Прочитај ми чланак

А ПАТРИОТСКИ КАМП НЕ МОЖЕ: Геј парада ове године ће да траје дуже

0

Овогодишња Геј парада биће одржана 16. септембра, под слоганом "Реци да", најавили су данас организатори на отварању Прајд инфо центра.

И док по Србији режим Александра Вучића затвара омладинске кампове у којима деца се уче патриотизму и чувању православних и традиционалних вредности дотле организатори геј параде у Београду најављују да ће уз подршку власти одржати велики геј журку у центру српске престонице која ће трајати сатима.

Члан Организационог одбора Параде поноса Горан Милетић најавио је да ће Паради поноса претходити недеља Поноса (Приде wеек), а да ће 16. септембра, шетња кренути са Трга Славија до Трга Републике, где ће програм ове године до вечерњих сати, знатно дуже него до сада.

Идеја је да се слоганом „Реци да“ обухвате сви захтеви ЛГБТ заједнице, а пре свега захтев за регистрованим партнерствима и закон о родном идентитету.

Упитан да ли ће упутити Скупштини Србије захтев за усвајање закона о истополним партнерствима, Милетић је казао да су до сада захтевали од власти да почне јавна дебата о том закону, што се још увек није десило, те да ће из тог разлога ове године тражити да се закон усвоји без дебате која ће томе претходити.

Прајд инфо центар, отворен је данас у улици Краља Милана, у центру Београда, другу годину заредом, а како је у изјави новинарима рекао Милетић, прошле године је Центар отворен због примедби да се Прајд дешава у Београду само на два сата.

– Прошле године то је била само пилот идеја коју смо покушали да реализујемо, јер смо имали доста примедби да се Прајд дешава само на два сата годишње и да грађани немају на тај начин прилике да се упознају са ЛГБТ заједницом, са оним што су проблеми, могућности – казао је Милетић.

Додао је да је идеја превазишла њихова очекивања, те да је за месец дана прошло око 3.000 људи, а имали су и одличну сарадњу са државним институцијама.

– Ове године смо одлучили да Прајд инфо центар буде на већем простору, простире се на 160 квадрата и потрајаће најмање следећих шест месеци, а биће отворен сваког дана од 10.00 до 20.00 часова – навео је Милетић.

Према његовим речима, Прајд инфо центар је првенствено намењен ЛГБТ заједници и свим људима који нису одлазили у просторије других организација да се распитају за информације које их интересују.

Истакао је да је Центар потпуно видљив, да на њему јасно пише да је Прајд инфо центар, оивичен је балонима и нема никакве дилеме о чему се ради и којој заједници је намењено.

У Центру ће радити преко 200 волонтера, а говорећи о сарадњи са полицијом, Милетић је навео да се ове године дошло до тренутка када је сарадња полиције и ЛГБТ заједнице дошла до нивоа као и у свим другим развијеним државама.

– Обавештени су сви органи и тече прилицно нормално. Прошле године смо тестирали сарадњу и прошло је све без икаквих проблема. Ми не можемо радити на томе колико је полиције потребно, они се старају о томе и процењују у коликој мери је њихово присуство потребно – казао је Милетић.

Што се тиче програма који ће се одржавати у Центру, Милетић је казао да се највише односи на дебате, предавање, приказивање филмова, те креативне радионице.

Александар Савић, испред Удружења „Да се зна“ и Белграде прајда, казао је да је Центар отворен изложбом транс уметнице Наташе Станојевић под називом „Поносни“, на којој је приказано 12 портрета ЛГБТ хероја и хероина.

Према његовим речима, изложба је продајног карактера, а прикупљени приходи су намењени ауторки изложбе као подршка.

53 коментара “А ПАТРИОТСКИ КАМП НЕ МОЖЕ: Геј парада ове године ће да траје дуже

  1. Дражо каже:

    Кампове треба под хитно отварати гдје је год је могуће да се наша дјеца упознају са свим вјештинама као спартанци и нашом вјером прадједова.
    Е сад још кад би Бог дао да наше дичне Владике и Свештенство се дигне са вјерним народом па на улице и све промијенити у једном дану СВЕ.Али нисмо ми зрели за те промјене ми хоћемо јевропу ебену.

  2. Риле каже:

    СРПСКО ЈУНАШТВО НЕ БРОЈИ ГОДИНЕ !

    Швајцарски лекар и криминолог Др Арчибалд Рајс оставио је многа сведочанства и невероватне приче везане за Први светски рат, тако је у својој књизи „Шта сам видео и доживео у великим данима“ писао о дванаестогодишњем Драгољубу који „пуца из пушке и баца бомбе“ те описује његово рањавање: „Када је рањен у руку, ваде му куршум у Нишкој болници. Није хтео да се даде успавати за операцију. Издржао је без иједне речи“. Ко је тај дечак – ратник о коме са дивљењем пише чувени Арчибалд Рајс?

    Тај дечак је Драгољуб Јеличић пореклом са Кордуна, одакле је његова породица због аустроугарског терора морала у изгнанство. Њихово одредиште био је град Шабац али ће се брзо испоставити као лоша одредница…
    Тек што је Драгољуб пошао у школу, почиње аустроугарска офанзива на Србију. У првим биткама остао је без оца.
    Ратни вихор одбацио је малог Драгољуба до Београда али и тамо га није дочекао бољи живот већ опсада града од стране Аустроугара. Драгољуб Јеличић, сам без игде иког свог, прикључио се српској војсци у одбрани престонице.
    И управо у том тренутку 28. август 1914. године, настаће једна од најчувенијих фотографија из Првог светског рата коју је већина вас видела, мали дечак који пушком са Калемегдана нишани непријатеља. Слика је веома брзо обишла свет и постала симбол српског јунаштва и пожртвовања њеног целокупног становништва.

    Фотографију је начинио непознати француски фотограф. Она иначе у оригиналу није у боји и с обзиром на време њеног сликања, није баш ни у најбољој резолуцији. Ипак, захваљујући нашем најбољем ретуширачу старих фотографија Зоран Бојаџа Бојовићу, ексклузивно смо добили ово ремек дело које делимо са вама, како би сви заједно могли да уживамо у њему и барем на тренутак доживимо какав је јунак био мали Драгољуб.

    Драгољуб Јеличић је након пада Београда, кренуо са српском војском према југу. Када је био на планини Рудник, приметио га је краљ Петар I Карађорђевић, и сазнавши за његову судбину, наредио да га припреме и уреде као правог српског војника. Касније га је лично врховни командант регент Александар унапредио у чин каплара, пре него што је Драгољуб Јеличић напунио четрнаест година. До краја рата је дошао до чина поднаредника. Драгољуб Јеличић преживео је и Албанску голготу, коју је прешао пешке са српском војском, а касније, након опоравка на Крфу учествовао је као борац и на Солунском фронту. Након ослобођења и повратка у земљу Драгољуб је мислио да је ту крај његовом ратовању међутим ни други светски рат га није заобишао, придружио се партизанима и поново ратовао против истог непријатеља. После другог светског рата коначно је могао да ужива у глуми коју је волео. Био је члан Удружења драмских уметника Београда. Комичар и глумац Драгољуб Јеличић је био члан позоришта у Београду, Скопљу, Јагодини, Тузли, Ријеци и Никшићу. У Народном позоришту у Никшићу је и завршио своју каријеру глумца, а у том граду завршен је пут једног хероја. Умро је у 63. години, а иза њега су остале три кћерке, које данас живе у Никшићу.
    —————————————————
    ЧУВАМО ИСТОРИЈУ, ТРАДИЦИЈУ И ХЕРОЈЕ !
    https://scontent.fbeg2-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/39392499_1791269524327577_4596917687480745984_n.jpg?_nc_cat=0&oh=12f1f1ec01d95183bc985aa834e2454f&oe=5BF48ACC

  3. ЏЕРОНИМО каже:

    Crnogorcima, iako neguju mačo imidž, najfrekventnija psovka je – ‘da hebe oca’ (!?), pa se često kaže da je i danas glavna razlika između Srbije i Crne Gore, čak i od kad je ova u NATO, to što ti do Brodareva (granice) hebu majku, a od Brodareva ti hebu oca.

    A najbizarnije što sam skoro čuo je da Vučić ne ide u Podgoricu jer ‘ima tremu’.

  4. ravda pravda каже:

    Interesantna mi je jedna stvar- gejevi tvrde da su ateisti, a gle… na svakoj gej paradi vecito moraju da budu neke rogonje, vecito slavljenje djavolja i promocija satanizma. Pa jel to ateizam majka mu stara, ili vi dobro znate koga i sta promovisete? Ako je neko ateista ne veruje ni u Boga ni u djavola, a vi vecito promovisete rogatog, sto znaci: „Ne oprosti im Boze, znaju sta rade!“

  5. Риле каже:

    ПРИЧА О НАЈМЛАЂЕМ КАПЛАРУ НА СВЕТУ…

    „Пре више од девет деценија завршен је I светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака. У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

    У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…“. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“

    Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

    Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш“. Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: „Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге…

    Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље“. Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао… Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину… Момчило стаде и даде му руку… „Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…“ Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом“. Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се… Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама… Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

    – Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије – каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.

    Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

    Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.“

    https://facebookreporter.files.wordpress.com/2011/10/deteratnikmomcilogavric.jpg
    https://facebookreporter.files.wordpress.com/2011/10/nbs-fotodokumenta-razglednice-prvisvetskirat-rg-1159-115.jpg?w=320&h=205

Коментари су затворени.