Прочитај ми чланак

КОЧА ЈЕ ТВРДИО: Милошевић је банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена

0

Коча Поповић, легендарни командант Прве пролетерске, интелектуалац и дипломата, бритког ума и јак на речима, сведок је једне епохе наше земље. Био је једна од најмаркантнијих личности Титовог доба, а касније и његов велики критичар. И данас његове речи подсећају. Гнушао се бујању српског национализма. Преносимо интервју који је марта 1989. године са њим објавило сарајевско "Ослобођење" .

„Ви знате да сам ја рођени Београђанин, али нисам великосрбин. Ја сам космополита. Кад се 1971. није могло писати Југословен, ја сам у рубрици националност написао: Србин по рођењу. Ово што се сада дешава у Србији није ми нимало симпатично. То је један узак, веома опасан националистички програм. Милошевић је обичан банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена“, прености интервју регионални портал xxзмагазин.цом, који преносимо у целости:

Осамнаестог октобра 1972. Коча Поповић, легендарни командант Прве пролетерске, интелектуалац и дипломата састао се са Титом у Белом двору да би поднео оставку на положај члана Председништва СФРЈ. Био је то њихов последњи сусрет „сентиментално присан, као да се ништа посебно не догађа“. А крај је био онакав какав су обојица очекивали.

Тито: „Зар збиља мораш да одеш?“

Коча: „Одлучио сам.“

Стегли су један другом руку после више од три деценије блиске сарадње.

Рекли су о њему…

Вилијам Бил Дикин, заменик шефа британске војне мисије при Врховном штабу, коаутор Черчилових мемоара, био је импресиониран командантом који је извео највећи подвиг у току Народноослободилачког рата, чак више него Титом. Дикин је о Кочи написао: „Поповић је био интелектуалац, војник изванредне даровитости, што је можда било и туђе његовој унутрашњој природи. Као командант Прве пролетерске дивизије, својим сигурним инстинктом и муњевитим схватањем ситуације, Коча Поповић је одједном осетио слабу тачку у обручу немачког окружења северно од Сутјеске и непосредно је допринео нашем спашавању… Поповић је био усамљени вук, самотан човек, с ретким тренуцима неопрезности. Имао је примесе војног генија и мржње према рату.“

Биографија рођеног Београђанина

Коча Поповић је рођен у Београду 1908. као син богатог банкара. Школовао се у доминиканском интернату у Лозани, а студирао филозофију у Паризу, на Сорбони, где се кретао у надреалистичким круговима, у левичарском свету песника, књижевника и уметника. У шпанском грађанском рату стекао је чин артиљеријског капетана Републиканске војске. Био је најпопуларнији партизански командант, друкчији од свих људи из Титовог најужег окружења. Стари партизан и пјесник Владимир Назор рекао је за њега: „Коча је чудо међу нама“.

После рата је био начелник Генералштаба, министар иностраних послова, потпредседник Републике и члан Председништва СФРЈ. Умро је у Београду 20. октобра 1992., на дан ослобођења главног града некадашње државе. По сопственој жељи, кремиран је и сахрањен без икаквих почасти, говора, венаца и окупљања. Коча је са гнушањем гледао на бујање српског национализма.

„Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда. Такви су издали и осрамотили српски народ и наругали се његовој стварној историји.“

Великосрпски националисти нису му остали дужни. Милошевићеви медији оптужили су га за издају националних интереса. Њихов гнев био је сублимиран у наслову једног новинског текста, који је гласио: Суноврат легенде. Седмог марта 1989., нешто иза 11 сати, позвонио сам на врата Кочиног дубровачког стана у Колочепској 9, на Плочама. Коча је седио у невеликој просторији, за малим столом до зида, са ћебетом пребаченим преко ногу. Потом смо обојица сели за већи стол. „Опет хоћете да ме цедите“, рекао је и понудио ме пићем. Замолио сам кафу, а он је од домаћице, средовјечне жене из Славоније, затражио чашицу лозоваче. „Шта сте хтели да ме питате?“

Били сте дванаест година на челу југословенске дипломатије. Како сте подносили „креативну непослушност“ неких амбасадора?

Не бих то назвао видом непослушности, него плодном сарадњом. Морао сам да имам разумевања за ту страну дипломатске активности. Креативност је предуслов за сваки успешан рад. Поштовао сам мишљење својих тада потчињених и био сам спреман да им дам за право кад су били у праву.

Неки Ваши сарадници кажу да им је било тешко с Вама. Вејвода ми је једном рекао: „Коча је умео да буде опасан ако је неко био глуп.“

Ако је њима било тешко са мном, значи да је мени било лако с њима. Да им није било лако са мном, то могу разумети, јер сам био оштар и брз. По природи сам и строг и срдачан. То сам покупио у војсци. Али, мислим да је и тада и после између нас постојало обострано поштовање. Тада се амбасадори нису бирали по кључу. Зато смо у моје време имали квалитет. Ја сам у ресору иностраних послова имао 70 посто Хрвата. Мени није било важно што су они Хрвати, нити њима што сам ја Србин. Отишао сам с те функције кад је тај посао постао рутински и кад више нисам могао поднети Ранковићеву потребу да контролише и тај ресор. Осим тога, сматрао сам да требају доћи млађи људи, да уступим место млађима. И дошли су после мене паметни људи, Марко Никезић, а касније Мирко Тепавац, мој помоћник.

Тито их је касније обојицу неоправдано сменио, као либерале. И мене је сматрао либералом и прозападним човеком, али мене није стигао да смени, јер сам отишао сам. Ви знате да сам ја рођени Београђанин, али нисам великосрбин. Ја сам космополита. Кад се 1971. није могло писати Југославен, ја сам у рубрици националност написао: Србин по рођењу. Ово што се сада дешава у Србији није ми нимало симпатично. То је један узак, веома опасан националистички програм. Милошевић је обичан банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена.

А како сте се као „брз“ и „оштар“ опходили са страним државницима?

Почетком педесетих година ишао сам у Вашингтон ради набавке америчког оружја. Добили смо га у огромним количинама. На повратку сам свратио у Лондон да Черчилу предам једну Титову поруку. Изненадио сам се кад ме је примио у пиџами. Лежао је с чашом вискија у руци. У једном тренутку ме упитао на лошем француском: „Господине Поповићу, Ви све знате о Русима. Колико Руси имају атомских бомби?“ Одговорио сам му: Не знам тачан број, али знам да имају једну више од Запада. Након нормализације односа са Совјетским Савезом, предводио сам једну нашу делегацију која је ишла у званичну посету Москви. Руковао сам се са Хрушчовом и представио се: Знате, ја сам онај западни човек. Лукави Хрушчов се није дао збунити: „Знамо ми добро ко си ти“, узвратио је уз осмех. Кад сам разговарао са Кенедијем, он ме је, чим смо сели, упитао: „Господине министре, имате ли ви комунисти одговоре на сва питања?“ Одговорио сам му: А имате ли ви католици одговоре на сва питања? Кенеди се на то дуго смејао. И разговор је онда потекао нормално. Увек сам се понашао онако како су се други понашали према мени.

Рат у Шпанији и партизанима доживели сте као најдубље људско искуство.

Ја то никада нисам тврдио.

Такав се утисак стиче из Ваше недавно објављене књиге „Белешке уз ратовање“. Написали сте: „Главно ми је у животу Прва пролетерска…“ Као да је период командовања том бригадом био најважнији и најчистији у Вашем животу.

Шта могу, тако је било. Ја сам гурнут у рат. Мрзео сам рат. Билл Деакин ме је прилично тачно описао. Има то у мојим Белешкама уз ратовање. Ми смо сви били мало ударени. Били смо авантуристи. Да нисмо, зар би ударили на Немце? Међу партизанима сам важио за непобедивог команданта. Али, нисам само побеђивао. Трпео сам и поразе, и то тешке, као 1942. На Гату у Херцеговини. Белешке сам писао да бих се ослободио од непрекидног замора и напора ратовања. Писао сам их више на француском него на српском, али и на немачком и шпанском. Тада сам још био млад, затуцани комуниста. Има у њима грешака, претеривања, оцена које време није потврдило. Али ја сам захтевао да се тако све објави.

Ви сте стекли ауру непобедивог партизанског команданта. Какво мишљење имате о Титу као војсковођи?

Не волим да се тако тешка реч као што је „легенда“ веже уз моје име. Првој пролетерској сам забранио да пева песме о мени. Верујем да сам био добар командант, али Тито је био бољи. Он је био изузетно обдарен војсковођа. Као врховни командант, једину озбиљнију кризу имао је на Сутјесци, у Петој офанзиви, када је постојала опасност да Врховни штаб буде уништен. Нема сумње, Тито је у рату и после рата био незамењив. Сетите се његовог успешног разговора са Черчилом. Али, Тито је касније постао нешто друго.

Да ли је у партизанима љубав сматрана непожељном?

У партизанима смо морали прихватити аскетску дисциплину. Тито је имао велику љубав Даворјанку Пауновић. И неки моји команданти и комесари имали су љубавнице. Правио сам се да то не знам. Сви су мислили да и ја имам љубавницу. Нисам имао никакву љубав у партизанима.

Да ли револуција у Југославији била неизбежна?

Поштовао сам мишљење својих тада потчињених и био сам спреман да им дам за право кад су били у праву.

Како сте доживели Титов разлаз са Стаљином?

Ја сам 1948. безрезервно стао на страну југословенског руководства. Био сам за доследну несврстаност. Југославија је била несврстана само те 1948., а пре и после тога смо једним оком увек гледали на Великог брата. Наша историјска грешка је била што се након разлаза са Стаљином нисмо издвојили и по друштвеном уређењу, што нисмо потпуно напустили совјетски модел.

Каво сте мишљење имали о Ђиласу и Ранковићу?

Читао сам Ђиласове чланке које је објавио у Борби, крајем 1953. године. Његове оцене су биле тачне. Али, Ђилас је био фантаста, био је литерата и није умео да процени да није време да каже такве ствари. Ранковића нисам ценио, зато што је био полицајац. Показао се као способан кад је похватао оне усташе и Дражу Михаиловића, али се после и сам претворио у полицајца. Није био културан. Све је контролисао. Министарство иностраних послова је било под његовом контролом, имао је ту своје људе. Ранковић је био Титу десна рука. Сећам се многих састанака, кад би дошла на ред нека важна питања, која је требало расправити, Тито би пресекао расправу и рекао: „То ће Марко да види.“ Не штитим Ранковића, али уверен сам да он Тита никада није прислушкивао, нити је помишљао да га замени. Ако је неко помишљао да замени Тита после његове смрти, онда је то био Кардељ. Међутим, Кардељ ту прилику није дочекао.

Ваш однос са Титом прошао је пут од блискости и међусобног уважавања, до разлаза.

Са Титом сам био близак у рату и после рата. У рату смо били врло блиски. Али већ 1944. Тито више није био исти. С њим сам дуго био на „ти“, а после сам проценио да је боље да се у опхођењу с њим вратим на „ви“. То сам учинио кад сам осетио да се међусобно удаљавамо. Са Титом сам се разишао кад сам закључио да је он безнадежан заробљеник марксистичко-лењинистичке школе. Лакнуло му је кад се помирио с Русима. Видео сам да Тито није више исти, онај из првих година рата, и да је постао жртва властитог култа и ореола. Године и идеологија учиниле су своје. Видео сам да Титу, кад је почео да стари, више нису били потребни људи попут мене. Били су му потребни послушни. Кад је остарио, окружио се полтронима. Наравно да је остао сам. Ја му се нисам удварао, нисам му кадио. Зато ме је и уважавао, јер сам био вредан по себи, а не по изливима полтронства. Пошто сам видео куда ствари иду, дао сам оставку на све функције, а после неколико година престао сам бити члан Партије. Моја генерација је предуго била на власти, са масом грешака и промашаја, који су углавном били условљени идеолошким определењем. Било би боље да је и Тито раније отишао са политичке сцене. То би било боље и за њега и за Југославију.

Како објашњавате Титову равнодушност према политичкој елиминацији низа значајних људи?

Власт уништава сваку осећајност. А Тито је имао превелику власт. Старост и незајажљива жеља за влашћу учинили су га суровим и бездушним.

Да ли сте увек веровали у сврсисходност оног што сте радили?

Многи су ме питали зашто сам био комуниста. Био сам оно што сам хтео да будем. Не бих радио кад не бих веровао у сврсисходност оног што радим, али нисам био претплаћен на исправност свега што сам чинио. Грешио сам у рату. Ускоро ће изаћи из штампе књига Александра Ненадовића „Разговори са Кочом“. Она је мој политички тестамент, мој опроштај са светом. Сматрам да сам частан и поштен човек и зато сам могао да кажем то што сам рекао.

128 коментара “КОЧА ЈЕ ТВРДИО: Милошевић је банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена

  1. Миодраг каже:

    Ово су ме учили у школи док је још Ћопави масон био жив.
    „Već samim stvaranjem države SHS, stvorene su mnogobrojne i duboke
    suprotnosti unutar države SHS, koje neizbežno vode u susret novome ratu i
    koje ce mogu rešiti samo slomom te državne tvorevine. Dok su pri
    pretvaranju predratne Srbije u sadanju državu SHS pobednički
    imperijalisti Antante ostavili više stotina hiljada Slovenaca i Hrvata
    pod jarmom italijanskog imperijalizma, oni su stavili pod vlast
    velikosrpske buržoazije ne samo Slovence, Hrvate i do rata nezavisne
    Crnogorce i ostavili pod njenom vlašću 1913 godine osvojeni najveći deo
    Makedonije, nego su joj priklopili znatna albanska, bugarska i mađarska
    područja. Na takav način, kao sastavni deo svetskog imperijalističkog
    sistema, Senžermenskim, Trijanonskim i Nejskim mirovnim ugovorima
    stvoreni novi sistem nacionalnog ugnjetavanja u državi SHS stvorio je i
    nove suprotnosti između države SHS i njenih suseda“.
    Ја, Србин, у Србској Атини је требало да се осећам кривим што сам Србин. Србија је испала „империјалистичка творевина“ иако је унела своју државност у карљевину СХС.

    „S imperijalističkim ugovorima o miru ostala je posle rata i oko
    trećina albanskog naroda pod vladavinom velikosrpske buržoazije, protiv
    kojeg ona sprovodi isti ugnjetački režim kao i u Makedoniji… Albanski
    narod, kapitalistički još nerazvijen, kako u Albaniji tako i u
    Jugoslaviji, može da se oslobodi i ujedini samo u naslonu na radništvo,
    seljaštvo i ostale pokrete ugnjetenih nacija na Balkanu, u masovnoj
    nacionalno-revolucionarnoj borbi kako protiv velikosrpskog, tako i
    protiv italijanskog imperijalizma i domaće begovske kontrarevolucije“.[12]
    Значи комунистичка партија је ОТВОРЕНО антисрбска од самог почетка.
    СМРТ ФАШИЗМУ И СМРТ КОМУНИЗМУ!!!

    1. Деда каже:

      Па то и птице на грани знају !

    2. Миодраг каже:

      Читам ја коментаре испод,веруј ми да многи не знају… :)

    3. Деда каже:

      Зашто је лаж прихватљивија људима него истина?
      Истина је болна. Лаж је слаткасто обмањујућа. Истина је тешка.
      Лаж је омамљујуће заводљива. Истина отрежњава. Лаж опија и успављује. Људи у пијанству лакше подносе живот. Одлажу буђење. Беже од истине. Купују време.Чекају да се нешто само од себе догоди. А то што чекају никада се неће да догоди. Сурова истина их неспремне затиче. И кажњава за све лажи. Нема опраштања. Нема извлачења. Цех служења лажима мора да се плати. Али, ко за то сада мари?
      Важно је да сада уживамо у лажима.

    4. Бели Орао каже:

      Лако је слушати Нове Фосиле, ајд слушај Павла Аксентијевића. Тешко брате. Али лепо. Лако је бити кроасан, то сви могу. Буди Србин, то је тешко. Да је лако сви би били.

  2. издајник над сви издајници каже:

    уф овог сам много воло ал ме много разочаро. чак ни он неје тео издава срби са мене.

    1. Sloba Milosevic каже:

      ****С*Л*О*Б*О*Д*А*Н****С*Р*П*С*К*И****Х*Е*Р*О*Ј*****
      …………………………………………………………………………………
      ****С*Л*О*Б*О*Д*А*Н****С*Р*П*С*К*И****Х*Е*Р*О*Ј*****
      …………………………………………………………………………………
      ****С*Л*О*Б*О*Д*А*Н****С*Р*П*С*К*И****Х*Е*Р*О*Ј*****
      …………………………………………………………………………………
      ****С*Л*О*Б*О*Д*А*Н****С*Р*П*С*К*И****Х*Е*Р*О*Ј*****
      …………………………………………………………………………………
      ****С*Л*О*Б*О*Д*А*Н****С*Р*П*С*К*И****Х*Е*Р*О*Ј*****
      …………………………………………………………………………………
      ****С*Л*О*Б*О*Д*А*Н****С*Р*П*С*К*И****Х*Е*Р*О*Ј*****
      …………………………………………………………………………………
      Не нападају Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије

      Србија је окупирана 5 октобра тада је ушо фашизам у Србију,

  3. Деда каже:

    „Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су
    само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено
    кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно
    је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на
    коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима
    собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био
    сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда. Такви су
    издали и осрамотили српски народ и наругали се његовој стварној
    историји.“ Комунизам је идеологија мржње и лажи, па су и овакве србомрзачке тираде сасвим нормална ствар за једног „космополиту“ Константина. „Верујем да сам био добар командант, али Тито је био бољи. Он је био изузетно обдарен војсковођа“. Изузетно обдарен војсковођа, који није умео војну карту да прочита. „Ранковића нисам ценио, зато што је био полицајац.“ Ранковић није био полицајац, него абаџија. „Као врховни командант, једину озбиљнију кризу имао је на Сутјесци, у
    Петој офанзиви, када је постојала опасност да Врховни штаб буде уништен.
    Нема сумње, Тито је у рату и после рата био незамењив.“ „Пета офанзива“ ? Шта је то, тако нешто се не помиње нигде, чак ни у немачким изворима. Да је вољени „маршал“ био незаменљив, то је очигледно, и дан данас, јер његово „лик и дело“ и даље живи. „Гнушао се бујању српског национализма“. Само је српски национализам увек проблем. Зато је Србија била раскомадана и удављена, само тако је могла да опстане „равноправна заједница свих народа и народности“ и „мирољубива коегзистенција“ уз наравно, то се не помиње, „мало“, коју милијарду долара са стране коју су вам трпали американци у дупе. Смрад комунистички.

  4. Дуња каже:

    1989…сано?? пре 30 година??? да ли ико паметан верује, да би неко са знањем и искуством Поповића и данас мислио исто??? Прцењујем ЊЕГА из `89, нека неко од нас процени себе, искрено, сећајући се `89…

    1. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Дуњо одувек сам те сматрао по памети више братом него секом.. Прашчај.::)

    2. Дуња каже:

      Хвала брате Џоле :)))

  5. Мајстор каже:

    „Да ли је у партизанима љубав сматрана непожељном?

    У партизанима смо морали прихватити аскетску дисциплину. Тито је имао
    велику љубав Даворјанку Пауновић. И неки моји команданти и комесари
    имали су љубавнице. Правио сам се да то не знам. Сви су мислили да и ја
    имам љубавницу. Нисам имао никакву љубав у партизанима.“

    „Аскетску дисциплину“ :))))))))

    „Партизанске јединице, бројне свега 216 људи, спуштају се у Ужице 24.
    септембра у четири часа поподне. Одмах хапсе Трифуновића, Редића,
    жандарме и виђеније грађане. Стрељају начелника Ужичког среза Јована
    Алексића и још неке чиновнике, плене 60 милиона динара из филијале
    Народне банке, преузимају фабрику оружја, постављају нову општинску
    управу, а вођа женске омладине, Вита Гутман, у хотелу “Палас“ формира
    Клуб слободне љубави.“

    http://www.pogledi.rs/o-filmu-uzicka-republika/

    1. Lune каже:

      Hm,hmm…u pogledima,jos pise,da su komunisti krivi,sto je Draza,dobio proliv i morao da trazi lek od Pavelica,kako je izjavila Paveliceva cerka,pise jos,da su,komunisti krivi,sto je,gospon Dragec,pisao pismo,Stepincu i “ trazio neki orost“…

    2. Мајстор каже:

      Колико сам видео, овде и на још пар сајтова, једини пролив, дизентерију, црвене фекалије, ти пласираш. Онако, упорно.

    3. Lune каже:

      Hm,hmm…https://www.aurora.neumorni.svedok.istoriju
      Operi palubu posle Draze!

      Sent from my iPad

    4. Зарја, Зарја каже:

      Па, ако ћемо право и ми СЕ разговарамо са тобом!

    5. Lune каже:

      Hm,hmm…jos ribas sracku gospon Drageca ?

      Sent from my iPad

    6. Зарја, Зарја каже:

      Имаш сраћку, сам се рибај!
      То су правила, мада мислим да се овуда шеткаш поприлично усран!
      Ниси се опрао ваљано, шта ли?!

    7. Lune каже:

      Hm,hmmm…pospem malo krecom ?

      Sent from my iPad

    8. Lune каже:

      Hm,hmm…setkam ? pa ti si higjenicarka radi svoj posao !

      Sent from my iPad

    9. Lune каже:

      Hm,hmm..ti si pozarni,da li si ti to lepo oribao,ili si samo “ razmazao“???
      Sent from my iPad

    10. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Шта, ти си против мушко – женске слободне љубави мајсторе? Ти си више за ову западњачку слободну љубав коју упражњавају вадикалски СНС „десничари“ – позадинци? :))

    11. Мајстор каже:

      Ма, јок. Све је то дивно. Него, ова, „аскетска дисциплина“. Некако, делује као за’ебанција. :)))

    12. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Што? Имали су иза себе прехрамбену, машинску, грађевинску, текстилну, бродоградитељску и сваку другу индустрију као логистику? Нешто слично као Вермахт или америчка војска?! Па су могли да се разгаће и баханалишу услед неисцрпних резерви?
      Ајде момак, буди добар и укључи мало сиву масу, срамота је да млада глава размишља тако тромо, тупо и безнадежно!

    13. Мајстор каже:

      Имали су совјетски савез и велику британију иза себе. То им је било сасвим довољно.

    14. ЏЕРОНИМО каже:

      Tito je bio „mačo“ muškarčinac!
      Za razliku od pederčine koji danas obnaša funkciju precednika Srbiji. I za razliku od Vlade Srbije gde sedi 50 posto gejeva…

    15. Зарја, Зарја каже:

      Што си толико Узнемирен?!
      Ми нисмо.
      Навикли смо да нама председникују овакви или онакви, али увек углавном педери.
      И ти би то обнашање могао мало боље да погледаш код себе или се.
      Ко зна на шта ћеш све да откријеш?!

    16. Бели Орао каже:

      Нажалост Џери је у праву. Чеда је био фрајер над фрајерима, али на наш рачун.

Коментари су затворени.