Прочитај ми чланакПревише је, проклето превише дивних људи заћутало одлучивши да се брани збегом у сенку док гласови не прођу, не схватајући да уз лавеж одлазе и њихови.
Страх ме је да више не разумем људе! Драге, блиске, потпуно незнане…оне што се подају и предају страху па дигну руке од себе.
Можда је то и већи грех неголи дићи руку на себе, јер откуд нам права да поткажемо човека у себи и постанемо “заштићени сведоци” противу себе самих?!
Још један добар човек, заиста добар, пустио се тој стихији одлучивши да, како ми каза: “Заћути и чува то што има док зла времена не прођу.”
Немам никаквог права да га осуђујем, нити то чиним, само више не разумем, јер тако мизерно мало материјалног има да сачува а тако много себе да изгуби!
Заправо, колико год да је материјално велико ништавно је у односу на оно “мало” што дамо у залог ђаволу верујући да је камата на душу код њега најваљанија…
Превише је, проклето превише дивних људи заћутало одлучивши да се брани збегом у сенку док гласови не прођу, не схватајући да уз лавеж одлазе и њихови.
Неповратно! Залуду то што ће сутра проговорити- зла времена неће надгласати мук људи, само ће њихове чељусти разјапити још више, залогај ће им бити све већ а она све незаситија.
Заправо, не постоји зло време. Свако је добро, од Бога нам дато, а злим га учинимо ми потирућу Господа у себи.
Није свака ћутња монашко тиховање.
Није испразан тајац баштинар мудрости и залога за та боља времена која ће доћи кад зла мину.
Зла нису нанели облаци па да с облацима и оду, већ дрскост добрих људи да посумњају у ваљаност добра и помисао да ће добро бити још боље ако га не троше, причувају, укиселе ко купус па ћушну негде у хладну потају…
Зло је у нама а не у времену. Зло је пустити да све прође и дођу неки бољи дани, а како поган да прође, да отече ко глиб кад уставимо кише да га сперу?!
Не осуђујем, али не схватам?! Никако не схватам откуд нам права да се бахатимо и расипамо дане трајања у нетрајању?!
Откуд нам храбрости да се преметнемо у кукавице носећи душу ко терет у грудима?!
Неће то мало и мизерно што данас сачувамо бити велико и издашно за оне који долазе за нама, већ баласт што ће их довека сапињати да корачају у месту!
Бори ли се за боље сутра повлађујући чемерној данашњици?!
Шта остављамо за собом да нас познају ако растрошимо душу за друмарину махнитости, подмићујући је да скрене поглед на кратко док не утекнемо, од себе..?
Од чега ми данас одустанемо нико сутра не може надокнадити.
За шта се ми данас не боримо сутра неће бити међаши већ камени спотицања.
Не можемо чувати мрак лажући се како ће сутра постати светло.
Мрак је мрак довека!
Наша ће ћутња бити језик потомака.
Наше ће предаје бити њихове светковине “славе” и “куражи”!
Наше ће пале заставе постати њихово трњиште…
Наше ће предаје бити једино у чему ће заиста постојати!
Очекујемо да буду бољи од нас? С којим правом очекујемо?
Шта остављамо као газиште с којег ће јасно разазнати добро од зла, тишину..?
Једно је страх што човека прене да се боље загледа у мрак корачајући кроз њега, друго је кукавичлук кад човек застане пред мраком чекајући да прође а не схватајући да је и сам постао мрак.
ДЕЈАН ЛУЧИЋ: Вучићу, забрани нарко држави Косово извоз хероина у Србију! https://t.co/Vp8OA9XLHX
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 28, 2018
Мрак страха најављује зору, а мрак кукавичлука је масовна гробница душа…
Заћутиш ли пред фукаром данас, добри мој, чувајући то мало што имаш- сутра никад неће научити да говори!
На све имамо права осим на право да крчмимо слободу људскости.
Кад се добар склони у страну да несој прође, не остаје добар по страни већ једнако несој као и онај што замиче за преплашени поглед…
