Пре пет година у Тунису, дошло је до ерупције побуне против владе Зин Абиден Бен Алија. Млади, студенти, запослени и мали приватници устали су и захтевали крај диктатуре и служења Француској и Америци.

До средине јануара 2011. Бен Алијев режим је пао и приморао га да оде у Саудијску Арабију. Влада је обећала нове изборе и нацрт за нови устав ове северноафричке земље.

Дугогодишњи опозиционар Монцеф Марзуки, оснивач Републичког конгреса, изабран је за председника у децембру 2011. Марзуки је за премијера одабрао Хамади Џебалија, из умереног исламистичког Енахда покрета, који је владу основао крајем истог месеца.

Међутим, они нису донели стабилност Тунису. Тензије између левичара, центричара и исламистичких снага су биле очигледне од почетка 2012.

У 2013. два водећа политичара левичарске партије Коалиција народног фронта, Чокри Белаид и Мохамед Брахмин, су убијена. Насиље и револт поново су узурпирали земљу а на штрајковима широм Туниса тражена је оставка владе.

За убиства је оптужена салафистичка група, познатија као Ансар ал-Шарија. Са падом поверења у владу, држава није успела да се избори са порастом сличних организација.

Додатно, долазило је до напада на полицију и државне установе. Ови догађаји приморали су владу да групу сврста у терористичке организације. До краја 2013., пост-Бен Алијева политичка сцена се распадала. Годину дана касније, реконституисани су политички елементи из Бен Алијеве ере у форми партије Нида Тун, која је освојила изборе и поставила 88-огодишњег Беџи Каид Есебсија за председника.

Последично, неко би могао искрено питати где је револуција у Тунису у 2015?

Смртоносни напад на туристичкој плажи у Сусу током претходне године открио је дубоке разлике између будућег правца државе и народа.

У суседном Египту, који је био центар нереда, почелих у јануару 2011., у коме је свргнут председник Хосни Мубарак, још увек нема стабилности. Партија за слободу и право Муслиманског братства која је добила изборе 2012. свргнута је са власти само годину дана касније у војном пучу који је предводио Абдел-Фатах ел-Сиси. Он је скинуо војничку униформу и успешно изабран за председника 2014.

“Елиминишући политичке и друштвене мреже Муслиманског братства, кроз масовна убиства, затварања и присилне егзиле, утро је пут политичкој хегемонији војске али створио услове за исламистичке упаде у Синај. Египат остаје у орбити америчке империјалистичке доминације у региону.”, речи су аутора овог текста, са којим тешко да ико може да се сложи.

Муслиманско братство је ипак екстремистичка политичка организација, чији су финансијери опште познати.

Како су њихови чланови једним делом озлоглашени теорристи, једино елиминацијом тих структура држава може да се ослободи присуства терористичких организација. У супротном бисте имали политички апарат који олакшава дејство радикалних елемената.

Аутор наставља у негативном тону да говори о Египту. Међутим, чињеница је да стање у Египту није апсолутно црно. Прошле године је отворен паралелни Суецки канал, уз присуство руског премијера Медведева, а склопљени су и индустријски послови дуж тог канала управо са Русијом.

На самом почетку своје владавине Сиси је одбио да пропусти америчке бродове који су се упутили ка Сирији са не баш сјајном намером.

Узевши све у обзир, не сме се пренаглити са закључцима да је Сиси јако лош, каквог га представљају у већини медија. Међутим, један део египатске власти и даље је под страним утицајем. Из тог разлога, Египат учествује у срамотном бомбардовању недужних Јеменаца и даје подршку Саудијској Арабији.

Ситуација у суседној Либији даје приказ најекстремније спољне политике Вашингтона у Северној Африци.
Након измишљања изговора за војну интервенцију и подршке котрареволуционарним елементима, који су уништили најпросперитетнију државу на континенту, правећи од ње главни извор нестабилности, трговине људима и сиромаштва, сада империјалсити планирају слање 6000 војника на њену територију. Војску би углавном чинили Италијани, који су до почетка прошлог века поседовали Либију као своју колонију, а подршку би им пружали Британци и Американци.

Улажу се напори за стварање услова за још једну бомбашку кампању у Либији. Француска, Британија и Америка имају ратне авионе који чекају знак да бомбардују земљу под изговором олакшавања јединства два неоколонијалистичка режима. Један од изговора им је и бомбардовање Исламске државе, која своју базу има у Сирту а одатле се шири на остатак либијске територије. У наставку анализе, враћамо се на мишљење аутора.
Египат, Тунис и Либија нису једине афричке земље које имају слабу економију и исламистичке побуњенике, као последицу војних интервенција НАТО-а и дестабилизације од стране Америке.

Африка у канџама империјалиста

Федерална република Нигерија наиме има највећу економију у Африци према западним извештајима из 2014. Надмашивши Јужноафричку републику, најиндустријализованију државу на континенту, ова западноафричка земља највише зависи од трговине нафтом и природним гасом последњих 5 деценија.

Међутим, рат са Боко Харамом на североистоку земље показао је структурна војна ограничења ове државе. Недавно изабрани Мухамед Бухари, некадашњи пучиста из 1984-85, није успео да потпуно уништи побуњенике који сада наводно имају савезника у редовима Исламске државе.

Регионална коалиција војних снага из Чада, Камеруна, Нигера и Нигерије очистила је неке базе побуњеника. Међутим, тактика побуњеника се променила и напади су постали једнако смртоносни.

Током 2014., у међународној кампањи је тражен повратак стотина девојчица које је Боко Харам отео. То је довело до слабљења претходне владе председника Гудлак Џонатана.

Међутим, већина ученица се још није вратила својим породицама. Под Џонатановом влашћу званичници су оптуживали Америку да одбија да омогући оружје и обавештајне информације нигеријској војсци у борби против Боко Харама.

Бухари је након избора 2015. отишао у посету Вашингтону како би отоплио односе са Обамином владом.

Иако је Бухари након преузимања власти рекао да ће победити Боко Харам до краја 2015, доводи се у питање ефективност оружаних снага.

За то време, због пада цене нафте, постколонијална криза је постала још већа. Државни радници – лекари, професори и други месецима остају без плата.

Тренутна администрација је отворено рекла да је нигеријска влада дужничка а долази и до политичких превирања између две партије.

Иако је Бухаријева влада лансирала кампању против корупције, финансијска криза опстаје. Међутим њен узрок треба тражити у међународној подели економске моћи. Све док Африка буде била зависна од напреднијих капиталистичких земаља који купују њене ресурсе по ниској цени, не може се очекивати побољшање економске ситуације.

Слично запажање се може применити и на Гану, која је једна од првих британских колонија која је успела да добије независност. Године 1957. Др Кваме Нкрума изборио се за своју земљу. Гана је сада трговац нафтом, али државни службеници и даље штрајкују због неисплаћених зарада и пада вредности сидија, националне валуте.

Као и сиди, и нигеријска наира губи вредност јако брзо. Тешкоће са којима се сусрећу млади и запослени јесу узроци нових немира. И Акра и Абуџа су усвојиле неоколонијални модел те га спроводе још од краја 60-их година прошлог века.

Педесета годишњица пада Народне партије владе Нкрумаха биће обележена 24. фебруара. Ова тужна годишњица означава крај панафричког и социјалистички оријентисане владавине Квамеа од 1951-1966, за чији се крај побринуо Вашингтон како би спречио независност ове државе.

Очигледно је да империјализам нема ништа да понуди Африканцима осим сиромаштва и војних интервенција које доводе до нестабилности.

Нигер, који је четврти светски извор уранијума, је и даље сиромашна држава. Западноафричка држава је савезник Вашингтона у борби против тероризма.

Међутим, председник Махмаду Јусуфу је 18. децембра изјавио да је спречен војни пуч. Неколико високо рангираних војних лица је ухапшено, а међу њима је било и оних који су тренирани у Британији, Француској и САД.

Буркина Фасо, друга западноафричка држава, такође је учесник у америчким војним операцијама широм континента. Они су недавно изабрали нову владу. Национална буна у октобру 2014. приморала је вишедеценијског војног владара Блеза Компаореа да се повуче и побегне у суседну Обалу Слоноваче.

Компаоре је извео пуч против Капетана Томаса Санкаре, панафриканисте и социјалистичког лидера Буркине Фасо, који је овом агрикултурном земљом руководио од 1983. до 1987. Санкара је брутално убијен и сахрањен у масовној гробници заједно са другим жртвама реакционарског пуча у октобру 1987.

Земља под Компаореовом влашћу постаје велики извозник злата, четврта у Африци, али народ није профитирао. Тренутни лидер Буркине Фасо, председник Рох Марк Каборе јебио некада близак сарадник Компаореа. BBC је о њему 1. децембра написао следеће:

„Господин Каборе, који је био премијер под председником Блезом Компаореом, освојио је председничке изборе у новембру 2015., лако победивши највећег ривала, некадашњег министра финансија и економије Зефирин Диабре.

Дугогодишњи Компаореов лојалиста је напустио посао председник Конгреса за демократију и прогрес 2014. након плана Компаореа да промени Устав како би продужио своју 27-огодишњу владавину.“

У истом чланку се наводи да је нови лидер „банкар са француским образовањем, да себе види као социјал-демократу и залаже се за смањење незапослених младих, побољшање едукације и здравства, као и бесплатне лекарске услуге за децу млађиу од шест година.“

Коалиција Санкариста није успела да освоји већину гласова те ће све док се прогресивне снаге унутар земље не организују ефективно, Буркина Фасо остати у политичкој орбити неоколонијализма.

Јужна Африка у транзицији: Хараре, Преторија и фактор Пекинг

У овом делу континента који се последњи изборио за политичку независност, много наде је изнедрено у народима који су свргнули владавину мањине белаца у Зимбабвеу, Намибији и Јужноафричкој републици. Покрети за ослобођење у Анголи, Мозамбику, Зимбабвеу, Намибији и Јужноафричкој Републици током наоружане фазе револуција гајили су симпатије према социјалистичкој реконструкцији постколонијалних земаља.

Међутим, са променом спољне и унутрашње политике Кине током 70-их и 80-их прошлог века и колапса Совјетског Савеза и источноевропских социјалистичких влада, изгубила се тежња ка социјализму. Ослобођење Јужноафричке Републике од система апартхејда 1994. отворило је врата новој ери неолиберализма.

Није било национализације земље, као ни рудника злата, дијаманата, гвожђа, бакра и платине. У Зимбабвеу, радикални програм прерасподеле земљишта започет 2000. изазвао је гнев у империјалистичким државама. Британија, САД, Европска Унија и Аустралија су увеле санкције.

Опозициона партија, Покрет за демократску промену, која је настала као одговор на економску кризу постколонијалне државе, примила је знатне финансије од империјалиста. Кампања западних медија против владајућег Националног афричког патриотског фронта Зимбабвеа тежила је ка демонизацији председника Роберта Мугабеа.

Међутим, Фронт је пребродио све олује и остао на власти 35 година након освајања првих нерасистичких избора 1980. Помоћ Кине и Републике Јужне Африке била је пресудна у очувању политичке стабилности у Зимбабвеу.

Кинески председник Си Ђинпинг посетио је Зимбабве почетком децембра. На састанку Мугабеа и Сија дискутовало се о додатној помоћи у обнови инфраструктуре земље и омогућавању преко потребног кредита.

Си је потом отпутовао у Јоханесбург где се одржао други самит Форума кинеско-афричког пријатељства. Конференцији је претходило потписивање додатних уговора између председника Јужноафричке републике Јакоба Зуме и његовог кинеског колеге.

Разматран је проблем „растућих економија“. Кина је недавно смањила вредност своје валуте услед успоравања раста.

Јужноафричка република вероватно пролази кроз најтежи економски период откако је Нелсон Мандела преузео власт над овом земљом пре 21 годину. Национална валута, ранд, је додатно пала тако да је сада однос долара ранда 1 према 17.

Водеће рударске фирме су отпустиле хиљаде радника те незапосленост остаје висока. Студенти су затворили веће факултете и колеџе широм земље у октобру тражећи да се продужи рок за отплату школарине, као што је влада обећала.

Дошло је до политичких контроверзи када су отпуштена два министра финансије током децембра. У неколико градова су одржане велике демонстрације 16. пецембра, дана када је 1961. почела оружана борба за независност.

Међутим, главна опозициона партија у влади Републике Јужне Африке и локалним властима, Демократска алијанса, заговара политику неолиберализма што неће решити економске и социјалне проблеме Јужноафриканаца.

Истовремено, влада је свесна реакције међународног финансијског капитала уколико покуша прерасподелу земље као Зимбабве. Такав заокрет на лево би довео до сличног одговора, који је добио Зимбабве. Локални избори су заказани за 2016., а владајућа партија нема много избора осим да продужи рок за исплату дугова као и да повећа социјалне расходе.

Изазови за 2016: Народ на првом месту или ходање унатраг

Политички и економски развој у свим геополитичким регионима су на раскрсници. Да ли ће северна, западна и јужна Африка моћи да превазиђу пад валуте, одлив капитала, ескалацију војних интервенција Пентагона и НАТО-а заједно са напорима усмереним ка дестабилизацији?

Афричка Унија, за време ротирајућег председавања председника Зимбабвеа Мугабеа, заузела је панафрички став и суочила се са многим питањима које муче континент. Међутим, наставак доминације неоколонијалне власти спречава социјални напредак народа.

Јединство Африке није реторичко питање већ неопходност. Поделе између синдиката, алијанси и националних ослободилачких покрета, који су се трансформисали у политичке партије само служи интересима империјалиста.

Светски капиталистички систем је крхак тамо где су лидери индустријализованих држава спроводе штедње и политичку репресију над народом док скрећу пажње са пада стандарда у Западној Европи и Северној Америци, под изговором хитности борбе против тероризма.

Овај милитаризовани одговор на глобалну кризу је опустошио Африку кроз деструкцију Либије, експлозију нестабилности широм северних и западних региона континента и погоршавајућег социо-економског стања радника, младих и фармера.

Африка мора да се супротстави хегемонској милитаризацији америчке и европске спољне политике. Уједињење континента би требало да постане главни политички императив сада.
Наставак зависности од неоколонијалних система власти може само да доведе до погоршања кризе у Африци.

Аутор: Abayomi Azikiwe

Упутница

https://libya360.wordpress.com/2015/12/29/africa-in-review-2015-part-i-declining-growth-and-imperialist-militarism-reinforces-neo-colonial-dominance/

(Србин.инфо превод Маја Орлић)

Ознаке: SRBIN info, Африка вести, Либија, свет вести, Северна Африка, тунис