Прочитај ми чланак
A man watches a Russian fighter Su-30 performing during the MAKS-2013, the International Aviation and Space Show, in Zhukovsky, outside Moscow, on August 27, 2013. AFP PHOTO/KIRILL KUDRYAVTSEV
Трагедија је комплетна утолико што Европу данас не брани нико од оних који себе са толико поноса називају Европљанима
1.
У мору европских meinstream политичара само две жене – Марин ле Пен и Сара Вагенкнехт из немачке Левице (Die Linke) – усудиле су се да отворено говоре о теми која је, као ниједна у скорије време, својим исијавањем ујединила Европу, и истовремено је разбила супротстављеним тумачењима и реакцијама. Наравно, о теми миграната не може се отворено говорити, а да се не именују кривци за актуелну кризу – западне владе на челу са САД, које су серијама ратова и војних интервенција учиниле живот неподношљивим на широком појасу величине бар четири Европске уније – од Триполија на западу преко Могадиша на југу до Кабула на истоку.
То ћутање Европе пред именовањем кривца – очигледнијег од изласка сунца, треба ли рећи – не говори само о моралној немоћи њених политичких вођа и јавних интелектуалаца већ и о једној политичкој прегажености као хроничном стању духа на старом континенту. Кад би Ангела Меркел скупила „бар кап храбрости“ – каже Сара Вагенкнехт – најмање што би од Вашигтона захтевала била би финансијска помоћ која би Европи омогућила да изађе из ове ситуације.
Наравно, немоћ да се именује кривац за мигрантску кризу показује пре свега колико је Европа далеко од било каквог решења, колико је принуђена да се бави само последицама, где никакве квоте за преузимање миграната не могу помоћи сем као решење до понедељка, будући да је реч само о праведнијој расподели бола од примљеног ударца.
2.
Чињенице говоре да је последњи талас миграната запљуснуо европске обале пошто је Турска отворила своје избегличке кампове, у којима је било смештено готово два милиона Сиријаца и Ирачана. Испратио их је ауторским текстом у Франкфуртер алгемајне цајтунгу Ахмет Давутоглу, где је своју земљу назвао „тампон зоном између хаоса и Европе“.
„Европа поседује згодан рефлекс да пребацује проблем избеглица на леђа Турске и да гради хришћанску тврђаву Европу“, цинично је поентирао турски премијер, подижући рампу за стотине хиљада миграната, наоружаних са исто толико мигрантских бедекера, у којима је као циљна тачка означена Немачка. Колико год моћна, Турска је мала сила за самостално извођење таквог потеза. Натписи у британској и америчкој штампи – који су у стопу пратили мигранте на њиховом путу, приказујући их као библијске мученике и бескрупулозно се обрачунавајући са сваким ко би се усудио да примети како ту нешто није у реду – показали су да егзодус није нимало спонтан и да је његово геополитичко ауторство чврсто као стена.
Шта је циљ те америчке операције?
Ако оставимо по страни њихове блискоисточне намере и фокусирамо се на Европу, долазимо до неколико ствари које могу бити занимљиве. Прво, Американци данас веома чврсто држе Европу, пре свега средствима тврде силе – војском, обавештајним механизмима и медијима, који, узгред, све мање имају карактер меке, а све више тврде силе. Колико год чврста, међутим, то не може бити перспективна контрола, због чега Европа, посебно она стара, све више личи на амерички недовршен посао.
У стању у каквом су данас и у каквом можемо претпоставити да ће бити за, рецимо, десет година, САД могу перспективно да контролишу само две Европе – потпуно дехристијанизовану и потпуно нацификовану. У оба ова процеса – па и у оном трећем, који се може појавити као њихов нус и о коме ће речи бити касније – мигранти имају важну улогу.
Просес дехристијанизације Европе, иако на темељима Француске револуције, посебно убрзање добио је после 1945. године и дубоког америчког уласка на континент, док је после пада СССР постао галопирајући.
Говорити о хришћанској Европи – веома је важно – не подразумева, како размишљају секуларисти, контекст конфесионалне диференцијације, већ хришћанске есхатологије. У њој су људски животи, упроштено речено, одређени дугом према прецима и потомцима, а не према сопствној задњици, и зато је управо та есхатологија последња брана пред корпоративним и потрошачким друштвом, вођеним идеалом да нам сваки дан буде Св. Валентин.
Масован улазак муслиманских миграната – уколико говоримо о милионима или десетинама милиона – тешко да би створио мултиконфесионалну хармонију, пре би муњевито довршио процес дехристијанизације као потпуног губитка сваке духовне димензије људског живота у Европи. Контрола би тада могла да постане потпуна јер појмови слободе и отпора стварају се у духу, они нису потреба ни тела ни чула.
3.
Отпор Европе томе – у условима кад је она толико неслободна да не може ни да именује правог кривца за проблем и самим тим да на том извору потражи његово решење – неминовно би се излио на мигранте. Та врста отпора пробудила би успаване духове прошлости и Европу други пут увукла у нацизам, који – никад не треба заборавити – није немачки екскузивитет, већ мало шира и старија појава од Хитлера, која га је притом и надживела. Поново нацификована кроз отпор мигрантима, Европа би убрзо губила легитимитет за све своје политичке и културне акције, компромитовала би своју тежњу за слободом – ако је још нешто од тога остало ван маргиналних кругова. На крају, делегитимисала би своје право на пуку егзистенцију, постајући лак плен без наде у заокрет.
Не треба заборавити ни трећу могућност, са којом рачунају Американци и Британци, а која се може приписати њиховом прекоморском менталитету. Ако, дакле, преко миграната не успе ни дехристијанизација ни нацификација Европе, увек се може рачунати на потпуни хаос. Потом ће сести у своје бродове, пуни поверења да, ако Европа већ није њихова, неће бити ничија. Јер – како би рекао Черчил – нећете ви живети тамо.
Рекао бих да је, свесна свега тога, Меркелова раширила руке мигрантима, знајући да ће њена земља лакше поднети да се она претвори у мигрантску мајку него да јој цинични британски каркатуристи доцртавају хитлеровске брчиће, као што их данас цртају испод Орбановог носа. Повратак на те брчиће Немачка би тешко поднела, па горку чашу Меркелова испија доста енергично, док њени медији исписују чак и такве глупости како Немачкој управо недостаје пола милиона вредних радника са Блиског истока, тако да несрећним Сиријцима ваљда већ на граници облачи плаве комбинезоне и тура им француске кључеве у шаке.
Све су то кетманске глупости. Наиме, годинама већ у Европи траје једна друга миграција, о којој се мање говори. Милиони највиталнијих житеља Источне а сада и Јужне Европе претрчавају у Западну. Наравно, радници из преполовљене Литваније, опустеле Бугарске и десетковане Португалије већ у другој генерацији постају Немци, док са Турцима, најсекуларизованијим афро-азијским муслиманима, ствари иду много теже. Елем, блискоисточни мигранти Немачкој требају колико и велики кашаљ, који се, међутим, прихвата готово са радошћу кад му је алтернатива помор из америчких руку.
4.
Наравно, Немачка као економија и друштво може да поднесе милион миграната, па и више од тога, али не може десет милиона. Док Меркелова шири руке према избеглицама, избегавајући оне доцртане бркове на свом лицу, Виктор Орбан, преузима формацијску улогу неке врсте немачке извиднице (не треба заборавити да га је Меркелова посећивала у Будимпешти и пошто су га Американци назвали нацистом и увели му санкције). Наравно, Орбан неће моћи да заустави прилив миграната, неће моћи чак ни преко своје земље, његова улога је у томе да успори процес и обесхрабри део миграната, који своје следбенике највише охрабрују кад им јаве да су кроз Европу прошли као кроз путер.
Зато је веома глупо да Орбана називамо нацистом, колико год да је у Мађарима прорадило, па су се примили на малтретирање миграната, утолико пре што је реч о пропагандној матрици која долази са Атлантика. Орбанова улога је много шира од те примитивне типологије, што не значи и да би га требало узимати као светао пример. Кад би се цела Европа понашала попут њега, то би управо био један од америчких жељених сценарија за пуну трајну контролу над њом. Да то што Орбан ради не треба покушавати код куће, најбоље су у четвртак и петак илустровали Хрвати. Таман кад су први пут од „Олује“ примили на своју територију већу групу нехрвата, а да нису фурешти, издржали су до увече, а онда им се смучило. Сутрадан је премијер Милановић изашао пред медије и рекао да то тако више не може, уверен да бар мало личи на Орбана, а личио је на своје што скорије, што старије политичке претке, ако разумете о чему говорим.
Са друге стране, док са Орбаном добијају на времену, Немци су повукли и један офанзиван потез, изненађујуће близу ономе о чему говоре Ле Пенова и Вагенкнехтова. Наиме, Немци су наговестили излазак из пакта са САД, који је требало да спречи руско мешање у сиријски рат, док је министарка одбране Урсула фон дер Лејен, јавно поздравила Путинову идеју за борбу против Исламске државе, тврдећи да је реч о заједничком интересу. Та ситуација, коју ће Немци, Руси и Французи разрађивати наредних дана, показала је да судбина слободне Европе, на готово исти начин као и 1941. године, лежи у рукама Русије, и да се та судбина, опет исто као и онда, може одвијати уз одмагање, равнодушност или помоћ Европе Русији.
Извор: Нови Стандард
