Прочитај ми чланак(Данас)
Већина изјава уметника и културних практичара углавном се своди на критику односа политичке и државне олигархије према културној продукцији и буџетској расподели. То је постало већ досадно. Шта је са личном одговорношћу? Није важно само шта се говори (речи су одавно изгубиле на тежини), већ и ко говори.
Ово питање посебно се може поставити уметницима и културним практичарима који су директно укључени у јавни живот или непосредно доносе одлуке у сфери културне продукције. Многи се представљају као да су изван политичког контекста који критикују. Демагогија и лицемерје је више него присутно у културним круговима у Србији. Одговорни су увек они други!
Уметничко стваралаштво захтева велики степен креативности и јаку индивидуалност, која је често повезана и са сујетом, а неретко и са егоизмом. То има „смисла“ у уметности, али никако не може бити вредносна норма када је у питању шири друштвени контекст и јавно деловање. Желећи да оставе утисак објективних интелектуалаца и бораца за културу, критикују тек толико да случајно не доведу у питање сопствени комодитет, без обзира колико велики или мали он био.
Многи наши уметници, књижевници и културни практичари статирају на партијским трибинама током предизборних кампања, дају изјаве подршке партијама, а након завршетка избора континуитет урушавања културног живота се наставља од стране оних које су подржавали. Медији су пуни њихових предлога како решити вишедеценијски нагомилане проблеме у културној продукцији, једино што о културној политици не знају баш много. Већини недостају јасне идеје, визије, циљеви и савремена решења како изаћи из ове трагичне ситуације и поставити конкретне захтеве за променама.
Непосредан повод за овај текст је скорашње гостовање двојице уметника у ТВ емисији Студија Б92 – Хоћу да знам (тема није била стваралаштво, већ културна политика). Истина, могао бих да наведем и многе друге бројне примере (тако је један демонстративно дао отказ на све функције, којима се тачан број и не зна – човека увредио државни ревизор јер је радио свој посао, други има чаробну формулу за спас Авала филма, а трећи се трудио „из петних жила“ да убаци своју установу на листу од националног значаја).
Познати и признати писац у „ТВ дуелу“ туче као „максим по дивизији“ на однос актуелне власти према уметности и општем друштвеном третирању културне продукције. Ниједну реч није рекао о свом партијском ангажовању и шта је (ако је уопште) урадио да се однос друштва према култури промени. Ништа о томе да је део времена власти Милошевића провео удобно у Немачкој, и један период, као члан групе „ангажованих писаца“, живео у замку о трошку немачке владе. Шта је као амбасадор (без дипломатског искуства) у за нас веома важној држави урадио на пољу културне дипломатије? Ако није могао, зашто није дао оставку? Да ли је као члан највишег тела једне партије иницирао да партија којој припада донесе конкретне предлоге и предузме активности како да се промени друштвени и политички статус културе? Истина, управо та партија се није прославила вођењем кадровске политике у култури Београда. Напротив! Не, о свему овоме и о сопственој улози у „српској револуцији“ ништа није рекао.
Други уметник је уважени филмски и позоришни редитељ, писац, професор на факултету, колумниста Политике и члан политичког савета једне партије. Неколико година био је и саветник Министра културе (истина, тада је симпатизовао једну другу партију). У периоду власти Милошевића био је виђени опозиционар, близак размишљању филозофа Бернара Анрија Левија, нама добро познатог. Непосредно после именовања за саветника министра културе изјавио је (у последњем ТВ наступу то је и поновио) да не зна много о културној политици. Место саветника прихватио је са циљем да помогне сређивању стања у Авала филму. Ово баш и не делује као убедљиви разлог, нити стручна квалификација, да се постане саветник министра. Колико је у томе успео за три године саветовања, добро је познато. Али зато се истакао на питањима културне политике.
Управо је он држао конференцију за штампу у Министарству културе када је промовисан Закон о култури. Закон који и данас виси „ни на небу ни на земљи“, а вероватно зато конференцији није присуствовао сам министар, нити било ко други стручан за културну политику. Када је доношен Закон о информисању, вредни саветник је, као случајно, објавио текст у Политици у којем образлаже и на индиректан начин правда доношење тог скандалозног закона. Његов филм презентује нашу кинематографију по белом свету. Објављује текст у Политици у коме признаје да су уметници људи од „крви и меса“, али, ипак, за њих, пише, важе неке друге друштвене норме одговорности. У последњем тексту у Политици управо елаборира тему односа естетике и етике, али у примерима које наводи није препознао сопствену вишегодишњу улогу испред „камере без траке“.
Мудри људи кажу да поправљање света почиње од самога себе. У случају многих критичара процеса разарања наше културе то очигледно не важи – њихово схватање личне одговорности није део решења, већ део проблема.
