Прочитај ми чланакПариз – Тенис је пре два дана окренуо потпуно нови лист. Доминантни статус Роџера Федерера који је био звезда водиља белог спорта још од краја прошле деценије, када је оборио рекорд Пита Сампраса, плус узимање здравог за готово да ће Швајцарац заувек бити упамћен као најбољи свих времена, сада је и те како начет.
ФОТО: Ројтерс
Тријумф Новака Ђоковића на Ролан Гаросу којим је постао први тенисер од 1969. који је нанизао све четири највеће титуле у низу, нешто што ни Федерер није успео, избацила је нашег аса у исту раван са шест година старијим асом из Базела.
Иако Федерер још води у неким од најважнијих параметара за одређивање ко је најбољи свих времена, Ђоковић се париским успехом знатно приближио, мада ће многи рећи и – изједначио.
Јер, тачно је да Федерер још увек има пет највећих пехара више од Ђоковића али никада их није држао све заједно као што ће то српски ас радити бар још три недеље, до почетка одбране титуле на Вимблдону, а надамо се и дуже.
Други Федереров важан атрибут је краљевски стаж – тачно 100 недеља је дужи од Ђоковићевог, што значи да новопеченом париском шампиону треба још скоро две године да га стигне. Ово делује много достижније него број освојених гренд слем титула. И ту је крај Федерерових предности.
Ђоковићеве су – некалендарски Гренд слем који је остварио на Гаросу, супериорност какву свет врхунског тениса не памти. Јер једина двојица који су то сада успели да остваре – Дон Баџ и Род Лејвер – ипак су слично постигли када је конкуренција била знатно, знатно слабија, чак аматерска.
Друго, Ђоковићева доминација на мастерсима 1.000, другом турнирском нивоу по важности. „Ноле” не само да је рекордер у броју њихових титула, већ је и једини освојио осам различитих. Само му Синсинати недостаје и после париског успеха то је и једини велики пехар који нема у витринама.
Треће, Ђоковићева надмоћност у међусобним дуелима. Иако је у тенису важније ко има више титула и коју позицију заузима на АТП листи, суштина сваког спорта је – ко је бољи на терену. А ту је Ђоковић у позитивном скору са обојицом највећих ривала.
Четврто, најбољи тенисер света доминира и када су новчане награде у питању. У Паризу је први у историји пробио зараду од 100 милиона долара, али то је једини рекорд који је осуђен на рушење, јер награде расту и пре или касније неко ће га превазићи.
Пето, Ђоковићева огромна предност су године. Док је Федерерова звезда на заласку и тешко је поверовати да ишта од овога може да поправи, Ђоковић је тек ушао у зенит. Ако настави овако да игра, а конкуренција се не појача, може да осваја и те како много. Може не само да постигне више од својих претходника него и да наследницима у аманет остави немогућу мисију.
Ђоковић једино заостаје на табели укупног броја титула и броја победа, али то је зато што много мање игра него некадашње легенде. Упадљиво је колико су Џими Конорс и Иван Лендл одскочили у овој статистици, али у то време се играло много више, јер је тенис био мање напоран. Међутим, када се саберу гренд слемови, Американац и Чех знатно заостају. Они су ипак били владари мањих турнира.
Ни олимпијски биланс му не иде на руку јер једини од актуелних асова нема златну медаљу. На срећу, Игре у Рију долазе у правом тренутку, тако да би тај минус могао да елиминише већ у августу.
А сад оно што је можда и најважније – Ђоковић не сме да се уљуљка на ловорима.
Као опомена могу да му послуже Федерерове речи после тријумфа у Мелбурну 2010. На питање да ли би био задовољан када би освојио још три велика пехара до краја каријере – одговорио је одречно, истакавши да жели много више.
А од тада је освојио само једну титулу, 2012. у Вимблдону. А имао је 29 година, исто колико Ђоковић сада.
