Прочитај ми чланак

Дачићу: Немци не заборављају поразе као што Срби заборављају победе!

0

Премијер Србије требало би да се извини својим сународницима, због изјаве да су им преци у два светска рата гинули за ЕУ.
Он добровољно може да седи у магарећој клупи немачке амбасаде, али само у своје име. Уосталом, треба да се зна да је немачка војска у Подрињу убијала цивиле, жене и децу „светећи“ војне поразе у Првом светском рату, о чему сведоче њихова директна наређења из тог времена. За оне који желе да схвате тренутак садашњи, то је више него довољно.

Стогодишњица ослобођења старе и јужне Србије у Првом светском рату, која је пала овог октобра, протиче у неразумљивој тишини. Та календарска равнодушност потиче из социјално-економског безнађа нације и кукавичлука политичара. Чак ни вест да бивши министар поседује пасош друге државе, више није вест.

Али, зашто ни они који су на власти и имају само један пасош, овог октобра достојно не обележе стогодишњицу почетка Првог балканског рата? Зашто подвиг Српске војске из 1912. и 1913. године више није достојан ни памћења, а камоли активног неговања тековина два ослободилачка рата?

Премијер Ивица Дачић на комеморативном скупу у селу Драгинац, где су немачки војници средином октобра 1941. године убили три хиљаде цивила, чак је изјавио да су убијени људи, жене и деца, „животе уткали у нову Европу, односно у ЕУ“. Испало је да је сва српска невоља у томе што Србе Брисел, после толиких жртава, не пушта у своје све конфузније и нелогичније двориште.

То није тачно и то је патетика првог разреда. Поврх свега, потпуно превазиђена чак и за политички миље из ког Дачић потиче. Жене и деца из Драгинца своје животе нису добровољно дали за политичку идеју, нарочито не за Ангелу Меркел или будуће српско партнерство са злочинцима из Приштине. Цивили су животе изгубили мимо своје воље. Били су брутално убијени, искључиво због свог словенског порекла.

Ако је већ говорио у селу Драгинцу и потом ишао у амбасаду Немачке да појасни шта је у ствари желео да каже, Ивица Дачић је дужан да саопшти пуну истину о том догађају. Он добровољно може да седи у магарећој клупи немачке амбасаде у Београду колико хоће, али само у своје име. Немачка је била противник Србије у оба светска рата, а и данас је, у другачијим околностима, то остала.

Злочине над цивилима у Подрињу починила је 342. немачка дивизија, доведена у Србију као казнена експедиција због равногорског и партизанског устанка. По дивљаштву и бруталности према цивилима, Немци су били потпуно једнаки својим претходницима из Првог светског рата, чије је злочине документовао Арчибалд Рајс или су их чак надмашили.

 

Нешто раније, пре злочина у Драгинцу и селима Подриња, 21. септембра 1941. године, шаф немачког војног штаба за Србију, Харолд Турнер, писао је генералу Бемеу да деца и жене одржавају везе и снабдевају устанике. Према томе, писао је Турнер, казну мора искусити целокупно становништво, а не само мушкарци.

Беме је одлично разумео свог претпостављеног, па је у витешком германском духу војницима наредио да са цивилима поступају уз највећу безобзирност. Шта више, своје наређење да се убијају цивили и деца, називао је „осветом мртвих“, оних који су, покушавајући да униште Србију, у њој изгинули током Првог светског рата.

Немачким војницима који би одбили да чине бруталности према цивилима, запретио је преким војним судом. Због тога је најмлађа немачка жртва у Драгинцу, осумњичена за снабдевање и одржавање веза с устаницима, имала свега три дана.

Дакле, немачка политика је 1941. године покушавала само да „исправи“ пропусте из 1914. и 1918. године. Није неопходно бавити се философијом историје или геополитиком, да би се из те чињенице извео закључак. О поуци да не говоримо.

Овакав пут Србије у ЕУ је негација српске ослободилачке борбе у оба светска рата, зато што Брисел инсистира на убрзаном анулирању тековина те борбе. У ЕУ места има само за прекумановску Србију. Европска унија ће, разуме се, за себе рећи да је антифашистичка. Одсвираће вам у то име и своју химну, ако треба. Али, њен антифашизам је ексклузивитет који се не односи на Словене и Србе.

Све више је „документарних“ филмова и радова у ЕУ, који, не негирајући злочине над Јеврејима, паралелно приказују свирепости над Немцима у Другом светском рату, руско надирање, силовања, дирљиве „напоре“ немачких војника да поштеде становништво у окупираним подручјима и издејствују предају код цивилизацијски компатибилних западних савезника.

Џелат се врло одлучно изједначава са жртвама где год му је то допуштено. Узрок и последица, мешају се у политички коктел који треба солидарно да се испија. У злочину из освете, тражи се оправдање за злочин.

У тој, новој реалности, антифашистичка ЕУ свој „антифашизам“ у Србији ће демонстрирати тако што ће придев антифашистички све више везивати за центрифугалне политичке снаге, као што је случај у Новом Саду или плаћене геј активисте у Београду, а не снаге националног препорода. Антифашистички и уопште ослободилачки идеал Косова и Метохије у Србији није у политичкој агенди ЕУ.

И не само то. Европска унија је заједница неравноправних народа, са различитим прописима за различите народе. Бугарин, Пољак или Француз, у ЕУ нису исто чак ни у формално-правном смислу. Сумњам да је национална сегрегација било које врсте или дискриминација била идеал хероја Другог светског рата. Нарочито не српских и руских антифашиста.

Те чињенице српско политичко вођство дужно је да саопшти јавности, пре него што трагедију свог народа из прошлих времена или прећуткивање јубилеја Првог балканског рата употреби за једнократно шлихтање ЕУ. У тој ЕУ, ако икада постане њена чланица, Србија ће морати да промени властити однос према својој историји.

Рећи да су побијена и спаљена деца уткала своје животе у нову Европу, за мене је увреда. Много већа од чињенице да у европској Немачкој одавно више нико не помиње генерала Бемеа, који није заборављао поразе као што Срби заборављају победе.

Зашто мислите да је данас у суштинском смислу заиста другачије? Сматрам да нећу бити лицемер, ако вас подсетим да прве концентрационе логоре, намењене „нижим расама“, Немци нису подигли у доба Адолфа Хитлера и нациста, него у освит XX века, у колонијама у Африци. Проверите, ако ми не верујете и ако сматрате да је Европа чаша чисте, изворске воде која чека да је жедни попију.

 

(Глас Русије)