Прочитај ми чланакАмерички амбасадор у Београду до 1992, у ауторском тексту за магазин Њузвик 1999. године, када је почело НАТО бомбардовање, објавио је текст о разговорима са Милошевићем. Прочитајте како га је видео амерички дипломата.
Оно што ме је погодило у вези са Слободаном Милошевићем је то што није изгледао као просечан балкански политичар. Изгледао је као западњак. На нашем првом састанку, 1990. године, руковање је било млитаво, али ме је гледао директно у очи, говорио јасно и деловао врло искрено. Био је учтив, љубазан, очигледно је знао доста о Сједнињеним државама и пажљиво је слушао шта сам имао да му кажем. Из вокабулара је избацио окоштали жаргон ортодоксног комунизма, иако смо седели у раскошној свечаној сали српске председничке палате, испод строгог портрета комунистичког вође маршала Тита.
Није прошло пуно времена пре него што сам видео његову другу страну. Он је најхладнија особа коју сам упознао. Никад није имао добру реч ни за кога, чак ни за Србина. Чинило се као да људе гледа као пијуне у великој стратешкој игри, као апстракције, објекте на располагању његовој контроли и манипулацији, а не као људе од крви и меса. Након што је срушио једног српског савезника, рекао ми је са задовољством: „Бабић је хтео да буде велика фаца. Сад је само шериф.“ Верујем да му је ова злокобна хладнокрвност олакшала наручивање и одобравање масовних убистава која су му донела место у историји.
Милошевићев манир је ауторитативан. Током више десетина сати које сам провео са њим, ретко је дозвољавао да неко од помоћника буде у соби. Понекад сам морао ја да обавестим његовог министра спољних послова о чему је био разговор. Његова жеђ за контролом је била скоро апсолутна. Један новинар ми је рекао да Милошевић толико дубоко залази у контролу медија да пише сценарије за појединачне телевизијске емисије. Иако уме да буде ефектан јавни говорник, више је склон раду из сенке. Мислим да се Милошевић доста ослањао на српску тајну полицију за информације; волео је скривени свет. Он је изванредно тајновит, воли изненађења и драму и врло ретко открива карте.
Чинило се као да људе гледа као пијуне у великој стратешкој игри, као апстракције, објекте на располагању његовој контроли и манипулацији
Од почетка смо разговарали о Косову, које је и тада било важна тема за САД. Милошевић је у то време косовским Албанцима одузео грађанска и политичка права. Јака подршка и заштита српске мањине на Косову биле су његов пут до моћи – то је без сумње разлог његове тврдоглавости по том питању. Аргумент који је мени износио је био јасан: „Косово је увек било спрско“ (заправо, више од 500 година је било под влашћу Турске империје).
„Потпуна је бесмислица рећи да Албанци на Косову немају права. Они имају више права од било које мањинске групе у било ком делу Европе. Постоји дуга традиција албанског злостављања Срба, и Срби једноставно морају то да исправе.“
Милошевић би онда извадио слике оскрнављених гробова и других наводних грозота на Косову.
У амбасади, моје колеге и ја смо расправљаи о томе да ли је он свестан да је његово хваљење о правима Албанаца лаж или је себе убедио у истинитост тога што тврди. На крају смо одлучили да он само жели да манипулише и превари свог саговорника. То је често успевало са људима који нису знали позадинску причу или који су били купљени његовом уверљивом представом искрености. Али, постојале су ствари око којих је и себе заваравао. Чуо сам га како прича да Сједињене државе планирају да преузму контролу над Балканом у савезу са Немачком, традиционалним непријатељем Србије. Уопште не сумњам да је веровао у ове бесмислице. У том смислу он има врло параноичне погледе на међународне односе. Он мисли да се свет уротио против Србије. Будући да су његова дела калкулисано довела до управо те ситуације, он је без сумње сигуран да је у праву.
Из вокабулара је избацио окоштали жаргон ортодоксног комунизма, иако смо седели у раскошној свечаној сали српске председничке палате, испод строгог портрета комунистичког вође маршала Тита
Последњи пут сам видео Милошевића у априлу 1992. Тада сам био пред повратком у САД, пошто сам опозван услед српских злочина у Босни. Послали су мог колегу из Вашингтона да уручи снажно протестно писмо због српског деловања. Милошевић је одбијао да прихвати било какву одговорност за то што се дешавало у Босни. У исто време је са великим ентузијазмом причао о одличним економским приликама које је Србија имала за трговину и инвестиције из западних земаља. Ово је трајало четири или пет сати, док се вечера коју је његово особље припемило хладила у другој соби. Читава атмосфера – лажи, фантазије и јагњетина која се охладила – била је надреална. Мислим да једноставно није успео да примети контрадикције између онога што прича и онога што се дешава у Босни.
Читава атмосфера – лажи, фантазије и јагњетина која се охладила – била је надреална. Мислим да једноставно није успео да примети контрадикције између онога што прича и онога што се дешава у Босни
Шта ће померити Милошевића на Косову? Можда ништа. „Одбрана“ Косова је камен темељац његове моћи, фаустијски пакт који не може олако да прекрши. Можда мисли да његов живот, поред његове каријере, зависи од тога. Могуће је да има на уму шта се десило са Николајем Чаушескуом, суседом из Румуније, када се народ окренуо против националистичког вође који није испунио обећања. Не искључујем могућност драматичног краја за њега. Ипак, могуће је и да Милошевић направи неке уступке и да се брани пред српским народом да није имао избора због НАТО бомби које падају са неба. Сигурно неће реаговати на молбе на поверење, или на збуњене сигнале, или на подељену НАТО алијансу. Нико у овом тренутку не зна да ли ће попустити пред силом која је уперена против њега. Али сам апсолутно сигуран да неће попустити ни пред чим другим.
Текст је написан у априлу 1999. године, објављен у магазину „Њузвик“
ХЕРОЈ И МУЧЕНИК ИЛИ ДИКТАТОР И РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ?
(Ваш коментар) https://t.co/3fvEAus5pD— СРБИН инфо (@srbininfo) March 11, 2018
Цимерман је био амбасадор Америке у Југославији од 1989. до 1992. године. У време настанка овог текста био је професор међународне дипломатије на Универзитету Колумбија. Преминуо је 2004. године.
