Прочитај ми чланак
У новогодишњој ноћи, пред саму поноћ, дечарац звани Саша Мирковић затворио је окице, чврсто стисао палчеве својих ручица, подигао главицу ка небу и пожелео: „Волео бих да једног дана имам кабинет, службени аутомобил, масну плату и дивљење мојих са села“…
Глас с неба, претпоставимо да је Деда Мраз, одговорио је том драгом прераслом хобиту: „Шта, бре, једног дана? Јави се Мрки у среду, био си толико добар дечак ове године да сам те увелико планирао за помоћника министра.“
Баш тако је и било, мали Саша се сав раздраган, још у среду пре сванућа, нацртао пред министарством и пун детињег полета упитао: „Чико, чико, а који је ‘ауди’ мој?“
Међутим, код чика Мрке се „ауди“ не заслужује тек тако! Чика Мрка није један од оних који по партократској линији запошљава сваког ко се испод настрешице министарства сакрио од ветра и кише… Код чика Мрке није важно чији си рођак или које си странке члан, већ искључиво које си странке члан, ако већ ниси ничији рођак!
Дакле, Сашицин пут до кабинета био је посут трњем, пре прве дневнице и блокчића бланко путних налога морао је да се докаже, мада је добар глас о њему ишао много испред њега…
– Мали, прво питање: која је ово животиња на мојој мајци – испрепадао је чика Мрка збуњеног дечарца, који је покушавао да се сети је ли у бакиној штали некад видео сличну живуљку.
– Мислим да је крокодил, нема јабуку у устима, тако да ми не личи на печење – засијао је већ на старту, сад већ самоуверењи у своје знање, стручност и препоруке које су му написале Ана Бекута и Маја Николић.
– Браво, мали, браво! Видим да владаш општом културом, али сад ће чика Милутин мало да те пропита понешто из струке којом ћеш се бавити. Реци ми шта имаш од школе… – наставио је Мрка Страшни да Саленцета провлачи кроз сито и решето.
– Имам трауме, ружно сећање, а понекад и тикове кад се сетим географичарке!
– Више него довољно! Пола од тога ти не треба за министартство, али ‘леба не једе – видно задовољан Мрка прешао је већ на следеће питање, полако схватајући да пред собом има потенцијал о који би се многи отимали, само да знају да га он неће.
– Разумеш се у саобраћај, односно делатности којима се ово министарство бави?
– Како да не, имам возачку дозволу већ 20 година, значи толико и искуства у саобраћају! Улица се прелази само на зелено, погледа се лево па дес…
– Не треба више, па ти врцаш од знања, ти си геније, вундеркинд, ти си Анштајн, Тесла и Жика Обретковић у једном, и све то са само четрдесет и нешто година – повикао је Мрка, позивајући Ану Бекуту и Мају Николић да дођу и сведоче чуду, ал’ да ћуте како не би реметиле концетрацију хобитчићу пред следеће питање: „Досадашњи професионални успеси који те препоручују за место помоћника министра?!“
– Менаџер Марије Шерифовић и њена победа на Евросонгу! До тамо смо исто путовали, што додатно обогаћује моје познавање саобраћајне материје. Затим, учлањење у напредњаке на време; неколико гостовања код Лее Киш; највише волим немачке аутомобиле; увек сам некако у кадру кад снимају Тому, Алека и остале; волим професионалне изазове, али кад већ нису хтели да ми дају место начелника Генералштаба може и ово; долазим из истог града одакле је и Мирко Цветковић; нисам нигде уплатио за Српску нову годину па имам вишка слободног времена; да набрајам још?
– Ма, какви, постидећеш ме наставиш ли! Него, реци ти чика Милутину на шта те прво асоцира зима?
– На снег, чика Мрко!
– Па, ти си стварно бриљантан! Јеси ли сигуран да нећеш у академике, можемо да завршимо и то?! Добро, бићеш задужен за чишћење снега на путевима Србије! Мислим, нећеш ти да лопаташ с тако нежним ручицама, него ћеш уместо мене да се ишчуђаваш кад то чудо падне; па онда тврдиш да је напало с леђа, мучки, ненајављено; изађеш у јавност са саопштењем како рачунамо на помоћ сунца и пролећа да отопе то подмукло ђубре и кажеш да стварно не разумеш људе који не умеју да уживају у зимским радостима и тим ситницама које нас сећају на младост, па пребациш одговорност на Вељу! Можеш то?
– Наравно, чика Мрко! И не само то, већ ћу покушати и „Молитвом“ да се борим против те немани, певајући док и последња пахуља не попусти и узмакне! Рачунајте на мене, па барем се у естраду разумем, а ово је, колико видим, ко под шатром…
– За крај још два- три блиц питања, колико да сутра неко не пита одакле ти у министарству: најважнији путни правац у Србији?
С: Онај којим тета Ана иде на тезге!
М: Шта не радимо са жутим снегом?
С: Не правимо грудве од њега и не стављамо га у уста!
М: Идеал којим се водиш у политици?
С: Па, надао сам се да ћу да се водим „аудијем“?! Зар нећу?
М: Алал ти, мали! Добро дошао у министарство, јави се на благајну по плату, одрадићеш је, има времена, изведи другаре на пиће да прославиш! Него, да видим ко је следећи: Карамела! Ма, тај је за МУП, мали разбија форензику у „Прељубницима“, штета да не ангажујем и такав ум…
(Пресонлајн)
