Прочитај ми чланакВласт, као ни они који себе сматрају јединим "доносиоцима демократије", нема уопште слуха за критике. Плашим се да би политички одговор на нову анализу стања у Србији био истоветан, констатује у интервјуу за Недељник Зоран В. Поповић, потпредседник Српске академије наука и уметности.
Власт, као ни они који себе сматрају јединим „доносиоцима демократије“, нема уопште слуха за критике. Плашим се да би политички одговор на нову анализу стања у Србији био истоветан, констатује у интервјуу за Недељник Зоран В. Поповић, потпредседник Српске академије наука и уметности.
Случајно сам дошао у контакт с Меморандумом САНУ баш тог 24. септембра 1986. када је објављен, рећи ће на почетку разговора за Недељник потпредседник Српске академије наука и уметности Зоран В. Поповић, који је однедавно на челу Националног савета за научни и технолошки развој.
„Путовао сам пословним возом из Београда у Сарајево, где је била нека научна конференција. У том возу је обично било у понуди неколико новина, али тог дана сам се изненадио, јер су биле само Новости, које ја иначе не читам. И већ на првим странама прочитао сам текст у вези са Меморандумом. Тада нисам знао о чему се ту ради. Недавно сам негде прочитао да су тог дана Новости штампане у огромном тиражу.
Јасно је да је то била организована полицијска акција у којој је требало да чак и неупућени, као ја који сам тада путовао пословним возом, буду информисани шта се дешава на политичкој сцени Србије, где су се неки академици дрзнули да кажу нешто о државном устројству земље у том тренутку. Али након изласка из тог воза нисам се више бавио Меморандумом, нити планирам.“
Имате ли и ви утисак да је Меморандум нека хипотека над САНУ која је трајала три деценије и да је дошло време да се она коначно скине са Академије?
Нисам сигуран да, ако би САНУ данас направила сличну анализу стања у Србији, не би прошла исто као пре 30 година. Власт, као ни они који себе сматрају јединим „доносиоцима демократије“, нема уопште слуха за критике. Плашим се да би политички одговор био истоветан. Релативно скоро имали смо прилике да читамо у неким новинама – што је мене посебно згрозило – текст који отприлике каже: у мрачним ходницима Академијине зграде ходају полубогаљи са папирима у руци из којих тече крв Меморандума.
Такво једно блаћење националне институције није својствено готово ником у свету. То је за мене скандал. Али код нас је постала „врлина“ вређати оне који су својим радом и стваралаштвом завредели да буду бар поштовани, чак и када их не волите.
Чини се да нисте задовољни медијском сликом у Србији? Или односом медија према САНУ?
О мом ставу према медијима можда најбоље сведочи овај случај. Уписао сам Електротехнички факултет 1970. године. И та наша генерација се пре неколико дана окупила након четири деценије од дипломирања. Био је то моменат да се направи наш заједнички портрет колико смо били успешни у свом радном веку. Било нас је стотињак, међу нама два су академика.
Из те генерације, имали смо једног ректора Бранка Ковачевића, проректора Живанића, декана, неколико редовних професора на ЕТФ-у или на другим факултетима, министра у влади БиХ, народне посланике, председнике општина, директоре јавних предузећа, великих државних и приватних компанија, неколико спортиста. И Политика је објавила текст о том нашем окупљању у коме су поменути само ти спортисти, а нико од нас осталих.
То је однос медија према достигнућима неких успешних људи. То је оно што недостаје овој земљи – истицање позитивних примера. Волим спортисте, али ту су били и људи који су допринели развоју ове земље, науке, привреде, културе, образовања…
Не ценимо довољно интелектуалце?
Не ценимо, очито. Све је овде обесмишљено.
Чему онда потреба за дипломама? И како је било студирати у Титово време?
Теже је било студирати. Први пут у историји ЕТФ-а је неко из моје генерације имао све десетке. Био је то садашњи академик Антоније Ђорђевић. Данас имамо инфлацију и вуковаца и одличних студената на свим факултетима. Ја то све посматрам кроз науку у којој је важно да имате велику продуктивност и добру цитираност. И то доводи до инфлаторног повећања цитираности научних дела, на пример. Чим неки критеријум у Србији истакнете као битан, очекујте да ће то бити злоупотребљено.
А какво нам је стање у науци? Изабрани сте за председника Националног савета за науку, где су ту „црне тачке“?
У науци имате принципски проблем, а то је начин финансирања науке. Пројектно финансирање је пожељно ако имате већ институционално финансирање. Ја то називам мало рогобатним изразом – разликују се они који се науком баве као професијом, и они који се баве науком као „хобијем“. Није то хоби, али то су они који имају буџетске плате обезбеђене на другом месту, као што су професори универзитета, или лекари, инжењери, или приватни сектор који је, такође, постао део научног простора. Они сви конкуришу за средства у Министарству науке за пројекте.
А ми који смо само у институтима, ми немамо други вид зараде осим тог пројекта. Што значи, ако у идућем циклусу не добијем пројекат, могао бих теоријски да изгубим посао, и то пред пензијом. Постоји велико узнемирење у научној заједници јер је неко рекао да ће пролазност пројеката у наредном циклусу бити око 30 одсто.
У чему је још проблем? Сада имамо пројекте чији је рок трајања истекао, а које непрекидно продужавамо. Они су били везани за претходну стратегију научног и технолошког развоја која је прошле године замењена новом. Па где то има? У области технолошких наука имали сте пројекте који су трајали три године и као резултат су имали неко техничко решење или прототип. Истраживачи су наставили да добијају паре за рад на пројекту још три године, иако су резултате пројекта већ реализовали. Зашто онда добијају тај новац?
Ко је одговоран за тај очигледно огроман пропуст који је уосталом усталасао научну заједницу?
Они који су имали да организују нови конкурс за финансирање пројеката на време. Није то садашње министарство, није можда ни прошло, али у свему се у овој земљи касни.
Та политичка нестабилност производи чињеницу да нико неће да ради свој посао, јер зна да неће дуго бити на власти. Зашто да се дотиче тог огромног посла оцене 1.000 нових пројеката. За те пројекте морате да обезбедите по два рецензента из иностранства, да створите техничке услове за нови конкурс који подразумевају: да избројите истраживаче, да селектујете научне радове – резултате пројекта, и еволуирате их, да извршите рекатегоризацију истраживача, према продуктивности и квалитету. То је огроман посао. Ако имате сазнања да ћете у руководећој администрацији остати кратко време, ником није до хватања укоштац са великим проблемима.
Саветујете Вучићу да не расписује поново изборе на пола мандата?
Не би требало. Данас је највећа опасност за науку вест која се прича по чаршији да ће са изборима за председника Србије и за Београд, следеће године поново да се распишу републички избори. Чим се распишу избори, у државној администрацији нико више ништа не ради, јер се плаши да ће га нова власт питати – што си то радио, и поред тога што је само радио свој посао. И зато они не раде ништа. То је такозвани бели штрајк. Зато је и за науку и за Србију погубно што се тако често излази на изборе.
За науку је најважније да дође до новог конкурса, јер ово стање највише одговара онима који имају најмање резултата. Њима потпуно одговара да се ништа не промени.
Сматрате да власт не воли критику, али сте прихватили да будете на челу Националног савета. Има ли бојазни да будете само параван за неке пропусте власти и да ће у ресорном министарству остати неми на неке ваше сугестије или савете?
Ако сте мислили да је Национални савет за науку и технолошки развој тело власти – нисте у праву. Улога Савета је да указује и да саветује. Нови састав Националног савета има капацитет да ради свој посао одређен Законом о научноистраживачкој делатности. Сигуран сам да ће власт желети да нас чује и имати слуха за те савете.
Али опет ћу вам навести један медијски пример. Када сам изабран за председника Националног савета, одмах су ме позвали новинари једног листа и честитали ми на избору. Њихово прво питање било је: из које сте ви странке? Нисам ни из једне странке, кажем. Можемо ли онда да напишемо да сте нестраначка личност, питају. Немојте то писати, јер то нема никакве везе са функцијом председника Националног савета. И ради се заиста о стручном и научном телу, које је требало да буде изнад Министарства науке, али је за време Божидара Ђелића промењен закон тако да је он спустио надлежности и Савету доделио улогу саветодавног тела министра.
Хоће ли вам бити лакше са министром Шарчевићем него са Вербићем?
Сигурно. Министар Шарчевић је човек који има велико радно и животно искуство. Што се тиче образовања, он је код куће, а што се тиче науке, има веома искусног државног секретара – професора Владимира Поповића. Али улога министра није да се бави науком, него да обезбеди новац и да води рачуна да се буџетска средства за ову намену троше у складу са законом.
Шта је већи проблем за српску науку – недостатак тог новца или одлив мозгова?
То су две везане ствари. Не можете да се бавите науком само помоћу штапа и канапа. Проблем у нашој држави није само нова опрема већ и њено одржавање. Ускоро ћемо доћи у ситуацију да ће српска наука постати музеј савремене опреме. Ми можемо да направимо ауто-пут, али га више нико не одржава и пропадне врло брзо. Тако је и у науци. Никако да схватимо да само одржавање постојећих ресурса такође кошта.
А што се тиче младих, они ће да остану овде ако виде да имају могућност да раде на савременој опреми, на интересантним и изазовним проблемима, и да имају перспективу да реше неке основне животне проблеме. Али ако имају само пројектно финансирање, они су запослени на одређено време. А онда не могу да добију од банака било какав кредит. И зато одлазе. Да бисте неког задржали, морате да створите услове да сваки млади научник прво помисли: зашто бих ишао из Србије?
Нормално је да свако оде на стручно усавршавање у иностранство, али нормално је и да се врати. И ја сам провео више од 10 година ван земље, али држава мора све да учини да ти млади људи док имају највећи потенцијал, а то је док раде докторате, остану у Србији.
Понекад помислим да организовањем такмичења у математици и другим областима помажемо Енглезима и другим странцима да лакше сазнају ко су најбољи у Србији. Они не морају да организују пријемне испите, него само узму наше шампионе, дају им стипендије за своје универзитете и тако наша најталентованија деца веома рано одлазе у свет, најчешће неповратно.
Ви сте против школских такмичења?
Не, никако, сваки вид такмичења је добродошао, али наши шампиони, по аутоматизму, морају да добију државне стипендије за основне и докторске студије у земљи, а не да их пуштамо низ воду.
Јесте ли задовољни улогом или утицајем Академије?
САНУ је кровна национална научна институција чија су улога и активности одређене Законом о Академији.
Академија се посебно стара о стварању простора за сучељавање различитих мишљења, атмосфере неоптерећене различитим утицајима и да омогући комуникацију са свим научним и политичким ауторитетима у овој држави.
Поред тога, Академија негује истраживања која су дугорочног карактера а која су везана за очување националне баштине и националног идентитета.
Њена трећа улога је саветодавна. САНУ мора да даје „савете“ и кад је питају и кад је не питају.
Управо се често истиче та замерка на рачун САНУ да се ретко чује њен глас о битним државним питањима, мада смо додуше сведоци да се након доласка Владимира Костића на чело Академије, она све више отвара ка јавности?
Академија има веома велику активност. Ако погледате наше месечне програме научног и уметничког рада, видећете колико се овде тема отвара и колико се питања овде покреће. Академија, међутим, није замишљена као централни комитет који даје саопштења сваких седам дана о стварима које се дешавају у земљи. Академија би вероватно још чешће и видљивије требало да буде присутна у јавности пласирањем резултата рада на решавању одређених тема и проблема.
Многи имају страх да уђу у зграду Академије, мислећи да садржаји који се у Академији приказују нису слободни за јавност, што апсолутно није тачно. Врата Академије су свима отворена, а однедавно смо увели и институцију „Дан отворених врата“ у оквиру које је предвиђен обилазак Академије и свих њених јавних сервиса.
Неки пак мисле да та врата нису свима отворена. Ваш колега Василије Крестић ових дана води полемику са Радошем Љушићем, констатујући да у Србији неки болују од „академизма“. То је, како каже Крестић, „болест“ оних који нису успели да постану академици, па критикују САНУ…
Постоје и увек ће постојати они који кад не могу да постани чланови САНУ, онда почињу да имају критичне ставове према онима који су унутра. Ексклузивност сваке академије је аутономност и независност. То значи да Академија има потпуну слободу избора својих чланова. Али у случају САНУ и Статутом и Законом о Академији је дозвољено чак да неколико других институција може да предлаже кандидате за академике, што није својствено другим академијама у свету.
Наша Академија је потпуно отворена за предлагање нових чланова. Наиме, сваке три године расписује се конкурс за нове чланове. Вероватно је некад било суревњивости, али то је реалност. Има свакако добрих кандидата који нису у Академији и сигурно има оних који су у Академији, а нису толико добри.
