Прочитај ми чланакЕвропска аутомобилска индустрија поново улази у зону озбиљне кризе, а овог пута узрок није пандемија нити недостатак чипова, већ нешто дубље и суштински важније – ограничења Кине на извоз ретких земних метала.
Како преноси Ројтерс, забринутост расте из дана у дан, док се фабрика за фабриком затвара због несташица кључних сировина. Многи говоре о „трећем великом потресу“ у последњих пет година, а тонови из индустрије су све гласнији и очајнији.
Франк Екард, шеф немачке фирме Magnosphere која производи магнете, не околиша – ситуацију назива „паником“. Немачки привредници и читави ланци снабдевања гледају како се још једанпут урушава оно што је деценијама сматрано гарантованим – стабилна доступност сировина које омогућавају функционисање савремене индустрије.
Ретки земни метали можда делују као апстрактан појам, али су свеприсутни у модерним возилима. Без њих, не функционишу ни најосновнији системи- бочна огледала, брисачи, стерео уређаји, па ни кочнице. Само неколико грама диспросијума, неодимијума или празеодимијума – и цео аутомобил може да ради. Без њих, траке стају.
Кина има потпуну доминацију у овом сектору. Према подацима аналитичара из AlixPartnersa, Пекинг контролише 70% светске производње ових метала, чак 85% прерадних капацитета и око 90% производње легура и магнета. Ту се крије срж проблема- Европа је, након година либералне тржишне политике и ослањања на кинеске испоруке, остала без резерве. Нема алтернатива, нема залиха, нема брзог решења.
Затезање односа између Кине и Запада, које се последњих месеци све више заоштрава, кулминирало је увођењем кинеских извозних ограничења у априлу. Званични разлог био је одговор на америчке тарифе, али европске компаније су колатерална штета. Иако је Кина касније одобрила низ извозних лиценци за европске фирме, све иде споро, превише споро за индустрију која се ослања на прецизно темпиране испоруке.
Први су на удару произвођачи аутомобила, али нису једини. Цивилни сектор, посебно индустрија електричних возила, такође осећа последице. Без магнета нема електромотора. Без електромотора – нема електричних возила, и што је још опасније, погођене су и испоруке за војну индустрију- модерни борбени авиони и софистицирана електронска опрема зависе управо од ових материјала.
Све ово покреће узбуну не само у индустрији, већ и у политичким круговима. Европска унија све више разматра могућност стратешких залиха и диверсификацију снабдевања. Међутим, такве мере захтевају године, не месеце.
Рудници ретких земних метала у Африци, Аустралији или чак на Исланду не могу се отворити преко ноћи. Прерада је додатни проблем – чак и ако Европа дође до руде, она нема где да је преради без кинеске помоћи.
На овај начин, криза са ретким металима није само индустријски проблем, већ дубоко стратешко питање – питање технолошке суверености и безбедности. Дугогодишња зависност од кинеске прераде сада долази на наплату. Европа се нашла у позицији да, без обзира на политичке поруке о „зеленој транзицији“ и „индустријској независности“, нема основне састојке да оствари те планове.
Зато не чуди што многи ову кризу пореде са оном из доба пандемије- и тада су траке стајале, фабрике затваране, а потрошачи чекали месеце на испоруке. Разлика је сада што је узрок кризе дубоко геополитички, а решења, бар за сада, нема на видику.
Док се аутомобилски гиганти у Немачкој, Француској, Италији и Шпанији боре да дођу до основних компоненти, питање које виси у ваздуху јесте – да ли је Европа предуго затварала очи пред очигледном зависношћу, и шта ће бити следеће ако се Кина одлучи да појача притисак?
