увођењу војске у Албанију.

Кардељ: – Постојала је сагласност албанске владе.

Стаљин: – Шта ви мислите? Правдали се, не правдали – остаје чињеница да се нисте с нама консултовали о слању војске у Албанију.

Кардељ је покушао да се правда, довијао се на разне начине и тврдио да се не сећа ниједног питања спољне политике у коме се југословенска влада није консултовала са совјетском. Стаљин: – Није тачно! Ви се уопште не консултујете. То није код вас грешка, него став – био је неумољив вођа пролетерске револуције.

ОЗБИЉНОСТ Стаљиновог односа према слању југословенске војске у Албанију (две дивизије) може да се види из телеграма који Молотов шаље тадашњем амбасадору СССР-а Лаврентјеву за маршала Тита, 31. јануара 1948.

– Из вашег разговора са другом Лаврентјевом види се да ви сматрате нормалном ситуацију у којој Југославија имајући уговор о узајамној помоћи са СССР-ом, сматра да је могуће не само да се не консултује са СССР-ом него ни да о томе накнадно не обавестите СССР… Ако ви сматрате да је такав начин нормалан, ја сам по налогу владе СССР-а дужан да изјавим да се СССР не може сложити с тим да буде доведен пред свршен чин. Друг Лаврентјев нас је информисао да сте ви обуставили слање југословенских трупа у Албанију, што ми примамо к знању. Међутим, очигледно је да између наших влада постоје озбиљна размимоилажења у схватању узајамних односа које међусобно везују савезнички односи… – писао је Молотов.

СМРТ СОВЈЕТСКИХ ЛЕКАРА

У ЗБОРНИКУ докумената постоји траг и о једном догађају из фебруара 1947. Тито је прихватио Стаљинову понуду да му слепо црево оперишу совјетски стручњаци. Двојица лекара, Бакељев и Смотров, враћени су у Москву у мртвачким сандуцима. Бакељев је наводно извршио самоубиство, а Смотров је доживео срчани удар. Наши аутори су тврдили да је то требало да буде медицински атентат коришћењем затрованих инструмената. Из већ споменутог разговора априла 1947. Стаљинов иронични коментар о смрти лекара Смотрова показује да је било нечег нелогичног у поступку совјетских лекара и њиховој изненадној смрти.

Стаљин: – А како је друг Тито?

Кардељ: – Осећа се врло добро, операција је сасвим успела. Штета и јако нам је жао што је лекар Смотров умро.

Стаљин: – Од чега је умро?

Кардељ: – Од срчаног напада.

Стаљин: – Да није сувише пио? Хирурзи, знате, воле да попију.

Кардељ: – Не, није, колико ми знамо, уопште пио.

Стаљин (смејући се обраћа се Молотову): – Јеси ли тим поводом упутио ноту Титу?

Молотов (такође смејући се): – Знаш, није дошло до тога, јер нас је Тито, о том случају, унапред, сам обавестио. Према томе, ствар се сматра ликвидираном.

Извор: Вечерње новости

18 коментара “Тито обећао Косово Албанији

  1. Стефан каже:

    Један метак био је довољан да се овом Крвату 1945. год. саспе у чело! Да смо ми Срби били паметни тад, искористили бисмо присуство Црвене Армије на простору Србије како би коначно ставили тачку на сва наша национална питања и све српске територије на овом полуострву. Откад је овај Ђаво Броз преузео полуге моћи поцепао је Србију на Босну и Херцеговину, Далмацију, Црну Гору, Македонију, Војводину, Космет… мука ми је кад год видим да се у Србији пише о овом Србоморцу Титу у позитивном контексту… Један метак, да је ико био паметан и имао муда тада да га пошаље у земљу црницу. Захваљујући Њему, Хрватска је прошла некажњено за Геноцид у Јасеновцу, захваљујући Њему Србија је разједињена и у Њој изроди попут Слобе, Тадића, Чанка, Ђукановића и још многих дан данас нам разарају народ српски и цркву српску… ЈЕДАН ЈЕБЕНИ МЕТАК У ЧЕЛО АУСТРОУГАРСКОМ СРБОМОРЦУ Јосипу!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! После Њега осамдесетих за Србију је било одавно касно. Но ето, Бог је хтео да му данас гроб смрди усред Србије, ругло као подсетник нама равнодушним Србима колико смо неспособни.

  2. eungonews каже:

    RSE: Može li opstati politika neutralnosti između Brisela i Moskve?

    Srbija po definiciji ne može imati politiku ekvidistance prema Evropskoj uniji i Rusiji jer se opredelila za članstvo u evropskom klubu, što znači da sa Evropskom unijom mora harmonizovati svoje politike, među njima i spoljnu. Srbija će, međutim, još dugo biti na velikoj udaljenosti od EU, zbog čega, kako smatraju sagovornici Radija Slobodna Evropa, u neposrednoj budućnosti nije verovatno da će trpeti izrazito jačanje zapadnih pritisaka da okrene naglavačke svoje odnose sa Rusijom. Razloge, kažu, treba videti i u tome što je Srbija u kontekstu zaoštrenih odnosa Zapad-Rusija samo mali sporedan front, ali i u tome što nije reč o novom hladnom ratu i što je odnos Beograda sa Moskvom izrazito asimetričan na štetu Srbije.

    Aleksandar Vučić, tokom preuzimanja dužnosti od prethodnika, najavio je da će Ivica Dačić, sada kao šef diplomatije, nastaviti dosadašnju poziciju Srbije prema događajima u Ukrajini:

    “Ovo je veoma važno i gospodin Dačić će držati tešku, ali principijelnu, dobru i poštenu, poziciju povodom događaja u Ukrajini”, rekao je Vučić.

    A dan ranije u Beogradu se čula izjava da Brisel neće pritiskati Srbiju da se opredeljuje uzmeđu EU i Rusije. To je tokom posete izjavila Cahterine Ashton, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost.

    “Mi ne tražimo da budete protiv svog istorijskog, ekonomskog i svakog drugog partnerstva s Rusijom”, navela je ona tokom razgovora sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem.

    Uvodeći targetirane sankcije ruskim zvaničnicima zbog uloge u ukrajinskoj krizi, Brisel je apelovao na zemlje-kandidate da slede spoljnu politiku EU, ali je izražavao i razumevanje za poziciju Srbije koja još nije imala regularnu vladu.To se i u Srbiji isticalo, uz istovremene izjave o podršci teritorijalnom integritetu drugih zemalja i tradicionalnom prijateljstvu prema Rusiji.

    Sada, kada je Srbija, konačno, dobila regularnu vladu postavlja se pitanje koliko dugo može opstajati ova politika takozvane neutralnosti Srbije, odnosno vođenje politike istog rastojanja između Brisela i Moskve, posebno od sledeće godine kada će Srbija predsedavati OEBS-om.

    Vladimir Gligorov, ekspert Bečkog ekonomskog instituta, smatra da Srbija koja se opredelila da postane članica Evropske unije po definiciji ne može imati i igrati politku ekvidistance prema Briselu i
    Moskvi. On, međutim, smatra da EU i SAD u kontekstu ukrajinske krize ne vrše direktan pritisak na Srbiju da se pridruži sankcijama Rusiji ili da na isti način kao institucije EU glasa u vezi sa ukrajinskim sporom.

    “Ne vrši se takav pritisak pre svega zbog toga što se ovaj spor, bar sa stanovišta Evropske unije, ali u velikoj meri i sa stanovišta Sjedinjenih Država, ne vidi kao novi hladni rat ili kao spor između neprijateljskih sila. Drugim rečima, ovo je spor o tome koje su intencije i kakvi su potezi ruske politike, ali nije reč o uspostavljanju neprijateljskih odnosa, što bi, naravno, bilo nešto sasvim drugo. U tom smislu, ove sankcije imaju cilj da se te intencije o granicama Rusije učine transparentnim i u tome Srbija nema bogznašta da doprinese, budući da eventualne sankcije Srbije prema Rusiji praktično ne bi značile ništa, a odnos je prilično asimetričan na štetu Srbije s obzirom na to da Srbija više zavisi od Rusije nego obratno, što nije slučaj sa Evropskom unijom i Sjedinjenim Državama. Upravo je to suština razumevanja koje se iskazuje, budući da se ne traži od svih zemalja na svetu da budu u identičnom odnosu prema Rusiji kao što su to, pre svega, zemlje Grupe 7”, kaže Gligorov.

    Da za sada ne očekuje veći politički pritisak Evropske unije na Srbiju kad je u pitanju njen odnos prema Rusiji kaže za RSE i Franz Lothar Altmann, čelnik Asocijacije za Jugoistočnu Evropu i profesor na Univerzitetu u Bukureštu. Evo kako to objašnjava:

    „Mislim da Evropska unija ima pune ruke posla da izgradi jedinstven stav kad su u pitanju sankcije prema Rusiji, a u tom pogledu Srbija je tek sporedni front, ako tako mogu da kažem. Naravo, do sada su već mogle da se čuju kritike da zemlja koja želi da postane članica EU nije spremna da sa njom vodi zajedničku spoljnu politiku. A i u pojedinim zemljama-članicama bilo je sličnih zamerki. U Nemačkoj je, primerice, primećeno da Srbija na svom evropskom putu vodi računa samo o stvarima
    koje joj idu u prilog, o tome, recimo, da što pre postane članica EU, ali se pri tom ne trudi da usaglasi svoje stavove sa evropskim klubom i u oblastima koje je se direktno ne tiču“, podseća Altmann.

    Vladimir Gligorov ističe da će Srbija u budućnosti zapravo veći pritisak trpeti iz Moskve nego iz Brisela.

    “Ti će pritisci biti, kao što se već i sada videti, i kad je reč o energetskom sektoru. Iako nisam siguran da je rokada na vrhu ministarstva enertetike, koji je sada dat Socijalistima, posledica neposrednog pritiska Rusije, mislim da je svest o tome da se mora biti pažljiv i da se moraju birati sredstva kad je reč o Rusiji bila prisutna i pri donošenju ove odluke. I biće sve više i više prisutna s obzirom da postoje kako povećane kreditne obaveze prema Moksvi tako i značajno pojačanje propagandne aktivnosti Rusije u Srbiji na sve moguće načine, što će svakako imati uticaj na to u kojem će kontekstu i na koji način funkcionisati vlada, odnosno, partije koje su na vlasti, među kojima ima razlika u gledanju na Moskvu. Dakle, taj pritisak Rusije će po mom mišljenju biti mnogo veći problem za Srbiju nego bilo kakav pritisak iz EU ili SAD jer će pritisak iz ta dva centra biti blag ili nikakav. Taj pritisak nije ni potreban sve dok postoji taj kurs integracije ka Evropskoj uniji”, ocenjuje Gligorov.

  3. Миладин каже:

    Треба бити јасан.
    Ови што данас владају Србијом, синови су и уници комуњара који уништавају Србију од 1944. године.

    Србији је потребна свежа крв, људи који никада нису имали ништа са комунизмом. Треба забранити свима да се баве политиком и државним пословима онима, чији су преци имали било какве везе са партијом, Титом, партизанима и сличном злу!

    Срп и чекић и комуњарску петокраку треба уставом забранити! Наравно и кукасти крст!

  4. Psihotron каже:

    tito je bio vatikanoidni smrad

    1. Zoran Lekic каже:

      Из породице Амброз, копиле Аустр-Угарског официра тајне службе.
      „Машин-бравар“ који отвара сва врата и зна све кваке – зар не ревелативно ммм??

  5. E. Lirsch каже:

    Dmitrovicu ne verujem ni rec taman da golim dupetom sedne na usijanu pec. On je odavno promenio stranu. To jos samo corav ne vidi.

Коментари су затворени.