Прочитај ми чланакГрађани Србије све чешће своје незадовољство исказују на улици. Дојче веле је истраживао шта је заједничко протестима, шта младе мотивише да се буне и како гледају на насилне протесте.
Милица из Зрењанина и Милена из Београда познају се седам година. Дуго су делиле студентску клупу, а неретко и хладан бетон на улици, јер су исто толико година и саборкиње на протестима, пише DW.
У последњих пет година у Србији одржано је више од двеста различитих протеста, наводи Архив јавних скупова. Само у августу ове године, људи су више од 40 пута изашли на улице.
Еколошки активисти, пољопривредници, просветни и медицински радници, студенти, „обични“ грађани… Имају ли нешто заједничко, колико су хомогени и како стално позивање на излазак на улице утиче на мотивацију младих?
Протест као „грађанска дужност“
Последњи протест опозиције у Београду многи оцењују као фијаско. Али упркос томе, причају Милена и Милица, од одласка на протесте никад не могу да се уморе, јер би то значило да прихватају да су као грађанке немоћне.
На питање шта их мотивише да и даље протестују, Милица са чуђењем одговара контра питањем: „А шта некога мотивише да не иде на протесте?“
То је за њих, кажу, лична потреба.
– Ако живимо у некој земљи, колико год она била уређена или неуређена, наша је обавеза да се побунимо против онога што нам смета и не функционише. То је основни вид исказивања незадовољства – прича Милица.
Судећи по броју протеста и масовности појединих, рекло би се да незадовољства има много.
Саговорници DW сагласни су да су протести последњих година ретко хомогени, да окупљају различите демографске и идеолошке групе.
Исти је оквир
Ипак, за све протесте је заједнички друштвени и политички оквир из којег „израњају“.
– У питању су протести унутар концентрисане и централизоване популистичке власти под неоспоривим лидером Вучићем, што је посебно приметно од 2017. године – каже Зоран Стојиљковић, некадашњи професор Факултета политичких наука у Београду.
Он за DW каже да је за протесте од 2020. године наовамо специфична „апсолутна медијска и контрола над свим ресурсима“, те да је „ниво до кога је дошла коруптивна делатност у политици и контрола над запошљавањем довела до незапамћеног обима партијског запошљавања“.
Све то, напомиње Стојиљковић, ствара „масовни круг који затвара социјалну пирамиду и на врху и на дну“, што ствара специфичне услове који код грађана изазивају незадовољство.
То, каже, и доводи до ограниченог ефекта протеста, јер је за њихову успешност потребно да имају довољно битан повод, који ће у условима медијске блокаде изазвати довољно пажње.
Управо то онемогућава да се протести „претворе у трајнији и хомогенији покрет“, а за промену је потребна „комбинација протесних активности и институционалне политичке изборне борбе“.
– Све док не артикулишете и са овим осталим захтевима не повежете свест о томе да друштво са становишта БДП-а можда иде напред, али да већина не иде, да је истурена из простора политике и да је режим не уважава, неће доћи до промена – објашњава Стојиљковић.
Капи које преливају чашу
Неспремност власти да у већини случајева уђе у преговоре код грађана изазива револт.
– Ствара се посебна култура нетолеранције, бахатости у наступу и одсуству дијалога, што води до све веће периферне насилности протеста – каже професор ФПН-а у пензији.
Памте се нереди и полицијска бруталност на протестима у Београду јула 2020. године, када је, након најаве председника Вучића да ће поново увести полицијски час, група бесних грађана спонтано изашла на улице.
Нереда је било и на последњем протесту у Новом Саду, који је 5. новембра одржан због реакције на погибију четрнаесторо људи у паду надстрешнице тек реконструисане Железничке станице.
На каменице и уништавање Градске куће полиција је одговорила сузавцем и хапшењима, а неколико активиста и даље се налази у притвору.
Опозиција је за насиље окривила „убачене елементе“ – групу маскираних младића са црним капуљачама која се појавила са металним штанглама и палицама и правила нереде.
Ипак, саговорници DW сматрају да, осим оних које власт инфилтрира како би саботирала протесте, готово сигурно има и „обичних“ бесних грађана.
– То је наступило као комбинација нестрпљења, разочараности, неповерења у организаторе и засићености неуспесима да се кроз релативно мирне форме нешто уради. Ова фрустрација је настала и због локалних избора ове године и опозиционог ‘хоћу-нећу на изборе – сматра Стојиљковић.
Насилни протести и млади
На питање како на мотивацију младих утиче насиље на протестима, политиколог Душан Миленковић каже да су млади по природи бунтовни и носиоци револуција, због чега сматра да су они спремнији за неку врсту агресије према режиму.
– Дужина владавине СНС и Вучића довела је до тога да људи не виде алтернативу. Ако неко има 20 година, значи да је имао осам година кад је Вучић дошао на власт, фактички не памти друго време. Верујем да су они најсвеснији и најубеђенији да овде нема никакве промене док се не спроведе нека врста насиља – прича Миленковић за DW.
– Зато сматра да постоји логична повезаност између тога да млади буду много присутнији на протестима који укључују насиље – истиче Миленковић.
За Милицу и Милену, пак, насиље је неприхватљиво.
– Већ имамо довољно насиља, зар не? И у јавном простору, и на улици, свуда га је превише. Јесам за неки вид револта, али не за уништавање било чега, јер ћемо то опет ми плаћати из свог џепа – каже Милица.
Милена додаје да „није потребно да буде насиља, што не значи да није потребно да буде храбрости“ и да, иако су заједно биле на десетинама протеста, ипак им није свеједно када виде како полиција хапси активисте.
– Свакодневно живимо у превеликом страху за сопствени живот. Сутра могу да будем ухапшена или моја најбоља другарица, свако од нас, и то јесте опасности – прича Милица за DW, али напомиње да је то неће спречити да поново изађе.
– Штавише, ако ме неко ухапси на протесту, само ћу знати да радим праву ствар – додаје она.
