Прочитај ми чланак
У Сједињеним Државама су увек волели да кажу да Америка представља велики котао за топљење, у коме се претапају представници различитих народа, култура, нација, да би се на излазу добио 100-процентни Американац. Та идеолошка концепција је и до сада наводила на различита питања, али специфична америчка доктрина политичке коректности је фактички из политичког дискурса уклањала све непријатне социјалне проблеме, прећуткивала их или објављивала да не постоје.
Догађаји у Фергусону су показали да уколико популарни „котао“ и постоји, он је јако близу тога, да му од високе температуре отпадне поклопац. Све у свему – за САД, мада нимало необична ситуација да полицајац устрели црнокожог младића, ипак је изазвала гомилу проблема о којима Америка више воли да не прича гласно. Тако се са новом снагом подигла дискусија о негативном расположењу белих полицајаца према црнокожим особама. Из свег гласа је почело да се прича о претераној употреби силе када полицајци хапсе црнокоже. Подсетили су и на себе, и на регионалне противуречности, и на старе увреде – на пример, испоставило се да је полицајац Д.Вилсон који је убио М.Брауна родом из Тексаса, где су расистичка расположења увек била врло јака. Или, на пример, проблем расне диспропорције у различитим областима, тј. када у граду у коме је 70% становништва црнокожо, од 53 полицајца само њих троје буде тамнокожо.
Од дана када је из јавне свести избачен тај дискурс дигли су се, рекло би се, заборављени, проблеми расне сегрегације. Тако је „Ку-клукс-клан“ објавио да подржава Д.Вилсона и одмах почео акцију прикупљања помоћи за њега. При том никоме на памет није пало да се упита како једна таква расистичка организација, која се заснива на мржњи према човеку, може још увек да постоји.
Главно откриће Фергусона је постало схватање да Америчка држава представља огромну репресивну машинерију која ради изван категорија какве су демократија и поштовање права човека, а полиција у њој представља један од главних делова који је претња и по људске животе. Јер и до убиства М.Брауна, готово још увек дечака, који никада није привођен у полицију, и који је ишао у школу да би постао звукорежисер, дошло је, како сведочи Браунов друг, пошто је полицајац фактички дотукао рањеног дечака, мада је овај дизао руке увис, тј. предавао се. То није било хапшење, то је било извршење смртне казне.
Полиција се ни после тога није зауставила. Када су се протести претворили у митинге са више хиљада учесника, полиција је применила сузавац. Амерички новинари су били отворено шокирани коришћењем отровне материје која је забрањена у међународним конфликтима али, како се испоставило, ипак је законито да се користи против грађана у својој земљи. Тотално ниподаштавање људи и њихових права, као и реакције друштва на поступке полицајца, виде се и из чињенице да су 20.августа полицајци устрелили још једног тамонопутог становника Фергусона, наоружаног, овога пута – ножем. При том су објашњења полиције зашто два наоружана чувара реда нису могла без убиства да зауставе тог човека, већ су одмах отворили ватру све док није престао да даје знаке живота, нису била ништа више убедљива од објашњења убице М.Брауна.
Рекло би се да су америчке власти потпуно престале да се уздржавају и да су кренуле на гушење незадовољства помоћу Националне гарде. Фактички је влада САД, делујући као последња банана-диктатура, ради гушења грађанског протеста послала армију. О коришћењу армије против становништва и уопште о претварању полиције у казнене снаге говори новинар Џ.Стосел: „Америчка полиција све више подсећа на окупациону војску“. Све се више шири појам „Америка полицајаца“ и то прецизно одражава праву садашњост, а не ону за коју би хтели да буде.
Карактер политичког режима САД упечатљиво су демонстрирали масовни притвори новинара који су писали о догађајима у Фергусону. А многима међу њима није дозвољено ни да уђу у град – њих су на улазу задржавали. И све то у земљи која тако упорно пише о слободи речи изван њених граница.
Све у свему – одвратно изгледају поступци америчких полицајаца и власти док Вашингтон тврдоглаво до досаде инспирише грађанске протесте и државне преврате по другим земљама. Треба се само присетити: амерички полицајци су убили младића зато што се „агресивно понашао“ и усто је имао код себе и нож. Због тога су у њега пуцали са неколико метака. А када је у Кијеву у фебруару 2014. на Мајдану Независности украјинска милиција две недеље стајала под кишом куршума, жива горела од Молотовљевих коктела, када су милиционере камењем и ударцима ланцима претварали у инвалиде, Стејт департман је од Виктора Јануковича захтевао да онемогући да милиција користи силу. Чак је и коришћење водених топова, потпуно хуманог средства за растеривање оних који протестују, Вашингтон тумачио као „рат против сопственог народа“. На крају је Мајдан претворен у место на коме су се окупљале радикалне националистичке организације десног усмерења, које су против власти користиле све могуће начине оружане борбе.
Међутим, то се дешавало негде тамо далеко, чак у Украјини. А ово је у САД – у „брани демократије“. Овде не сме да се протествује! Једино што се овде може, то је да се потпуно подржава власт и да се испуњава све што полиција затражи. А ако посумњаш – буди спреман да од полицајца примиш метак.
Како каже колумниста Њујорк тајмса Џ.Елигон, Фергусон је данас град „беса, бола и наде“. Беса на америчке власти које игноришу реалне проблеме становништва. Бола због тога што се полиција која, иако позвана да штити људе, уместо тога лови и кажњава и тако се претвара у највећу злочиначку групацију у Америци. И наде. Наде да ће становницима Фергусона успети да нешто измене не само у свом граду, већ и уопште у земљи. Како каже цивилни активиста Фергусона, Д.Џексон, „Фергусон је сада на раскрсници. То је тренутак опредељења како за град, тако и за Мисури уопште“.
Међутим, они који протестују треба себи да поставе питање: чак и уколико се сутра обећа да ће се оно што се догодило поштено истражити, чак и уколико се обећа да ће кривци бити кажњени, да ли ће те који протестују то штитити у будућности од самовоље полиције и власти? Покрет „Освоји Волстрит“ је показао: протести су оно што би могло да утиче на америчку владу. Протести су оно чега се влада боји и шта намерава да не дозволи, макар морала да искористи и најтеже облике насиља.
Тешко је рећи да ли ће Фергусон бити преседан који омогућује да се у Америци створи стална инфраструктура протеста, иста каква је некада била на кијевском Мајдану. Много шта погодује томе, јер је после Фергусона свест о неопходности да дође до промена у америчком друштву подигнута на нов ниво. Протесте у Фергусону је подржало скоро 100 градова САД, између осталог и такви мегалополиси какви су Њујорк и Лос-Анђелес. Дошло се до извесне преломне тачке. Нове етапе у развоју савремене Америке.
