НАКОН дугог периода доминације, САД су се запитале, како се понашати у односу на војну ескалацију Русије и Кине. Реч је о промени односа снага, која би могла гурнути Америку ка прихватању мултиполарног света, а Европу - ка формирању сопствених одбрамбених потенцијала.

Француски лист „Atlantico“ о томе је разговарао са двојицом експерата: Александром Дел Валом и Сирилом Бреом.

„Atlantico“: Иако су наслови западних новина препуни вести о рату са Исламском државом, Пентагон је пре свега забринут због руске и кинеске претње. Како пише The Washington Post, америчко Министарство одбране разматра ескалацију у свету која би могла довести у питање недвосмислену војну супериорност Америке. До каквих последица би могла довести промена односа снага војних сила? И да ли би то означило крај доминантног положаја САД у тренутној игри алијанси?

Дел Вал: Монтескје и де Токвил су савршено описали ситуацију, када су рекли да на политичком нивоу само снага може зауставити снагу. Када је ње превише, постоји природна жеља за њеном злоупотребом. Тако је било са Сједињеним Државама у периоду, када су оне биле једина суперсила током 1990-их година па до средине 2000-тих.

Немогуће је не приметити штету која је настала као поседица такве политике – од Ирака и Авганистана до Либије и бивше Југославије. Својим мешањем Американци су дестабилизивали читаве регионе, свргавали режиме који су били једини бедем против радикалног исламизма (попут Садама Хусеина у Ираку), отворили Пандорину кутију микронационализама, као у бившој Југославији…

У том смислу, доминација САД је створила више проблема него што их је решила, а такође је креирала нову асиметричну опасност од исламизма. Ребаланс снага донео би само корист.

Како год било, за страх или за наду да ће се тај ребаланс десити сувише је рано: војно-техничка супериорност Американаца је таква да ће кинеска војска прво морати да направи огроман искорак. Русија заузима водећу позицију у нуклеарним, ракетним и противракетним областима, али америчка супериорност је таква да би ребаланс значио пре свега формирање противтеже и могућности да се Америци каже „не“, а не да се она победи.

Не сме се заборавити да је одбрамбени буџет САД једнак једној трећини укупног руског БДП-а и да превазилази буџете 14 следећих земаља узетих заједно. Амерички војни трошкови износе између 600 и 650 милијарди долара годишње, односно 1,8 милијарди дневно, што је више од 4% њиховог БДП-а. Сви остали заостају, и то веома озбиљно: Кина – 145 милијарди, Саудијска Арабија – 81, Русија – 66, Индија – 48, Велика Британија – 56,2, Француска – 46, итд.

Ипак, равнотежа снага донекле се мења под утицајем „антихегемонске“ коалиције, да парафразирам Збигњева Бжезинског. Чини ми се  да би то могло подстакнути САД да прихвате мултиполарни свет, то јест – да се разумније понашају.

Неки стратези попут Кисинџера па чак и Бжежинског и Коена критиковали су амерички интервенционизам у последњој деценији, који је био неразуман и контрапродуктиван, извор дисбаланса и незабележене мржње према Сједињеним Државама и целом Западу.

Политичари попут Бернија Сандерса и Доналда Трампа изражавају још веће незадовољство интервенцијама. Тако су неки амерички стратези и политичари схватили да је потребно дозволити другима да сами одлуче како ће да живе, као и да се коначно завриши са „ароганцијом“ и интервенционизмом. О томе је говрио још Семјуел Хантингтон, којег је на Западу критиковао свако коме је пало на памет, чак и не прочитавши његов рад и не схватајући да је он био усмерен против интервенционизма и рата.

Изазов Русије и Кине америчкој доминацији у неким регионима света може повући за собом две последице. Прво, потстакнути САД на даљи развој одбрамбених технологија, што потврђују најновије одлуке Пентагона и нова доктрина за очување војне и технолошке предности над руским и кинеским ривалима у дугорочном периоду.

Циљ је да се оствари нови ниво стратешке предности који још увек изгледа као научна фантастика, али је сасвим изводљив на средњи рок.

Најбитнији моменти су: развој вештачке интелигенције и робота, система помоћи војницима у доношењу одлука, нових система комуникације и визуализације на бојном пољу, нових подморница и дронова последње генерације.

План је да се обезбеди обуздавање непријатеља, не нуклеарним снагама, већ и уз помоћ доминације конвенционалним оружјем.

НАТО стратези – било да су англосаксонци, Пољаци или из Балтичких држава – имају животну потребу за руском претњом и размишљају само о томе како да опколе Русију, одсеку је од Запада, иако стварну претњу нашим, у демографском смислу ослабљеним, демократијама представља неоимперијалистички исламизам (о томе говорим већ на првој години).

Њему се може супротставити само „панзападни“ или „алтерзападни“ савез који би требало да се фокусира на борбу против исламистичког тоталитаризма и касније на обуздавање Кине (која ће једног дана сигурно постати хегемон у неким регионима света и која је, како ми се чини, дугорочно и средњерочно лажни пријатељ Русије).

Данас пак, Американци раде управо супротно и чине све како би одсекли Западну Европу од Русије и на тај начин очували светску доминацију. Мислим да је то велика грешка, јер је Кина историјски непријатељ Русије, а монархије Персијског залива, које се додворавају Вашингтнону, наши су лажни пријатељи а прави непријатељи, јер финансирају џихадисте и раде на покоравању Запада исламизмом.

У интересу Европе је да се уједини са Русијом, уместо да је обуздава и гура у загрљај Кине.

Сирил Бре: Достизање војне предности коју САД у односу на Кину и Русију – још увек веома далека хипотеза. Да бисмо се у то уверили, довољно је да упоредите издвојене војне уделе у БДП сваке земље, као и апсолутне цифре.

Овде САД потпуно претичу потенцијалне противнике. Поред финансијског питања, не би требало занемарити ни технолошку предност коју су САД достигле последњих година. На крају, морамо узети у обзир географски фактор: у овом тренутку САД су – једина земља, способна да делује у било којим зонама. Из свих ових разлога, још увек нико не може да оспори америчку војну надмоћ.

Било како било, ако у дугорочном периоду Кина и Русија смање војни јаз који их дели од САД, то ће значити промену у систему колективне безбедности, пре свега у Европи и Азији.

Систем колективне безбедности у Европи данас се солања на улогу САД у НАТО, с тачке гледишта њихових способности и доктрине. Слабљење војне супериорности Америке ће захтевати од Европљана (Француске, Русије, Велике Британије, Немачке) додатне напоре у смислу сарадње и одређивање опште доктрине безбедности Европе, коју за сада одређују НАТО и САД.

Што се тиче промена у систему колективне безбедности у Азији, оне би, очигледно, захтевале промену у односу снага у корист Кине у Југоисточној и Северној Азији. У том случају би приоритет за Кину био формирање савеза са својим тренутним конкурентима (Вијетнам, Јужна Кореја, Јапан). Обезбеђивање стабилности захтевало би нову регионалну сарадњу са ослонцем на Пекинг.

* „Atlantico“: Ако је веровати Zeit Online, Немачка намерава да обнови обавезно служење војске у оквиру пројекта цивилне заштите, а министири одбране и спољних послова Италије у августу су изашли са предлогом о „одбрани Шенгена“. Да ли ће у условима новог односа снага, Европа морати сама да обезбеди своју одбрану?

Бре: Релативно недавне промене у немачкој одбрамбеној доктрини (реч је, како о обнављању обавезног служења војног рока, тако и потпуно новој доктрини коју је саставила и објавила средином јула министарка Урсула фон дер Лајен), видимо покушај да се надокнади пропуштено, више него стварну одбрамбену иницијативу.

 Оружане снаге Немачке доживљавају пад – како у квантитативном, тако и у квалитативном смислу. Стога, све предузете иницијативе нису усмерене на то да Немачка постане значајан играч у европском систему безбедности. За сада Немачка није у стању да Европи омогући чак ни релативну стратешку аутономију.

Што се тиче „одбране Шенгена“ италијанских министара, реч је о још једној инкарнацији европског система одбране. Главни одбрамбени играчи на континенту – Британија и Француска – данас смањују и оне капацитете које имају, па је самим тим аутономија Европе у стратешком плану – само пуста жеља.

Али, ако војно присуство Америке у Европи почне да опада, она ће морати да почне да се брине о својој одбрани. У сваком случају, то неће радити цела Европа, већ поменуте традиционално најјаче силе уз подршку неколико локалних сила попут Шведске.

Дел Вал: Одбрана и стратегија су везани за интересе. Ако вашу безбедност обезбеђује неког други, онда сте, у ствари, ви незаштићени. Италијанска иницијатива је за сваку похвалу, али одбрамбени систем се у Европи може појавити само у случају приближавања интереса различитих престоница, које ће пратити своје циљеве и неће желети да дају последње прерогативе бриселским савезним структурама. Управо се зато Брисел бави водоснабдевањем, сиревима и сликама, а не стратешким питањима. На то се можемо жалити, али закони суверенитета и историје су непоколебљиви.

Сви садашњи договори Европске уније се ослањају на НАТО као на структуру њене безбедности. Међутим, са окончањем Хладног рата, НАТО је постао пре свега средство америчке хегемоније, а не заштите држава чланица у складу са њиховим интересима.

Алијанса служи интересима Сједињених Држава за обуздавање и изолацију Русије.

Зашто не распустити НАТО и на његовом европском делу створити независну континенталну структуру уз учешће главних европских престоница?

То би захтевало да Европљани буду спремни да повећају своје војне буџете и да се договоре о заједничкој позицији. До тога је још далеко, јер Балти и Пољаци на сваки начин желе да се супротставе Русији, док Италијани, Грци, Турци, Мађари и Французи не би били против приближавања са њом. Данас, свака европска престоница гледа на своу страну: Немачка посматра пре свега Централну и Источну Европу, Француска и Италија гледају на ситуацију истовремено кроз европску и афричку призму, а Велика Британија и даље остаје амерички тројански коњ у Европи.

Како све ово објединити пред лицем заједничког непријатеља?

НАТО тврди да је непријатељ Русија. Ја сматрам да је то радикални исламизам. Мора се направити избор, морају се одредити приоритети. Русија нас не угрожава, за разлику од држава Персијског залива, Пакистана, Судана, Турске и транснационалних организација попут Муслиманске браће и Салафита. Претња има асиметрични карактер, а НАТО није у стању да се носи са њој, јер је алијанси потребна претња на националном нивоу да би се оправдао одбрамбени буџет САД и њихова доминантна позиција у Европи.

Непходно је престати третирати Русију као непријатеља. Европа и САД треба да остану савезници, али и да функционишу независно. Како ја то видим, то захтева осовину Париз-Берлин-Москва, о чему је, уосталом, говорио још генерал де Гол.

Све док Европа у Русији види непријатеља, о каквом независном систему одбране може бити речи? Све док је европска одбрана (којом управља НАТО) усмерена против Русије, то ће нас неизбежно гурати у наручје САД.

Неслагању европских престоница треба додати недостатак европских буџета за одбрану, психолошку слабости и посттоталитарни комплекс европских социјалних држава, које су заборавиле историју, верујући да је рат – дело „лоших момака“.

Европа се историји може вратити само у случају ако се избори са својом колективном депресијом, победи демоне из прошлости и побегне од самонаментнутог малодушја.

* „Atlantico“: Истовремено, Обамина администрација је запамћена по релативном повлачењу из међународне политике. Како та „Обамина доктрина“ може утицати на победу једног или другог председничког кандидата?

Дел Вал: Ако Хилари Клинтон буде изабрана, не верујем да ће се њена политика толико разликовати од Обаминог курса. Али, не треба заборавити да се око њих налазе неоконзервативни саветници који подржавају интервенционизам. Барак Обама је покушао да спроведе „ресет“ односа са Русијом и да побољша имиџ САД у арапском свету.

То му није успело, чак је радикално променио своје мишљење о Русији. Пропустио је прилику да промени НАТО и формира здравије односе са Европом.

На Блиском истоку ово повлачење је протумачено као повлачење испред непријатеља – џихадиста. У Авганистану, Талибани враћају своје, тврдећи, да амерички војници беже испред ратника џихада, као у прошлости и СССР. У Ираку је повлачење америчких трупа уништило целу стратегију лукавог генерала Петреуса, који је покушао да сунитска племена усмери против Ал-Каиде  и рађајуће Исламске државе.

Оваква неодговорна Обамина политика у Ираку, уз одсуству било какве даље подршке, значи да је он ништа мање одговоран за појаву Даеш (ИД) од Буша.

Камел Дауд је говорио да је рат у Ираку – отац Даеш, а Саудијска Арабија – његова мајка. Ја бих рекао да му је кум – Саудијска Арабија, отац – глупи Бушов рат, а мајка – не мање глупа стратегија повлачења без даље подршке.

Безусловно, избор Трампа би могао променити много више него што би то био случај са Клинтоновом, која је гласала за све ратове САД, од бивше Југославије, до Ирака и Либије.

Трамп прави оштре провокације, што може створити утисак да има ратоборну нарав, међутим, његов спољнополитички програм је реално усмерен против интервенционизма у истој мери као и програм Бернија Сандерса. Са традиционалним републиканцима заједничка му је само одређена традиција изолационизма.

Иза мултикултуралистичких изјава Хилари Клинтон у суштини не стоји нека посабна хуманост, она се не устеже да жртвује животе, већ напротив, њу покреће најгори морализам у традицији америчке експанзије. Стога би се она у спољној политици  показала кудикамо горе, него њен противник.

Бре: Милитантнији од два кандидата апсолутно није онај за кога бисте то можда помислили. Доналд Трамп даје оштре изјаве, нарочито у првом говору о спољној политици пре неколико месеци. Општи и површни карактер његових предлога значи да ће пажљивије слушати мишљење Конгреса и војске, јер он сам нема одговарајућу компетенцију у тој области. Истовремено, иза Хилари Клинтон стоји цео низ интервенција. Залагала се између осталог, и за операцију у Сирији. Стога ће се вероватно удаљити од Обамине доктрине у спољној политици.

А у Републиканској партији не треба потцењивати утицај изолационизма. Што се тиче изјаве Доналда Трампа о смањењу јавне потрошње и потребе да амерички савезници сами преузму трошкове одбране, све то указује на то да ће његов реални приступ бити много умеренији, од његових изјава.

Сада у свим експертским групама постоји мишљење да се Обамина администрација повлачи свуда. У ствари, она је активна на Блиском истоку и подржава своје европске савезнике, распоређујући додатне НАТО снаге у балтичким државама. То јест, такво одступање је веома релативно. Како је подсетио Гијом Лаган, не треба заборавити да је Обамина администрација дошла на власт након деценија интервенционизма, који је исушио ресурсе америчке државе.

Извор: fakti.org

Ознаке: Америка, запад, САД