Прочитај ми чланакНије мудро бити груб према Слободану Антонићу: написао је још један текст у тешком афекту. Проблем је, међутим, што његов афекат траје већ пола деценије.
Све је почело за вакта Бориса Тадића, док се Србија борила за косовску резолуцију у Генералној скупштини УН и кад је тад ничим изазвани Антонић дао часну политичкоаналитичарску реч да Тадићев отпор Западу неће бити скршен у Њујорку. Наравно, био је скршен – догађа се то и најбољима, попут Тадића и Антонића. Шта је то произвело у души нашег, по сопственом признању, „непоткупљивог“ политичког аналитичара, није ми познато, тек, он већ пет година све који су тад тврдили супротно из текста у текст кити најпогрднијим изразима достојним клозетске поетике Пере Луковића.
Иако имам у виду Антонићев продужени афекат, држим да је за неког ко се са толико поноса представља као политички аналитичар веома проблематично да примењује полемички метод од пре појаве писма. Он се састоји од наизменичног ласкања себи и свом примус егу Ђорђу Вукадиновићу, с једне стране, и моралних дисквалификација саговорника, уз обавезно учитавање њихових мотива, наравно нечасних.
Тако Антонић свој текст „Унајмљени мозгови у служби власти“ започиње дирљивом одом себи и Вукадиновићу, где сазнајемо да су приликом постанка света Србији била додељена четири политичка аналитичара. Али у тешкој конкуренцији двојица су одустала, и тако је књига спала на два слова – на Антонића и Вукадиновића, „непоткупљиве“, „праве аналитичаре“, за разлику од „лажних“, како каже на крају текста. Лажни су, наравно, сви они који не мисле као Антонић и Вукадиновић, они који нису на позицијама да, говорећи о Вучићу, „ово зло на изборима није дошло и на изборима неће ни отићи“, како каже Антонићев примус его.
АНТОНИЋЕВО „МАСНО КОПИТО“
Сви који се противе тврдњи да је Вучић еманација врховног зла, по часном Антонићу су „унајмљени мозгови“, „маснокопитари“ и „интелектуалне хијене“. Не бих се упуштао у ту врсту аргументације, али, ако већ гаји полемички метод завиривања у мотиве и џеп својих противника, Антонић би тад морао и сам да понуди одговоре од чега живи сајт који је водио са Вукадиновићем, на коме, ваљда због верских разлога, никад није објављен ниједан комерцијални оглас. Није ли се показало да је један од извора прихода двојице „последњих часних аналитичара“ у Тадићево време било черупање јавних предузећа, тачније чувене Лутрије Србије, за коју су наши „непоткупљивци“ радили истраживање тржишта, после чега је Лутрија постала једина у Европи која послује са губитком? Да ли је то – Антонићевим језиком речено – „масно копито“ из Лутрије Србије „унајмило“ његов мозак да за две последње године Тадићеве владавине није написао ниједан критички текст о њему?
Осим ако се међу такве не уброји његов иначе одличан текст „Мрежа школских другара“ о пословима Срђана Шапера и Борисових пријатеља из „Цветића“. Али, авај, Антонић се, суочен са Шаперовим лутријским аргументима, после пар недеља тог текста кукавички одрекао? Да ли тако раде „непоткупљиви“ политички аналитичари или „интелектуалне хијене“? Наравно, о тим стварима, кад је реч о Антонићу и Вукадиновићу, могло би се до у бескрај, али нема много смисла. Осим ако Антонић не мисли да је тако нешто „правим“ аналитичарима дозвољено, а „лажним“ није.
Али оставимо се тога, писмо је одавно измишљено и ваљало би суочити аргументе. Антонић ми дакле замера да Вучића славим као мудрог стратега „који избегава конфликт, чува стабилност и чека да Москва коначно отвори кесу, направи нам пруге, поклони ракете и авионе“. „А само ‘плаћеници Запада’ или ‘корисни идиоти’, који заједно руше премијера, могу да нападају Вучића због таквих ситница какве с изборне нерегуларности или Савамала“, приписује ми Антонић.Vucic Si DjinpingИдемо редом. Антонић заборавља да сам био веома критичан према Бриселском споразуму и потписаном меморандуму са ММФ, много критичнији него он према Тадићевом њујоршком подвигу, када је Вука Јеремића послао са српским нацртом резолуције, а вратио га са америчким.
Са друге стране, тачно је: подржао сам Вучићеву спољну политику. Наравно, није то, како Антонић инфантилно учитава, политика која се удвара Западу да би прешла на Исток, већ нешто сасвим друго. Део те политике јесте настојање да се не продубљује конфликт са САД, да се, уз много скепсе и успоравања, наставе ЕУ интеграције, будући да би нагло одустајање Србије довело до регионалне нестабилности. Али то не може породити успех ако Вучић не ојача руску и кинеску парадигму српске спољне политике, и веома сам задовољан што управо то чини. Да ли Антонић има проблем с тим? Или се више слаже са Бојаном Пајтићем – иначе још једним меценом „правих“ аналитичара са НСПМ – који се успротивио потписивању уговора са Кином, затим осудио Вучићево приближавање Русији, да би све то крунисао отвореним заговарањем уласка у НАТО и подршком истополним браковима?
Е сад, можда Антонић уме да одговори да ли су западне силе због Кине и Русије на Вучића подигле своје агентуре и медије или је ближи томе да је реч о праведном бесу грађана у Савамали. Да ли су подигле и паткицу, Антонића и остале корисне идиоте, да ли подижу целу петооктобарску елиту, скупа са њеним националним крилом, где почасно место уживају наши непоткупљиви аналитичари, или се све то мени само причињава? Одговоре ће дати веома кратко време, и не вреди се спорити око тога.
РАЗЛИКА У „КОРИШЋЕЊУ МОЗГА“
Да ли ће Вучић издржати у томе или су његова кинеска и руска прича, како тврди један овдашњи Антонићев истомишљеник, иначе пуковник и стручњак за ништа-нас-не-сме-изненадити, све то обавештајне операције Запада, у које је Вучић, гле чуда, увукао и наивне Сија Ђинпинга и Путина? Не знам, али добар део свог ауторитета сам ставио на то да хоће. Ако не будем у праву, покрићу се ушима и лизати своје ране, али себи нећу произвести петогодишњи афекат и мрзети све који су били у праву.Putin VucicНа крају, Антонић може да буде миран: због мог страхопоштовања према њему и Вукадиновићу и чињенице да обично јавно не наступам пијан – никад се нисам представио као политички аналитичар. Признајем само њих двојицу и немам других аналитичара.
И тако ће остати све док, као Антонић, не устврде да је између мојих и његових читалаца разлика у „коришћењу мозга“. Његови га ваљда користе, а моји не. Није само реч о томе да се то у пристојном свету зове дискриминација већ и о томе да је наш непоткупљиви аналитичар посегао за омиљеним средством из арсенала другосрбијанског културрасизма, не остајући на осуди својих противника, већ ширећи поље мржње и на свет коме се они обраћају. Али ваљда тако мора бити у временима мобилизације „непоткупљивих“ аналитичара. Кад Србијом под паткицом поново процвета хиљаде цветова, за непоткупљиве се најлакше нађе места.
