Прочитај ми чланак
(Жељко Цвијановић)
Само то је извесно: ако Руси на крају изгубе, сви ће житељи српских ноћних мора доћи по нешто своје, и Србија ће бити раскомадана
1.
Важно је знати: Србија се неупоредиво брже троши него што украјинска криза, колико год динамична, плови свом још далеком врхунцу. Утемељена на тој чињеници, нова америчка игра у Србији још би се могла назвати и интелигентном да таква оцена није унапред дисквалификована несразмером у снази саиграча и да домаћи није толико испошћен и немоћан, и политички и економски. Овако је, како смо већ од Амера навикли, само иживљавање.
ОК – претпостављам да је рекао Мајкл Кирби Вучићу – кад већ нећете да Русима уводите санкције, пожурите бар са економским и медијским законима. Опет, Вучић добро зна да на тим законима и мерама никаква економија неће потећи, исто тако да са новим медијским законима од српских новина и телевизија неће постати ништа друго од још радикалније верзије оног што су сад – глас контролисане руље, светине која на тргу присуствује одсецању главе најбољима међу њима.
2.
Ако већ нећете да руској браћи забијете нож у леђа – наставио је Кирби – барем реците да признајете уверенитет Украјине; посебно, миц по миц, нагласите Крим; и, кажите, миц по миц, да нисте неутрални у Украјини; и, миц по миц, за име Бога, осудите ове луде Србе који се боре за Новорусију. Речено – учињено, све док се последњих дана нису јавили Руси пошто су израчунали да ће Срби, овако, миц по миц, до Божића рећи да Москва припада Татарима, притом братској Русији једнако не заводећи санкције.
Вучић, наравно, зна да је тиме купио нешто времена. Али не може да зна колико – годину, дан, сат? Јер време са Американцима не тече линеарно, не троши се само са једне стране. Троши се, на пример, и са оне друге, где је овдашњим новинарским истраживачима (све бранкица до бранкице) потекао неки долар да из недеље у недељу истражују Вучићеве притиске на медије, спорне уговоре и корупцију његових људи. Та истраживања, наравно, после преузимају други медији, а од њих трећи. А онда се поново појави Кирби каже му како је у медијима видео написе о корупцији у његовој влади и да је веома забринут због тога.
3.
Да ли то значи да Американци руше Вучића? Не будимо наивни. Ако бисмо питали њих, они би рекли да га само охрабрују да настави са реформама. Ако питате мене, одговор је исти с тим што бих ја то превео овако: сваког дана му одсецају по једну полугу могућег будућег отпора. Не помињу му више санкције Русији („ви сте браћа, разумемо ми то“), препуштајући то Европљанима, који имају своју убојиту аргументацију („кад смо ми могли да жртвујемо милијарде, шта губите ви продајући им суве шљиве и прасиће“).
ОК је, дакле, да Вучић има некакву спољну политику и Амери немају ништа против тога. Али, кад дође дан да му од десет новинара на конференцији за медије, коју је из неког разлога сазвао, њих осам постави питање о докторатима и корупцији његових људи, један га нешто пита о теми конференције и један о међународној политици, то ће значити да су му оборили политички хоризонт да би се бавио само собом и својима. Циљ је да заборави и зашто је уопште сазвао конференцију, а међународне политике ће се сетити тек кад их на коленима замоли да Русима уведе санкције, само да би бранкица до бранкице пропустила једну недељу да му не објави неку аферу. Јер Амери српске санкције Русима нису ни заборавили ни одустали од њих. Следећи пут ће их поменути онда кад из Вучића исисају сваки сок који би могао да се томе супротстави. Тако се то ради.
4.
Следеће важно питање је да ли стварно Вучићеви људи толико краду, без обзира на то што, бар колико је било до избора, на својим местима седе захваљујући најавама о борби против криминала? Наравно да краду, али не зато што су пали на провери поштења, већ због два друга разлога.
Први је тај што се у систему који је у Србији коначно зацарио 2008. године и који ће остати запамћен као невиђена пљачка државног буџета, можете да будете лопов или лузер, и нема трећег. Вучић није у праву кад ту корупцију везује за српски менталитет (жути, па српски ментаитет, не иде!) и наслеђене рђаве навике. Дил о криминалу прављен је, много пре Вучића и његових, на прећутном споразуму између странаца и српске политчке класе. Политичка класа странцима испоручује захтеве, одузимајући земљи будућност, а ови њих пуштају да се богате. Е сад, проблем је што наши, испоручујући странцима, рецимо, Косово, над истим тим странцима не успостављају контролу, док је странци над нашима итекако успостављају пуштајући их да краду.
Други важан разлог да криминал политичке класе експлодира јесте у питању вере. Док верују да нешто од земље могу да ураде, наивно мислећи да ће наслеђени систем према њима бити милосрднији него према њиховим претходницима, носиоци власти још су и колико толико скрупулозни. Кад се олупају о околности, проблеме и странце – а Вучићева влада је одскоро у тој фази – тад помисле да је глупо џабе мислити о Србији и одједном почну да мисле само на себе. Тако се то ради.
5.
А то значи како је Вучићева перспектива све ближа Тадићевој, уз две битне разлике. Као неупоредиво вештији и вреднији политичар, Вучић је на претходним изборима успео да почисти сваку конкуренцију, што га на неки начин чини сличнијим Милошевићу: изложеног странцима и њиховим домаћим клијентилистичким и агентурним мрежама, где се опозиција не појављује као кључни противник него тек као корисник евентуалних добитака. Рекло би се да и странци то виде тако јер је модел „охрабривања“ Вучића сличнији оном којим су деловали против Милошевића, него оном којим су притискали Ђинђића, Коштуницу или Тадића.
Друга важна разлика је у томе што је у Тадићево време било више наде и више пара, и за крађу и за подмазивање система, и, коначно, што су светске прилике биле песма према данашњим. Речју, тамо где је Тадић могао да се огребе или да испадне смешан, овде се губи глава. А то ће рећи да Вучић може Тадићеву судбину да подели само у процесу, али никако и у исходу.
6.
Отуда, настављајући са политиком непрекидног попуштања западним силама, макар остајући на позицији против увођења санкција Москви, Вучић не добија ни онај ресурс са којим је до сада могао да рачуна – време. Јер сада његово време тече све брже, што од тешких прилика, што од тога да му га странци троше немилице, што од тога да више није нов на власти. Оно му тече и кад даје Косово и кад не да санкције против Руса; и кад се вајка како нисмо умели да разумемо Немце и кад је дрзак према Давенпорту; и кад се предаје и кад се брани.
Наравно, одговарајући зашто се не супротставља Вашингтону, Вучић се увек може позвати на случај Ангеле Меркел. Ко је па он да се супротставља ако није смела она, онако моћна и богата, него је на један завела санкције Русима. Гледајући критеријум снаге, он би свакако с тим поређењем био у праву: шта он ту има да тражи кад се ни Меркелова није успротивила, губећи стотине милијарди долара, што од немачких санкција Русима што од руских Немцима.
Проблем је, међутим, други: са својим ресурсима – политичким и осталим – Меркелова може да узмиче још деценијама, добијајући на времену и чекајући да чудовиште остане без даха. Вучићеве деценије, међутим, потрошили су и други и он сам, и ту простора за узмицање више нема. Речју, некад у битку улазиш са поверењем у своју снагу, некад зато што више немаш куд. Србија је овај други случај.
7.
Дакле, нека ухапси неку своју крупну рибу, а остале нека спасава грубо и брзо мењајући систем, у коме могу само да постану лопови или лузери (а лузери су, држе, предуго били). Да ће сам тако успети, не верујем, али ће онај после њега имати неке шансе; овако, оног после њега можда неће ни бити. И нека о Русима не брине: може да им уведе санкције, може да се пријави код Стрелова у добровољце, свеједно је.
Јер само то је извесно: ако Руси на крају изгубе, сви ће житељи српских ноћних мора овде доћи по нешто своје, и Србија ће бити раскомадана. То је једино извесно, и другачијем исходу неће помоћи никакав Аскин плес нити одрицање од Гаврила Принципа. Своја се судбина избећи не може.
(Нови стандард)
