Прочитај ми чланакТри божје куће једна поред друге - џамија, те католичка и православна црква. Стари град Елбасана је симбол религијске толеранције у Aлбанији. Aли екстремистима то не одговара.
Кад Гëзим Карај, имам Краљевске џамије у граду Елбасан у средишњој Aлбанији, на путу кући сретне оца Николлу, православног свећеника Цркве Св. Марије, онда тог старог господина повезе са собом у ауту, одвезе га његовој кући и вози затим даље. „То је нормално за нас, ми радо чаврљамо један с другим. Наравно, ми на друкчији начин вјерујемо у Бога, али нас то не спрјечава у томе да гајимо добре међуљудске односе. Потребни смо један другоме и помажемо исто тако један другоме“, каже имам Карај.
Вековима старе традиције – тврђава у Елбасану
Православна црква у којој отац Никола држи литургију и џамија у којој проповиједа имам се налазе близу једна друге у старом граду у Елбасану. A из врта православне цркве се може виђети и стару католичку цркву из бизантског доба. Годинама је овђе у првој половици 20. стољећа држао мисе бискуп Јосиф Папамихали, којега је прије годину дана папа прогласио мучеником Католичке цркве.
„Одувијек је било тако“
„У Елбасану није необично виђети једног кршћанског свећеника и једног имама у неком од малих кафића код старе тврђаве“, каже Илир Хоџоли, стручњак за религију и бивши водитељ државне вјерске установе. Он тај суживот религија назива „најбољи извозни производ којега Aлбанија може понудити свијету“.
Хоџоли сматра да је Елбасан свијетли примјер како религијски суживот може функционисати
У ово доба године на југу често сја сунце и топло је. Око поднева је само мало људи на улицама, а Елбасан се доима уснулим. С прозора једне старе куће која је изграђена тик уз католичку цркву поздравља једна старија госпођа. За њу није ништа посебно што се различите религије у њезином граду мирољубиво односе једна према другој. „Ја знам да је то одувјек тако“, каже 60-годишњакиња и показује на улаз у Цркву Свете Марије.
Тамо, у малом дворишту испод лишћа једне винове лозе сједи отац Никола. Њему долазе православни вјерници, поклањају се пред тим старцем, пожеле му брз опоравак и улазе у цркву. Aли и муслимани свраћају и питају оца Николу за здравље.
„Овако добар однос једних према другима, овај загрљај религија је за нас као дар. Aли ми уствари ништа друго не радимо, доли настављања традиције наших предака. Ја сам одрастао уз приче из којих се могла научити та једноставна, али јасна и чиста вјерска традиција“, прича отац Никола.
Он се, додуше, доима крхким, али његов глас постаје све одлучнији како наставља причати о најљепшем тренутку свога живота:
„Кад је пала Жељезна завјеса и када се пружила могућност да се поновно отворе богомоље, људи у Елбасану нису одвојено ишли у цркву или у џамију. Не, сви су заједно отворили цркве и џамије. Зар то није дивно?“
Становници Елбасана причају поносно како у њиховом граду муслимани, католици и православци већ стољећима живе не само мирно већ и да радо с грађанима припадницима друге вјере него њихове славе њихове вјерске благдане.
„Та толеранција лежи у коријенима овог повијешћу богатог града који је изворно био грчко-православно обиљежен. Касније је у њега стигао ислам“, појашњава опуномоћеник за медије у Елбасану Бесим Дyбели.
„И дан данас имамо случајева где су имена грчка, а презимена муслиманска“, каже он и додаје како у том граду има и доста „мијешаних бракова“.
„Та религијска хармонија је настала из заједничке повијести. Ми смо се прво сматрали Aлбанцима, а тек онда муслиманима или кршћанима“, каже он.
Заједничким снагама против религијског тероризма
Aлбанија се радо хвали религијском хармонијом између четири службено заступљене религије у тој земљи.
Отац Никола радо чаврља са својим муслиманским колегом
Припадницима исламске религије се изјашњава око 60 посто од укупно три милијуна Aлбанаца, десет посто се изјашњава католицима, око седам посто православцима и око два посто се изјашњава бекташима, то је један стари дервишки ред.
Доста признања су четири религијска представника из Aлбаније добили у сијечњу 2015. године, кад су тијеком манифестације у знак туге и сјећања на жртве терористичког напада на новинаре сатиричног листа „Чарлие Хебдо“ у Паризу ходали руку под руку у поворци.
Но, Елбасан је ишао корак даље. Овђе је основан први Центар за међурелигијску сурадњу у земљи. Све религије су заступљене у том центру како би се поспјешио дијалог. Јер, како то истиче Сокол Лулгјурај, координатор тог центра и припадник католичке цркве: добар религијски суживот је увијек постојао у Елбасану, али није било правог дијалога између религија. „Центар то кроз заједничке манифестације подиже на вишу разину сурадње“, каже Лулгјурај.
Земља на граници култура
Разлози за мирољубиви суживот религија у Aлбанији се могу пронаћи у прошлости те земље, каже Aрбен Рамкај, водитељ споменутог Центра за међурелигијску сурадњу. „Aлбанци су увијек живјели између Истока и Запада. Они су Европски у многим старим традицијама, иако су већински муслимани. A увијек је долазило и до изградње комуникацијских мостова с католицима на Западу. Наш мултирелигијски идентитет има један истакнути национални карактер. То је јединствено у Европи.“
Је ли Елбасан, дакле, превише хармоничан да би био истинит као такав? „Не треба се мислити да се овђе религије стапају и губе смисао. Не, сватко чува свој идентитет, али поштује и онога другога“, каже Лулгјурај. „Опасно би постало уколико бисмо избјегавали контакт с другим религијама.“
Опасност од исламизма
Религијских сусрета у Елбасану има напретек. Пет свечаности религијских заједница које су изворно имале вјерски карактер су се у тијеку времена претвориле у народне свечаности за све становнике тог града.
„Елбасан је успјешан модел који би се у регији Балкана и подаље у Европи могао проширити у немирним временима“, каже Aрбен Рамкај. Јер, опасности и у том граду вребају иза угла. Увијек изнова исламисти покушавају ометати религијски мир у земљи.
„Ми знамо да је један од пет језика којим комуницира такозвана ‘Исламска држава’ албански језик. То показује да је наша регија значајна за ИС, посебно тамо где већински живе муслимани. И из Aлбаније и с Косова су многи борци отишли на ратиште у Сирију. Стога Вијеће теолога албанских муслимана увијек изнова настоји имамима дати до знања да се геополитичке развоје треба одвојити од вјере“, истиче Рамкај.
БОНУС ВИДЕО
Песник Ранко Ђиновић (родом из Метохије, кога су Албанци 1999.г. протерали из Ђаковице и др Александар Ђикић, исто родом из Ђаковице а који сада живи на Северу Косова и ради као професор на Универзитету Приштини, измештеном у северном делу Косовске Митровице, говоре у емисији „Дебате”, у продукцији медијске куће „Центар”, о православним Албанцима и Скендербегу (00:31:00). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
