Прочитај ми чланакОд онога дана када је Милошевић пред Скупштином рекао радницима: "Сад сви на свој радни задатак", било је јасно да овде радници никада неће урадити ништа за себе. И тада је то био наручен долазак пешке од Раковице до парламента јер о синдикалним правима и бољитку није било речи.
У прошли четвртак, на државни празник, чекам тролу у једној од централних градских општина. Гледам у оближње градилиште, на њему радници који пркосе празничном пландовању. Онда је стала киша, па сам се упутио пешке низ ту главну улицу једне од централних градских општина и видео да они зидари нису усамљени. Радили су у мини-маркетима, киосцима, тамо и овде у ономе што се назива ваљда услужном делатношћу коју заобилази пландовање на Сретење.
И тако је то већ годинама. Српски капитализам није сентименталан. Али од капитализма у повоју не можеш очекивати да буде сентименталан. Сетимо се само како је он изгледао давних година у државама које данас називамо развијеним Западом. Али садашњи српски капитализам нам стално предочава да смо лењи и наводи нам како је у капитализму. Или као: „Не би то могао у Немачкој.“
А то шта би могао у Немачкој зна мој сестрић који ради тамо и који ми каже да је тамо социјализам, нема остајања после 17 часова, дуг је годишњи итд. Пре две године у Копенхагену, на хотелском доручку сазнам да ту ради земљакиња из Војводине. Уследила је прича „Како је тамо доле?“ и „Како је тамо горе?“, да би на крају рекла да се никада не би вратила тамо доле, у Србију, јер овде горе, у Данској, има пет недеља годишњег одмора, мање се ради, а зарађује више. У Шведској и Француској је иста ситуација.
Негде баш када сам видео оне раднике на грађевини на Сретење, изашао је текст „Зашто не треба да радимо осам сати дневно“, па други текст о скраћеном радном времену у Шведској. Ови радници што су радили на државни празник, срећом по послодавце, нису то видели. А и да јесу, шта би се променило?
Од онога дана када је Милошевић пред Скупштином рекао радницима: „Сад сви на свој радни задатак“, било је јасно да овде радници никада неће урадити ништа за себе. И тада је то био наручен долазак пешке од Раковице до парламента јер о синдикалним правима и бољитку није било речи. И тада, иако им нису крчала црева, радницима је дато Косово да их зачепи. И од тада до данас свака синдикална прича зачепи се причом о Косову, издајницима — како се некада за раднике звао Анте Марковић (да ли сте, радници, живели некада боље?), а данас соросовац. Добро, ту су и друге теме за раднике, рецимо, случај певачице Јелене из Борче. И кад се спусти са скеле на грађевини у централној градској општини, не може радник да разбија главу о много чему. То може његов шведски колега који има пет недеља одмора и шесточасовно радно време.
Лако је њему да мрсомуди кад не запне ко српски колега. О томе мислим у сусрету са српским капитализмом на Сретење.
