Није било у новијој српској историји (нити ће) да неки мандатар саставља Владу Србије без „сугестија“ великих сила, преко амбасадора достављеног мишљења каква би влада била добра, пожељна, шта се од исте очекује… Све је у овој причи јасно и логично, осим што чуди сада већ тешко објашњиво одбијање политичких мозгова НАТО и следбеника на терену  (у Србији) да прихвати истину која каже да је Русија поново велика сила, да се без уважавања става и интереса Русије више не могу вући потези, како на великој шаховској табли тако и на овим малима, разбацаним широм света, и по Балкану, разуме се.

Ако Берлин, Лондон, Вашингтон, Париз… отворено, без осећаја да с времена на време употребе рукавице, бахато вршљају по Балкану, форсирају један или више народа и држава, ниподаштавајући друге – нажалост, само један народ (погодите који) – зар је реално очекивање да Русија све то мирно гледа. Ова Русија која је далеко изнад оне Јељцина и Козирјева.

Повратком у клуб великих, Русија чини оно што и остали: гледа свој интерес, свакако и онај на простору бивше Титове државе, а у случају Србије дошло је до, нема сумње, неких традиционалних и подразумевајућих зближавања између Москве и Београда, али и нових потеза у новим околностима у којима је службена Москва, за разлику од свих других, показала да на Србију гледа другачије. Тачније, да на Србију не гледа непријатељски. Све друге велике силе чине управо то. Ако овој тврдњи треба да принесемо доказе, тесан ће да буде интернет. У тој жалосној рачуници Срби не оскудевају.

Памтимо да су исти ови којима данас смета Путиново интересовање за будућу Владу Србије ћутали, богами и ликовали, када су оно, у време досовања, амерички амбасадори састављали Владу Србије. Која је од тих влада Србији донела нешто добро, макар наду?

Да не беше Русије, читај Путина, данас би Срби били једини народ на свету којем је Савет безбедности Уједињених нација прилепио етикету геноцидног. Због тога – а свакако не само због тога – разговор српског мандатара са, по општим оценама, најмоћнијим човеком на свету, макар тај разговор једним делом био и на тему будуће Владе Србије, није одраз слабости. Шта год ко мислио, у овоме налазимо највише нечега што може да се назове узајамно поштовање.