Нема ничег сигурног на свету, али што се тиче Јужног тока, имајући у виду много потврда које смо добили у последње време и то на највишем нивоу, можемо да кажемо да ће 24. новембра почети изградња српске деонице Јужног тока. «За ту прилику биће инсталиран и видео мост у коме ће учествовати српско политичко руководство и руски званичници», каже у интервјуа за НИН Александар Чепурин, амбасадор Русије у Београду.

Ко ће учествовати са руске стране?

Ту информацију добићемо у најскорије време. Са Србијом радимо као један тим, у овом пројекту имамо заједнички интерес, и због тога је важно да испуњавамо договорено. Радићемо партнерски или, како је рекао председник Путин, у пријатељском духу. Оно што је важно, то је да у српском друштву и медијима видимо консензус око Јужног тока.

Овде говоримо о 63 милијарде кубних метара гаса, а то је невероватан енергетски опсег. Недавно смо завршили и Северни ток, а кључни партнер била је Немачка. Развија се гасна сарадња и са Кином, Југо-Источном Азијом. Надамо се да ће наредне године гас ће ићи у овом правцу преко највећег гасовода „Снага Сибира“ оквирно у истим количинама као и преко Северног и Јужног тока – више од 60 милиарди кубних метара.

Да ли је, према Вашем мишљењу било опструкције, и ко је покушао да заустави градњу Јужног тока?

Сваки пројекат неко подржава а неко кочи. Знамо и за друге идеје, например такозвани „Јужни гасни коридор“, интерконекторе, друге пројекте мимо Србије. Али, ти пројекти су још на нивоу идеје, а Јужни ток је спреман за реализацију. Овај пројекат ће повећати сигурност испорука гаса из Русије, базира се на огромним залихама гаса руског севера. Србија изводи уз то улогу „гасног хаба“: транзит, складиштење, дистрибуција. Изградња гасовода корисна је и за Европску унију, јер ће повећати сигурност снабдевања гасом. „Гаспром“ је полазио од тога, колико ја разумем, да има чврсте подршке реализацији пројекта од стране руководства и народа Србије. Ова подршка је ту. И то је главно.

Да ли говорите о појединим члановима српске Владе које је помињао председник Србије Томислав Николић?

Ако је о томе већ говорио председник Николић, нема потребе да ја говорим.

А министарка енергетике Зорана Михајловић?

Знате, у припреми пројекта су учествовала бројна српска министарства, регије, градови. Министри су потписали читав низ докумената. Највећи број изјава о подршци пројекту је давала – неколико пута током последних дана – и Зорана Михајловић.

Какав је Ваш утисак о њеном ангажману око Јужног тока?

Утисак о ангажману, оцена делатности не спада у ингеренције Амбасаде. У многоме то није питање бирократије него бизниса. Бизнис воле тишину, професионализам, озбиљност. Самореклама и бизнис нису спојиви.

Недавно сте изјавили да нигде није могуће да политика званичника буде у супротности са политиком председника земље, премијера и првог потпредседника Владе. Како онда коментаришете најаве вицепремијера Александра Вучића да ће све споразуме са руским партнерима у име Владе Србије потписивати баш министрка енергетике Зорана Михајловић?

Ви, колико ја видим, нисте равнодушни према госпођи Михајловић. 24. новембра ће бити потписана три документа. Те документе ће потписивати различити људи, међу њима и Зорана Михајловић, Душан Бајатовић и представници компаније „Јужни ток Србија“. То су документи који се тичу техничких ствари и уколико Зорана Михајловић поседује таква овлашћења, не видим зашто не би потписивала. Ко и какав документ треба да потпише, одређује српско руководство.

Да ли је стратегија развоја НИС-а коју је, на предлог Министарства енергетике усвојила влада Србије, у супротности са Енергетским споразумом?

То питање је враћено за ново разматрање. И тиме је све речено. Нигде у свету документе такве врсте се не усвајају без учешћа или против основног инвеститора. У бизнису се цени партнерство и урачунљивост.

Да ли су разговори председника Путина и Николића, а потом и других званичника, најпре у Москви, а потом Београду, били довољни да се разреше сви неспоразуми и поставе темељи за бољу сарадњу у наредном периоду?

Разговори председника Путина и Николића били су веома корисни и конструктивни. Русији нису потребни никакви посебни услови, никакве погодности за наше компаније. Имамо много моћних и конкурентних компанија, а посебно у одређеним привредним гранама. На пример, у енергетици. То није само гас. То је и нафта, то је и производња електричне енергије, гасна, топлотна, енергетика на угљу, ветру, електромреже. Погледајте, енергетика у развијеним земљама чини 20 до 30 одсто БДП-а.

За Србију је јако важно да добије такозване тачке раста. Није тачно да ћемо ми одредити цену и сами пумпати гас, ми предлажемо изградњу компресорских станица, складишта гаса… Кроз три- четири године Србија може осетити напредак у овој најважнијој привредној грани. Шта више, Србија ће играти значајну улогу у региону. Дакле, чак и да постоји великих број оваквих понуда, ова би била једна од најбољих. А таквих понуда је мало и потребно је радити заједнички, јер ће од тога имати користи и Русија и Србија.

Да ли је тачно да ће руска страна сама финасирати градњу Јужног тока кроз Србију, а да ће онда Србија своје обевезе измирити новцем наплаћеним за транзит гаса, или ће, ипак Србија своје обавезе морати сама да финасира, а за то добити кредит од Русије? Ако је реч о кредиту када ће бити познати услови задуживања, рок отплате, каматна стопа…?

Међутим за спровођење овог пројекта а сходно склопленим споразумима су задужене надлежне енергетске компаније земаља учесника, које делују према законима бизниса.

Принцип је исти за све – тако је било и са „Северним током“, такав је случај и са Јужним током.То је бизнис пројекат који треба да ствара профит за оне компаније који улажу новац. Тако да када питате ко ће потписивати споразуме, рећи ћу да су главни играчи Гаспром, Србијагас, Јужни ток Србија јер они улажу паре. То нису државне паре, већ новац тих компанија. Удео у власништву је 49:51.

Овим гасоводом неће владати само Гаспром, већ и српско јавно предузеће. Гаспром ће уложити 51 проценат од 1,9 милијарди евра колико кошта изградња гасовода. Дакле у таквим пропорцијама „Гаспром“ и „Србијагас“ ће поседовати српски део „Јужног тока“.Договор је да Гаспром плати и свој и удео српске стране, а српски део ће бити финансиран од кредита, а рефундиран од транзита гаса и профита компаније „Јужни ток Србија“ у том истом делу, у којем она припада „Србијагасу“.

Под којим условима?

Услови кредита ће бити повољни. Под истим условима договорен је кредит и са Бугарском.

Да ли је за руске партнере прихватљив предлог министра Милана Бачевића да се дуг за гас од 225 милиона евра измири тако што ће Гаспром преузети Петрохемију?

Русија је овом проблему приступала на веома пријатељски начин. Ми смо разумели да постоје тешкоће и трудили се да не чинимо драматичне кораке и то није ствар актуелне српске владе. Постоје износи који нису били плаћени од 1995. године и сваки пут је та наплата одлагана. Видим да се у последње време значајно повећала ненаплативост дугова и то забрињава „Гаспром“, посебно узимајући у обзир одсутство напретка по овом питању. Због тога руска страна жели да размотри могућности како дугови не би даље расли, а да се стари дугови у складу са могућностима измирују. Нико вам сада неће рећи како ће се они измиривати. Господин Вучић и господин Милер одлучили су у преговорима да сагледају читаву ситуацију и могућности да се направи до краја године план отплате дугова.

Да ли то значи да је предлог министра Бачевића неприхватлив?

Овде је реч о бизнису. Свака идеја је добродошла. Оно што сматрам најважнијим је то да су стране почели да размишљају на ову тему у потрази за решењем. Бизнис треба да донесе одлуку на крају. Што се тиче Петрохемије – потребно је да неко буде заинтересован за ову компанију, јер не живимо више у социјалистичком добу у коме је неко могао да вам наређује шта да купите и колико да платите. Дакле, потребно је да овај предлог буде узајамно прихватљив. То је компликовано питање. И потребно га решавати узимајући у обзир интересе страна и њихови могућности.

Колико има истине у причама да Гаспром и званична Москва подржавају директора Србијагаса Душана Бајатовића?

Персонална питања нису наша питања. Реч је о српском државном предузећу и то је питање српског руководства. За нас је важно да је партнер био коректан и професионалан.

Већ годинама стоји не реализован руски кредит од 800 милиона долара за реконструкцију пруге Београд-Бар кроз Србију. Зашто касни и да ли је за то одговорна српска страна?

Пројекат је много шири од пруге Београд-Бар. Ради се наиме о коридору 10 и железничкој прузи Београд-Панчево, о испорукама дизел-возова. Српска страна мора да изврши авансно плаћање (15 % од цене радова према уговору), који је предвиђен у складу са Међувладиним споразумом о одобравању Влади Србије кредита од 11. јануара 2013. године.

Надамо се да ће укњижавање аванса бити извршено у најскорије време, шта ће дозволити да се започне коришћење средстава државног извозног кредита ради финансирања радова у складу са склопљеним Уговором. Руска страна је спремна да почне рад чак и сутра.

Недавно је склопљен споразум о сарадњи у области одбране. Руски министар одбране Сергеј Шојгу је чак рекао да је досадашњи ниво сарадње био срамотно низак. Шта овај документ тачно подразумева?

Министра Шојгуа у Србији познаје доста људи. У тешка времена боравио је овде и ризиковао живот. Причао ми је где је био, колико се ангажовао у хуманитарном раду, обезбеђивању енргената за грејање у болницама, школама…

И сада када је дошао, осим пословног дела посете, организован је и свечани дочек. Ми знамо да је врло често овај свечани део чисто процедуралне природе, али у овом случају то није било тако. Прошло је пуно година, али то је био знак захвалности. Два дана сам провео с њим и Шојгу је био лично дирнут.

У сфери његове тренутне одговорности, по мом мишљењу, јако важне две ствари. Прво, то је успостављење сарадње у сфери којом се он бави. Реч је о стварима које не изазивају никакву сумњу. У Русији се редовно одржавају војне вежбе. Зашто српски батљон не би био укључен својству посматрача или учесника. Договорили су се да ће Русија дати планове свих вежби, а српска страна ће рећи за шта је заинтересована.

Још један сегмент споразума је војна обука. Раније је постојао значајан број војних лица која су долазила на обуку у Советски Савез, а такође и из Советског Савеза у Југославију, а сада на прсте једне руке можете пребројати колико људи долази на студије. Мислим да овај сегмент посебно знчајан и због тога што је велики део наоружања српске војске произведено у Русији.

У Србији, са друге стране, постоје фабрике које производе, например, врхунски барут које би кроз ову сарадњу добиле могућност да додатно зараде кроз повећане наруџбине.

Други део посете коме је у Москви дато више пажње тицао се НАТО пакта. Скренули смо пажњу и овде и у Москви на изјаву Александра Вучића да ће Србија остати неутрална земља.

Пракса, ипак, показује да су скоро све земље које су улазиле у ЕУ улазиле и у НАТО? Колико је за Русију прихватљиво да и Србија крене тим путем?

Апсолутно није неопходно да буде тако. Постоје земље у ЕУ које нису чланице НАТО. Најчешће су земље које су војно биле неутрлне, то остале и након уласка у Унију. НАТО пакт је био усмерен против СССР-а. Ми се залажемо да се потпише уговор о безбедносном простору у Европи. Чак и они који улазе у НАТО кажу да су сагласни са овим предлогом, али не желе да потпишу уговор. Онда се у Русији поставља основно питање: против кога је створен НАТО? Са наше тачке гледишта НАТО је рудимент из доба Хладног рата. Европи – од Лисабона до Владивостока – потребан је мир, проширење привредне и хуманитарне сарадње.

Поновићу питање, да ли је за Русију неприхватљиво да Србија буде чланица НАТО?

Нама је српски државни врх рекао да не улази у НАТО, нити има такве намере. Ако ме питате да ли то задовољава Русе – одговор је да. Југославија је готов пола века била неутрална држава. Сматрамо да за Србију нема никаквог смисла да буде чланица НАТО. Да ли ви са свима чланицама НАТО делите заједничке погледе и интересе? Да ли је у Србији неко агресивно усмерен према Русији? Против Либије? Против Ирака? Против Сирије?

А да ли вас задовољава што Србија не жели да се прикључе ни Организацији договора о колективној безбедности коју је основала Русија?

Господин Вучић је рекао да се Србија држи као несврстана земља. Србија је имала статус посматрача у Парламентарној скупштини НАТО. Сада је Србија посматрач у ОДКБ. Србија нема никаквих планова да се прикључи НАТО пакту, али нема планова ни да се прикључи ОДКБ-у. Србија остаје неутрална.

У Нишу функционише Центар за ванредне ситуације. Да ли је реч о војном позиционирању Русије на Балкану будући да ваше министарство за ванредне ситуације располаже респектабилним војним арсеналом?

Овог лета гашен је само један пожар, али прошле године било је стотине летова. У свету постоји само неколико организација које су способне да ефикасно реагују на природне и техногене катастрофе. Постоји предлог Међународне организације за цивилну заштиту из Женеве да се направи руско-српски хуманитарни центар. За Центар за ванредне ситуације Русија издваја кроз донације 41 милиона долара и 23 милиона долара за разминирање, а тамо ради подједнак број Срба и Руса. Купују се хеликоптери, поправљају просторије, купују се роботи за разминирање, возила за гашење пожара, возила хитне помоћи, обучава особље.

Тамо нема дивизија, реч је само о неколико десетина људи. Све то заједнички контролишу Србија и Русија, а финасијска средства се преко Женеве пребацују у хуманитарни центар. Наш предлог је да заједнички наступамо у региону и помажемо људима у тешким ситуацијама.

Како видите дешавања на Косову у светлу локалних избора и пртисак Владе у Београду на тамошње Србе да изађу на изборе државе коју ни званични Београд не признаје? Да ли то за Вас значи да је Београд прећутно признао независност Косова?

Разумемо колико је проблем Косова и Метохије важан за наше пријатеље у Србији, уопште за Србе. За нас је битно да Срби имају јасну и усаглашену стратегију. Друго, Русија није и неће признати Косово. Трећа важна ствар је питање статуса. То није питање ЕУ, Брисела, већ Уједињених нација. То је јако важан елемент. Четврто да сепаратистима није стизала помоћ из иностранства, не би били толико чврсти током преговора. Знамо то из свог искуства.

Влада у Београду се залаже за Заједницу српских општина на Косову. Ми подржавамо Србију у мирном, политичком решењу проблема. Русија подржава напоре Србији у формирању Заједнице српских општина на КиМ на основу резултата тамо избора. Срби треба да воде рачуна о томе да резултат њиховог деловања не буде прогон Срба са Косова, да не буду уништени културно-историјски споменици и да не буде призната независност Косова.

Залажемо се за компромисне одлуке који задовољавају Србију, против деградације процеса повратка избеглица и расељених лица, за очување и водећу улогу УНМИКа, против ревизије мандата ЕУЛЕКСа, једностраних одлука о предаји трећој страни пуномоћи, који је УНМИК делегирао овој Мисији уз сагласност Савета Безбедности УН-а. Јер ако буде слоге међу самим Србима, они ће моћи ефикасније бранити своје интересе и интегритет Србије.

На крају, да ли би се могло догодити да као последњи услов за улазак Србије у ЕУ од Београда буде затражена сагласност да Косово добије столицу у УН?

ЕУ „још увек“ не поставља питање статуса Косова. Новине пишу „не поставља се“, али нагласак је реално на «још увек». То значи да ће једног тренутка поставити и то питање.

Не би било добро за Србију у компликованој ситуацији тражити коначно решење. Одлуке донете у време када је земља слаба увек су лоше. Једно је, ипак, дефинитивно јасно, а то је да се ствари могу решавати само мирним путем. Овде више не може бити крви.

Друго, непризнавање даје Србији неку шансу. Треће, важно је, на мој поглед, да би Срби који живе у централној Србији били солидарни са Србима са Косова, потребно је пронаћи прихватјиво решење и за једне и за друге. Русија је спремна да стрпљиво и доследно подржава Србију. Али погрешно је размишљати да ће Русија на неки магичан начин сама реши ово питање.

(НИН)

Ознаке: Александар Чепурин, Косово и Метохија, локални избори, питање Косова у УН, питање УН, Русија, Србија