Прочитај ми чланакЖивот у виртуелној стварности обавезно завршава ружним, тешким буђењем, и сударом са реалношћу. Пренебрегавајући историјску истину да је читав 20. век у српско-албанским односима био век сукоба што оружаних, што политичких, што дипломатских, што обавештајних, што економских… наше власти током читавог тог века, а ево то се преноси и на 21. век, упорно покушавају да ту истину представе далеко романтичнијом, чинећи је по Србе и Србију далеко погубнијом.
Било је ту „љубави“ и са краљем Зогуом, о Енвер Хоџи и братској помоћи албанском народу у житу и кукурузу отетим од српског сељака у „принудном откупу“ да не говоримо, па је и то било мало па смо населили десетине хиљада албанских породица у Метохију, истовремено забрањујући повратак Србима; па је и то био мало па смо Албанију институционализовали на делу Србије Уставом 1974; па је и то било мало за братску „љубав“ па смо дозволили да тај одметнути део успостави дипломатску активност са западним силама, па смо на тај начин дошли до катастрофе 1998-99. у рату у коме нисмо имали шансе јер се срљање у „братски“ загрљај претворило у дављење наше државе од стране намоћнијих светских сила.
Стога су и недавне изјаве наших званичника да „Србија никад више неће ратовати“, да је Србија „свачији пријатељ“, „лидер Балкана“, деловале крајње инфантилно за све оне који нису желели да стварност замене виртуелном стварношћу. Штавише, у последње 2-3 године политика према Косову и Метохији се није могла ни дефинисати, јер је није било. Она се заснивала само на испуњавања диктата, у форми ЕУ шаргарепе, од које је остао само огризак.
Англо-саксонско-германски пројекат Велике Албаније из 1912, који је кључ албанско-српских односа у 20, а ево сада се види и у 21. веку, никада није озбиљно узиман у обзир. Тај се пројекат несметано реализовао пре свега од стране његових аутора, уз вешто подметање тезе о некаквој великосрпској хегемонији, и уопште о некаквом „великосрбијанству“ кога никада није ни било.
Пројекат Велике Албаније је за ове 102 године колико се реализује однео на стотине хиљада српских живота, изазвао значајне територијалне уступке Србије према Албанији, изазвао девастацију српског етничког простора у његовој колевци, изазвао прогон становништва, цркве… Од 1945. до данас преко 600.000 Срба је протерано са подручја зацртаног као Велика Албанија, а само у прогону 1999. преко 250.000. Једном речју, пројекат Велике Албаније је срачунат и крајње геноцидан пројекат према Србима, и угрожава саме темеље постојања српске државе. Стога већ једном морамо бити свесни те чињенице, ако уопште желимо спасити нешто што се још увек спасити може.
Фудбалске утакмице и друга јавна окупљања су врло често представљала погодне терене за промовисање Велике Албаније и мобилизацију свега албанског у остварењу тог циља. Лично сам присуствовао многим таквим догађајима. Али никада се није десио скандал тако великих размера, као што се десио синоћ, у Београду на стадиону Партизана, за време одигравања утакмице Србија-Албанија, прве у историји.
Шта се заправо технички догодило сигурно сви знамо. А суштински, догодио се терористички напад, и то не од стране терористичких група, већ класичан државни терористички напад од стране Албаније. Е то је суштина.
Наиме, брат премијера Албаније Едија Раме, Олси Рама, и поред противљења наших органа безбедности обрео се на стадиону Партизана. Како? Тако што су четири амбасадора из земаља ЕУ извршила притисак на наше власти да му се то мора омогућити. Која четири амбасадора? То се не каже, али претпостављам да се не ради о амбасадорима Естоније или Словачке, већ о мало више моћним фигурама, „пријатељима Санџака“, на пример.
Олси Рама долази на стадион са албанским дипломатским пасошем. Дакле скандал је и дипломатски. Као дипломату, нико га не претреса и он несметано долази у ВИП ложу у непосредну близину председника Србије Томислава Николића. Са собом осим штоса разних пасоша, између осталим и пасоша САД, уноси и један даљински управљач великог домета, који се у модерним терористичким актима за свашта може искористити.
Утакмица проглашена од стране УЕФА утакмицом високог ризика (мада није јасно зашто се такве утакмице уопште организују) почиње. Албански играчи помало симулирају и провоцирају, што и није претерано необично. Међутим пред крај полувремена, Ољси Рама даљинским управљачем наводи направу, популарно звану дрон (drone), за коју је привезана стилизована застава са контурама Велике Албаније, уз портрете Исмаиљ Ћемајљија (особе која је донела заставу велике Албаније 28.11.1912, и подигла је по први пут у Валони), и Исе Бољетинца, качака и каснијег сарадника српских обавештајних служби.
Овом гесту би био аналоган чин када би се за време утакмице Израел-Немачка у Тел Авиву, неко „нашалио“ да „прошета свастику“ изнад глава хиљада јеврејске омладине, и изнад главе председника или премијера јеврејске државе. Можемо ли то да замислимо? Који би од четири амбасадора имао херца да нареди Мосаду да дозволи терористи улазак на стадион? Ниједан. А шта се догодило код нас?
И тај закачени памфлет за дрон је страшан акт, али за дрон је могло бити закачено и много тога другог што би летело изнад глава српске омладине, и изнад главе српског председника (и не само српског). Према писању штампе у Приштини, само на Косову је регистровано око 200 припадника ИСИЛ. Води ли ко рачуна у Србији о томе? Можемо ли у догледно време очекивати некакве другачије садржаје изнад наших глава које великоалбански дронови могу носити?
Коначно, Олси Рама жели да спусти дрон на центар стадиона, и на тај начин „величанствено“ заврши представу. Наши репрезентативци (уместо да то под хитно уради САЈ) хватају дрон, због чега бивају нападнути од стране албанских репрезентативаца који желе да уклоне доказе, а што сведочи о оркестрираности овог акта албанског државног тероризма. Утакмица се прекида, на улице Тиране излази руља која се упућује ка амбасади Србије, а на улице многих градова „Велике Албаније“ излази руља да покаже своје одушевљење успешно изведеном терористичком акту, што сведочи о општој оркестрираности великоалбанског терористичког акта.
Е сад, да видимо шта се дешава са наше стране. За време коментара догађаја у директном преносу, у кадар ускаче наш навијач и резигнирано урличе: “Вучићу, педеру!“ Ради се о избеглици из Клине, коме су шиптарски терористи 1999 убили два члана породице. Наравно да је гест непримерен, и да је вређање премијера Србије на тај начин недопустив чин, али могу замислити о чему размишља човек коме над главом лети дрон са Великом Албанијом, а коме су Шиптари одузели сву имовину и побили чланове породице. Уосталом, то је било неко појединачно афектирање, за осуду али ипак појединачно. Једини који се заиста уплашио од тог навијача је новинар Страјнић, не зато што је овај био агресиван, него што му се из очију могло прочитати: „Куку, мајко, изгубићу посао“!
Вређање премијера настављено је на трибинама, већ је попримило озбиљније размере. Хорско скандирање: „Вучићу педеру, издао си Србију“, из хиљада грла би могло да забрине, пре свега премијера и његове саветнике, јер би могло нагло да му уруши рејтинг. Ипак је то својеврстан vox populi, који не мора много да значи, али и може. И ту се радило о афекту несумњиво, али ипак нечиме изазваним. Не верујем да још понеко гостовање у „Тешкој речи“, може да ублажи незадовољство исказано овим, свакако непримереним скандирањем.
Истовремено са згражавањем српске јавности овим догађајем, велики број веб портала информативног карактера (између осталог и наш) постаје недоступан, из нејасних разлога.
Следи саопштење да је брат албанског премијера извео тај терористички акт, да је приведен (брзо, али прекасно), али да је одмах изјавио да као држављанину САД могу да му „пљуну под прозор“. И пљунуше. Приведоше и пустише, и задржаше дронов даљинац, за успомену. Понижење за нашу државу.
Ових неколико момената послужили су читавог дана као шлагворт за нека наша унутрашња разрачунавања, која су свакоме из свог угла требало да послуже за личну афирмацију, или у најмању руку додворавању председнику владе.
Још од сабајле, дежурни чувар лика и дела, Драгомир Анђелковић Дража је убеђивао новинарку и јавност да је најгоре што нам се синоћ догодило скандирање „Вучићу, педеру“ од стране једног необузданог навијача. Поменут је и дрон, као колатерална штета.
У вестима је извештај са овог догађаја обавезно праћен вешћу да је тужилаштво преузело случај пребијања брата премијера Вучића, због чега седморици припадника МУП прети затвор у трајању од 10 година. Ово је врло интересантно. Да ли су у случају овог терористичког акта припадници МУП и БИА могли ефикасније да реагују, да није било овог случаја са нишком жандармеријом? Није ли се подсвесно свако од њих „самоцензурисао“ да се не треба залетати, и да је због тога и дошло до пропуста са упадом навијача на терен, због чега ФСС може бити драстично кажњен.
Из полиције је процурело некакво саопштење да Олљси Рама није могао бити задржан, замислите због штрајка адвоката, па никако нису могли да законски спроведу поступак. Нека ми буде опроштено, али ја у то не могу да поверујем. Имам барем 20 пријатеља адвоката, и одричем се сваког од њих ако је одбио да се одазове у овом случају, и да је због тога Рама пуштен да се као херој врати у Тирану. Не, у то не могу да поверујем.
Министар унутрашњих послова Стефановић је слично Дражи Анђелковићу као најважнији тренутак у овом терористичком акту потцртао непримерено скандирање премијеру Вучићу. Па добро. Ако је по Стефановићу све друго било у реду, утолико боље. Он је први полицајац, па ваљда најбоље зна.
И коначно епилог. Шта ће УЕФА одлучити је мање битно од скандирања „Вучићу, педеру“. Може да нас дисквалификује, и у реду. Може да дисквалификује и Албанију, и то је у реду. Може да организује нови сусрет фудбалера пред празним трибинама, и то није у реду. Али може. Штета је направљена. Велика штета. Уосталом шта год УЕФА одлучила, то не сме помутити значај и поништити утисак овог терористичког акта. Лоптање је ипак само лоптање, а тероризам је нешто сасвим озбиљно.
Да ли ће БИА или МУП објавити имена четири амбасадора који су вршили притисак да се терориста пусти на стадион? Не верујем. Да ли ће тим амбасадорима бити ускраћено гостопримство у Србији? Не верујем на квадрат. Да ли ће Мајкл Кирби објаснити откуд терориста са америчким пасошем на трибинама? Не верујем на куб. Да ли ће наш амбасадор из Тиране бити повучен „на консултације“? Јок.
И најзанимљивије питање: за 22. октобар планирана је посета албанског премијера Едија Раме Београду, у циљу даљег унапређења… итд. Баш ме интерсује како ће изгледати тај сусрет два премијера који би по свакој логици морао бити отказан? Премијер1: „Како Вам је бата?“ Премијер 2: „Ма пусти, игра се неким аутомобилчићима, и авионима. Никад да одрасте!“ Премијер 1: „А овог мог нешто боле леђа. Шта ћеш, браћа су нам. Него да гледамо ми од чега се живи“.
Суморно, суморно. Него сетих се речи светог владике Николаја: „Непријатељи нису непријатељи, но сурови пријатељи“… Наравно, ако се из њиховог непријатељства извуче правилна поука.
Ако би ми било дозвољено да будем мало злурад, извукао бих неку корист из овог описаног скандала. Некако ми је и драго што се ово десило Београду и еуропејским београђанима. Пречесто сам слушао њихове поуке типа: „Ма пусти Косово, далеко је то“. Е сад вам је „Косово“ летело дроном изнад глава. Где још треба да вам дође да бисте схватили да Косово није далеко. Да је Косово увек ту, докле год има Србије. Да Србије без Косова нема, као што нема ни Косова без Србије.
Нестанком једног нестају оба.
