Прочитај ми чланакЛутајући подземљем парламентаризма Србије, али дословно, човек схвати једну ствар: онај ко овде уђе тај не излази, па вероватно због тога и проведу пола живота као посланици.
Лутајући подземљем парламентаризма Србије, али дословно, човек схвати једну ствар: онај ко овде уђе тај не излази, па вероватно због тога и проведу пола живота као посланици.
Црвен тепих ко крв пролетеска, или барем шкембићи у сафту у скупштинском ресторану, форсирам степениште ко Тито Купрешко поље, ржу ”коњи врани” за мном, гардисти у ставу мирно, као задужени на реверс из јагодинског Музеја воштаних фигура и онога што би требало да личи на њих. А звезда упекла…
Сви великаши су прво ушли на споредна врата, или беше прозор? Први контакт са Скупштином (ФОТО: Ekspres.net)
– Момак, момак, куда…- како, бре, куда, намћоре, па у скупштину, зар овај ”аутфит” за свечаности и саране не говори сам за себе?
![mihailo medenica autor]()
У политику на мала врата, задња
– На задњи, службени улаз, молим…– добро, у политику се и улази на мала врата, споредни улаз, путевима којим се ређе иде, али црвени тепих, гардисти, салутирају убеђени да сам један од 250 ”божијих изасланика” на земљи и поменутом ресторану, али, авај…
Што се мора није тешко, осим ове проклето предимензиониране ”капије”, ваља упрут у њу ко Змај од Шипова на Грмечкој кориди…
– Новинар…– ових формалних и намрштених на сваком кораку, аман! Ај што су формални, посао им је, али типски намрштени, ко да их на каквом курсу уче само томе: “Ајмо сад сви ону фацу кад угледате новинара”…
Миропомазан акредитацијом следим штура упуства, правећи се да сам проходао у Скупштини и да нема ко шта мени да објашњава како се стиже до фамозне сале у којој ће нови сазив, за неких сат времена положити заклетву како су ту да би искључиво нама било боље, а ако се већ саплету о које добро и за њих шта ће, нису кукавице па да узмакну, бре!
Сви путеви воде у ресторан
Лутајући подземљем парламентаризма Србије, али дословно, човек схвати две ствари: онај ко овде уђе тај не излази, па вероватно због тога и проведу пола живота као посланици, а друго – пут до свечане сале, наравно, води преко митског ресторана!
Кад сам већ ту дер да бацим поглед на мени, међу сиротињом рајом познатим и као јеловник: Опа, 580 динара најскупље јело, са све гудачким квартетом уз астал и релакс масажом, а добра стара пљека на кајмаку са припадајућим оредевером читавих 180 динара!
Море, само да сам раније знао, па не бих правио онако скромну свадбу на бродићу опскурног имена “Криви стојко”, већ овде, ка владика, за 500 званица уз туру за све посланичке групе.
– Извините, могу ли да Вам помогнем…– ево и гарсона, љубазни лакеј више, не знам да ли заиста мисли то што пита, или пита оним тоном: “Ајде ти главати полако одавде да не зовем обезбеђење”..?
– Ништа, само да бацим поглед, слушао сам о овом месту али сам мислио да постоји само у бајмака за лаку и гладну ноћ…– настављам даље коридором који по свему судећи не води никуд, заклео бих се да исте посланичке клубове пролазим по ко зна који пут, помало већ сумњив и себи, мада више нисам никоме од особља најбоље кафане у Србији зване “Скупштина”– нит ме ко више пита: ко сам, шта сам и куда ћу, лако сам се уклопио у амбијенталну целину бесциљних шетача, ваљда?!
Теткица шерпас и Мићун хајлендер
Аха, ево неког ходничића којим још нисам прошао, некакав фоаје са дискретно скрајнутим попрсјима великана оних времена када се ово здање звало Савезна Скупштина: Моша, Кардељ, Стари…
– Извините, до главне сале, или барем нечега где има људи…- “теткице” су увек у праву и пословично знају све па тако и овој, једнако верзираног израза лица, верујем да ћу спиралним степеништем лево, крај лифта, стићи куд сам намерио – до скупштинске благајне по могућству, или барем до сале у којој ће најстарији посланик, уз саслужење најмлађег, такозваног посланика-искушеника, председавати Конститутивном седницом.
Да, ако неко којим случајем има дилему ко је најстарији посланик, тај боље да пребаци на “Фарму”! Па, има ли у Србији ко старији од Драгољуба Мићуновића, бре, а да не припада клану хајлендера – Кркобабић?! Нема, дабоме!
Ураааааа, ето ме до познатог фоајеа, оног веееееликог у којем народни трибуни и остали с времена на време дају по неку историјску изјаву за микрофоном пред платном са логом Парламента, како се то у складу с европским тенденцијама ваљда каже?!
– Молим за пажњу, колеге! Јен’- два- три- шес’- шес’…– е, вала, кад сам се коначно докопао миркофона хоћу и ја нешто да кажем у камеру! Јел пригодно “Ја враголан и мој деда”? Мајку му, откад поменух Мићуна само ми се ти стихови врте по глави…
Повратак Великог шамана
Трибуни су у трку ка сали. Добро, не баш трку, али ногу пред ногу, видно расположени као да брига немају, а имају, зато и јесу ту где јесу да би “бринули” наше бриге, лагано хватају правац ка четворогишњој синакури.
Муфтија у скупштини: И Зукорлић положио посланичку заклетву ФОТО: Тањуг/Т. Валић
Врата се затварају за сираке тужне, фоторепортери и камермани имају који минут да сниме како хорски и са сузом у оку певају химну којој натуцају стихове. Велики шаман се после 13 година “петчалбе” вратио родној груди и родном парламенту- војвода, др. Војислав Шешељ, насмејан одавде до Хага, и даље још.
– Срећан Вам повратак у клупу! Какав је нови-стари утисак…– у ходу, а корак човека од два метра није лако пратити, питам, чувши тек ехо одговора: “Одличан! Пун сам снаге, надам се да су и ови фини момци из обезбеђења – ако буду требали да ме износе као некад…- е, вала нек си рекао, хајдуче батајнички!
Гле, па ту је и муфтија Муамер. У стајлингу не заостаје нимало, кравата и озбиљна фаца, хипстер-брада на готовс, не губи темпо док маршира ка сали, спреман за дуге и грдне теме и полемике. Па, он изгледа не зна где је дошао…али полако, научиће га ови искуснији, братија што гули пети, шести мандат.
Заседаће читавих 10 минута па, чујем, следи пауза од сат времена, ваљда је то еквивалент раду јер посланичких 10 минута измори ко десет сати у руднику ваљда!
Спреман за обрачун са носачима, пардон, скупштинским обезбеђењем: Шешељ поново у Скупштини (ФОТО: Ekspres.net)
Куд не узех онај селфи штап од деце мајку му, па да заређам ко јапански туриста, па после на “фејс”, а онда – у посланике, море, јер овде ко уђе не излази, осим ако га баш не посрећи па нађе излаз. Али чему то?!
Први пут с парламентом на јутрење – имао сам се рашта и родити, богме! Још да се дохватим сепареичића у ресторану и ето ме за коју деценију на месту председавајућег као најстарији посланик…Ако ме “теткица” не ода, наравно, мада делује као поверљив лик, хм?!
Мајку му, где ли је та чувена скупштинска благајна, и куд не понесох селфи штап, бре..?
