Прочитај ми чланак- Наш први контакт са снегом је био баш занимљив, клизали смо се, бацали се у снег и правили мале лоптице да "сквасимо једни друге". До тада смо то виђали само на телевизији. Желели смо да уживамо уживо у свему томе што смо видели - искрен је Сантос.
Фото: Принтскрин – telegraf.rs
Дошли су са жељом да постану српски официри оружаних снага и да се врате у родну Aнголу где би, на озбиљним војним функцијама показали све оно што су научили овде. Да, то су они – црни кадети у српским униформама. Утегнути ходају, марширају и отпоздрављају као наши, чак једнако воле српске жене… Од њих 20 колико их је из Републике Aнголе пристигло, остало их је 12, оних који су се показали као бољи студенти. Наравно сви су мушкарци, јер је Aнгола одустала од праксе слања жене у иностранство након што се прва са школовања вратила у блаженом стању.
Екипа “Телеграфа” запутила се на главни улаз на Војну академију како би лично упознала момке из некадашње португалске колоније.
Војном сарадњом са Републиком Aнголом предвиђено је да из ове афричке државе, која је 40 година била у грађанском рату, шаљу младиће у војску Србије. Они који су се пријавили, морали су да прођу пријемни испит, који се састоји од питања из историје, географије и математике, тест способности и здравствену проверу, да би добили могућност да студирају у Београду.
Незванично најбољи студент међу њима Педро Дос Сантос (26) завршио је средњу медицинску школу у Јужноафричкој републици. Након тога је служио војску и завршио, како каже, “телекомуникатички курс команде и контроле, који има везе са гађањем ракета”. После свега 15 дана од завршетка, 2013. године, стигао је у Србију.
– Пријавио сам се за академију у Србији, жеља ми је била да радим у војсци. Имамо ту породичну традицију јер ми је отац, мајка некада, а сада и старији брат, војно лице – открива Сантос.
Сантос каже да је веома задовољан условима на академији иако му је сам почетак пао тешко због непознавања језика.
– Наравно да на почетку није било лако због српског језика, али “ко хоће, може”. Сад нам је много лакше, прошло је доста времена и сад се спремамо за оно што се зове “прави српски официр”. Драго ми је што имам ту прилику да се у иностранству усавршавам као војник и много научим од свих овде.
Не постоји посебна обука за њих, живе исто и заједно са нашим кадетима. Подељени су у водове са свим осталим војницима на академији. Захваљујући обуци, многи су научили да скијају на Копаонику, што никада раније нису имали прилику. Научили су, кажу и да веслају на обуци у Шапцу. У зависности од програма на коме су, разликују им се предмети и термини наставе. Сви они устају у шест ујутру, након чега следе хигијенске припреме, па физичке вежбе, па доручак. После доручка иде смотра, односно постројавање свих војника и то траје до 8:15 сати.
– Од 8.30 идемо на наставу, односно предавања. Ја сам на програму опште логистике, односно модулу технолошке исхране, па ми предавања трају до два сата, осим четвртком кад имам поподневна предавања – прича Сантос.
Као и осталима и кадету Н. Гомез Педру (26) је било тешко да се навикне на климу у Србији.
– Нисам се навикао на климу пошто код нас не постоји снег и било ми је тешко да издржим то – признаје Педро.
Ипак, радовали су се првом снегу, као мала деца.
– Другачије је, нисам имао контакт са тим никада пре. Наш први контакт са снегом је био баш занимљив, клизали смо се, бацали се у снег и правили мале лоптице да “сквасимо једни друге”. До тада смо то виђали само на телевизији. Желели смо да уживамо уживо у свему томе што смо видели – искрен је Сантос.
Иако и у Aнголи једу месо, нарочито пилетину, дуго им је требало да се навикну на наше зачине и начин спремања хране. Сада имају и по неколико омиљених јела.
– Највише волим да једем сендвиче, пасуљ и поховани батак са сиром. Свиђа ми се како спремате прасе и суво месо, волим њихов укус – открива Сантос, који иначе, најбоље говори српски.
Фото: Принтскрин – telegraf.rs
Многи од њих нису ишли у своју земљу и по годину дана, али на то имају право током летњег распуста и католичког Божића, пошто је Aнгола земља са већином католика. Већини је проблем скупа карта до тамо, али неретко им породица дође у посету. Зато радо слободне тренутке користе да изађу и уживају у ноћном животу Београда. У оптицају су популарна места, попут сплавова, али неретко зађу и у кафане.
– Свиђа ми се српска музика како звучи уживо. Кад сам био на терену са командантом, чуо сам песму “Видовдан” и њу највише волим, али и друге. Неретко запевам, али “лупам” речи – објашњава заводник Сантос.
Познато је да српске девојке воле “униформе”, али још када је тамнопути мушкарац у њој, онда је то за њих “право искушење”. Најбољи пример за то је Сантос, за кога кажу и да је највећи швалер, јер се неретко дешава да му за вече приђу три до четири девојке.
На наше питање како им се допадају овдашње девојке, сви су се осмехнули и не скривају да имају девојке у Београду и поред девојака у Aнголи, међутим, салву смеха изазвао је коментар најстаријег од њих Гидеона Г. Aлександера (28):
“Лепе су, али много нервозне, љуте су!”
Кадети из прве категорије, то јест они који су положили све испите, морају да се врате на академију до шест сати ујутру, а они из друге категорије имају излаз до поноћи.
Махом најстарија деца из породица са много деце, ови будући официри немају много избора, осим да се врате у Aнголу и покажу шта су научили овде.
– Планирам каријеру генерала у војци у Aфрици, зато се и трудим да ово овде успешно завршим – истиче кадет Елсио Фернандез (25), иначе најстарији од четворо деце.
