Ивица Дачић је, после дужег времена, почео да говори истину. Тачно је констатовао да „споразум са Приштином није ни на видику, али проблеми јесу“. Други речима, да је Србија учинила све могуће и немогуће уступке, док се Приштина готово уопште није померила са својих пређашњих позиција, инсистирајући чак и на успостављању своје контроле над севером Косова. Несхватљива попустљивост Београда – која се огледа у спремности да се прихвати интеграција Срба на КиМ у институционалне оквире Косова, уз задржавање високог степена аутономије и могућност да успостављени аранжман тумаче као суштинску аутономију унутар Србије – не наилази ни на минимум кооперативности Приштине. А Запад очито за сада није спреман да изврши одговарајући притисак на косовско-метохијске Албанце како би они постали флексибилни макар толико да официјелни Београд може да сачува привид националне одговорности. У таквим околностима премијер Србије има много разлога за песимизам. Друга ствар је што он вероватно примарно није мотивисан националним разлозима.

ДАЧИЋ– ЖРТВЕНО ЈАГЊЕ

Дачић није толико забринут што се преговарачки процес неповољно одвија за Србију – јер да јесте зар би са другим чиниоцима нашег државног врха учествовао у њему на капитулантски начин? – већ што ће он бити његова највећа политичка жртва. Недавно је чак и председник републике изнео став да док се не оконча садашња фаза преговора за Приштином, односно не реши са њим повезана дилема око добијања датума почетка преговора са ЕУ, не треба ићи на ванредне републичке изборе. После тога, односно у другој половини ове године, Николић сматра да и није проблем ако до њих дође. Слични гласови допиру и директно из садашњег врха СНС-а, што указује да су нови избори реалност. С обзиром на све то, и логично је што су Дачић на видику бројни проблеми.

За непопуларни споразум са Приштином – који ће у свакој варијанти бити више или мање неповољан по српску страну – неко ће морати да плати. А сада је у првом плану преговарачког процеса Дачић, и јасно је да ће се на њему сломити „кола“. Другачије би ствари стојале када се убрзо не би отворио изборни процес, односно ако би садашњи коалициони партнери у Влади сложно поделили одговорност. Међутим, штагод се сада тврдило, све указује да тако неће бити тако. А чим почне кампања свако ће се трудити да све лоше пребаци на друге, а у тој игри ће Дачић сигурно највише страдати. 

И да се у преговоре сада интензивније укључи нпр. Александар Вучић – што неки ЕУ кругови траже – већ је створена таква атмосфера да би и тада гро косовске кривице пало на Дачића (иако је он само један од подједнаких криваца). Он то добро зна и стога има много разлога за црне слутње. Тако би било и да којим случајем није оптерећен афером „Банана“ тј. потенцијалним везама са људима из криминалног миљеа. Тим пре је то случај када се оптерећујући косовски преговори допуне ништа мање инкриминишућим криминалним везама. 

ТИХА ПРЕДАЈА КОСОВА

Све у свему, полазећи од тога да су све снажнији наговештаји да окончање преговора са Приштином по рецепту ЕУ и уз награду датумом преговора реално води до избора после којих Дачић не би био премијер а вероватно ни СПС у Влади – јасно је да код садашњег премијера не јача спремност да се преговарачки процес оконча на начин који утире пут паду његовог кабинета. И да се Србији нуди добар аранжман мало је вероватно да би се Дачић због њега жртвовао. Камоли овако када објективно, макар и из личних разлога, има разлога да проговори о опасности која се над нашом државом и Србина на Косову надвија. 

Дачић сада доводи преговарачки процес под знак питања због личних интереса – што је и државни врх у целини принудило да због својих парцијалних интереса почне да преиспитује даљи ток преговарачког процеса. За Србију је то веома добро! Ствар је у томе што ни по цену европски интеграција ни било чега другог, Београд не би смео да пристане да Приштина има било какве ингеренције над севером Косова. Ако се то деси, и тај део наше јужне покрајине у коме Срби и даље живе слободно и неспутано, био би претворен у зону егзодуса. Они тамошњи Срби који би пристали да живе под влашћу Приштине постали би убрзо грађани трећег реда док би већина кренула у сеобу, тј. поново би на сцени имали масовно исељавање српског народа са Косова и Метохије. То не би био само још један српски историјски пораз, већ и ударац основним људским вредностима. Страшно је равнодушно посматрати несрећу и неког далеког народа, а камоли својих сународника који живе у окупираном делу наше земље.

ОТКРИВАЊЕ ПРЕГОВАРАЧКЕ ПРЕВАРЕ 

Да Дачићев лични интерес није драстично угрожен, те да због тога неколико врло врућих кромпира није у погодном моменту бацио у шаке својих коалиционих партнера – вероватно би се наши владајући политичари и даље правили да са „косовским преговорима“ све иде како треба, док би иза кулиса полако Приштини препуштали и север Косова. Овако – свестан да ће накнадно све бити сваљено само на њега – Дачић је повукао изнуђен али за земљу добар потез, и јавно исказао оно што бар патриотска јавност већ добро зна: од Србије се тражи да због некаквих испразних ЕУ интеграција преда и север Косова! Чак и аранжман према којем би Срби бар на северу Косова добили неку врсту ентитета, који не би био у институционалним оквирима Републике Србије али би био и ван јурисдикције Приштине – само је бајка за нашу јавност. Запад и Приштина имају у виду једино извесну (врло ограничену) аутономију српских општина на КиМ-у у оквиру косовске квазидржаве! 

То је истина о којој је Дачић проговорио. Да по ко зна који пут поновим: добро је што је то урадио макар и због личних мотива. Тако је отворио нови процес који, дај Боже, можда и доведе до тога да официјелни Београд буде доведен у ситуацију да не може да пристане на тиху предају севера Косова. Дачић може да поврати пољуљани рејтинг ако истраје на одбијању окончања процеса препуштања Косова, а тиме ће и друге владајуће политичаре – у промењеним правилима игре када се више јавност не хипнотише од стране свих фактора власти – принудити да нескривено морају да постају сабраћа ЛДП-а или да престану да гурају КиМ под Тачијев ћилим. 

НЕЗРЕЛОСТ И (НЕ)СЛОГА

Свестан да је на корак од опасне замке, Дачић је почео да склања застор којим је та национално погубна работа била заклоњена од очију већег дела српске јавности, која није спремна да прихвати отворену продају КиМ-а. Када раде оно што није добро за национални интерес, понекада – као што је сада случај – покаже се да је и неслога српских политичара добра ствар! Неслога нам је до сада нанела много штете, али некада може да буде и од користи. То што је за државу некада боље то да се њени припадници свађају а не слажу, говори колико је незрела – била у опозицији или на власти – политичка елита Србије!

(Видовдан)

Ознаке: Александар Вучић, Драгомир Анђелковић:, Ивица Дачић, српска неслога