Прочитај ми чланак
Пише: Олег ОБУХОВ
ЦЕО свет већ месец дана плаше Кином.
Прекоокеански медији утувљују обичним смртницима у свету да Пекинг неће успети да изађе на крај са својим проблемима: са „прегрејаношћу тржишта”, са одсуством нових драјвера за раст економије…
Да ће се убрзо све распасти и да није остало да се на то дуго чека.
Међутим, Кина нема намеру да се тако просто преда. Кинези знају свој посао.
Они у тишини, са источном мудрошћу и упорно иду ка својој светлој будућности. Погледајте само њихове мегапројекте по целом свету. Имам у виду: освајање космоса, нови економски Пут свиле, с краја на крај света. Па један од последњих таквих пројеката: Никарагвански канал који ће спојити Атлантик и Тихи океан и заденути за појас Панамски канал који је монопол САД.
А шта је одговор Вашингтона на све то? Шиштање, претње, револуције и преврати – такође по целом свету. Али, све је то упразно. У томе нема ништа конструктино, за разлику од онога што нуди и ради Пекинг.
Кинези су можда данас на економском плану и прикочили, али зато успешно раде на пројектима за будућност. Сви ти пројекти ће се исплатити не само економски, него и политички.
Тим пре што се у „великим Сједињеним Државама” (са овим се називом већ може увелико полемисати) спрема нова експлозија. Опет кредитна.
Мехур је већи него што је био 2007. године. На ово већ упозоравају и немачки медији – магазин Focus и дневни лист Welt.
Од краја претходне крзе, обим кредитирања вредносних папира порастао је три пута: са 173 на преко 500 милијарди долара.
Претходни мехури били су знатно мањи од садашњег. Зато, ако он пукне – а то ће се највероватније догодити – последице ће бити још теже прогнозирати.
Монетарне власти Америке – стиче се такав утисак – као да сада на све напросто гледају са стране. У сваком случају, ништа не чине да макар санирају текући проблем, а да се и не говори о елиминистању болести, без чекања перитонитиса.
Амерички економисти већ звоне на узбуну, али их нико не слуша.
Бела кућа као да смишља какву ће још патку – после кинеске – смислити да би погледе који траже правичност скренула на другу страну.
Што даље од САД…
