А када неко млађи почне да изазива Ђоковића на Гренд слемовима, а не буде миљеник публике, питаћемо се „зашто га публика не воли?“ Зато што исувише воле Ђоковића, наравно

Навијање америчке публике против Новака Ђоковића у финалу УС Опена превазилазило је границе доброг укуса, благо речено. Сваки поен за Федерера био је праћен громогласним овацијама, што се виђа и на другим теренима, додуше, али и сваки Новаков промашај био је “награђен” аплаузима. Нешто што је незамисливо на другим теренима.

Амерички новинар Крис Чејс покушао је да објасни овај феномен у УСА Тодаy. Преносимо његов текст насловљен “Нико не воли Новака Ђоковића”:

“Новак Ђоковић је десетосгруки гренд слем шампион, на 1. месту је 32 недеље дуже од Рафаела Надала, и вероватно ће остати запамћен као најбољи или други најбољи (после Федерера) тенисер своје генерације. Али ван Србије, где је у целој земљи популаран као ЛеБрон Џејмс у Кливленду, Ђоковића једва да толеришу. Људи цене његову величину на терену, али не гурају се баш у редовима за његову Униqло опрему.”

Њујорк Тајмс, међу многим другим листовима, пита се зашто је ово случај, у тексту под насловом “Новак Ђоковић: Невољени шампион”. Њујоркер је ишао са насловом “Када ћемо почети да ценимо Новака Ђоковића”. Лондонски Телеграф био је најдиректнији: “Где је љубав за Новака Ђоковића?” Грантланд дискутује о томе како би Ђоковић волео да буде вољен. Ово је чињеница поменута безброј пута за време преноса на ЕСПН, а показала се у финалу у недељу, кад је отприлике 95 одсто људи на Стадион Артур Еш (конзервативна процена) навијало за Федерера уместо за Ђоковића, светског броја један. Јасно је да већина регуларних тениских фанова не воли Ђоковића. Питање је: зашто је то битно?

Ђоковић тешко да је први тениски великан који је добијао мање љубави од публике од својих савременика, али разлика је у томе што су ти играчи често били резервисани и безвољни на терену, док је Ђоковић одлучан и ватрен. (Он би требало да се допада Американцима јер има најамеричкији приступ међу Великом тројком тениса). Један од старијих играча, Иван Лендл, бранио се кад су га питали о томе како га доживљавају у САД, током УС Опена 1986. године:

– Не мислим да ме људи у овој земљи разумеју. Медији ме погрешно представљају. Изокрећу оно што кажем. Ако играм са Борисом Бекером овде у финалу, бићу спреман на то да је цела публика за њега. Ако успем да задобијем четвртину људи на моју страну, то ће бити бонус. Све то је разочаравајуће. Желим да ме људи овде више воле. Али шта да радим?

Скоро 30 година касније, можете замислити Ђоковића како помишља, ако не и говори, исте ове реченице, осим две кључне разлике:

1. Медији су, генерално, на његовој страни (све ове приче горе поменуте доказују ово, они практично моле читаоце да поштују Ђоковића, попут критичара ресторана који је пронашао ново супер место за вечеру и умире за тим да ви одете тамо и пробате храну). И, у сваком случају, са друштвеним медијима и целодневним спортским вестима, постаје теже “изокренути” играча, поготово кад он може директно да комуницира са фановима преко Фејсбука или Твитера, док конференције за штампу могу да се прате помоћу неколико кликова мишем.

2. Ђоковић неће јавно да се жали на недостатак љубави који добија на АТП туру, и уместо тога бира тежи, али исправнији пут. Он признаје да је то тако, али само кад га неко пита. Ево шта је имао да каже о томе у финалу УС Опена, кад се осећао као да је тим из Америчке лиге који је управо добио 7. утакмицу у МЛБ лиги против домаћих Метса:

– Па мислим, публика се унесе у меч. Постоји интеракција са играчима, поготово овде у Њујорку. Сваки Гренд слем има нешто посебно. У Њујорку је то ноћна сесија. Знате, музика, забава, интеракција са публиком. Све је то део представе. Део онога што ми радимо, и оно што чини овај турнир толико специјалним. Дођете овде и знате да ће то да вас чека. И још, играте са Роџером, који је миљеник публике где год да се појави, и то је онда реалност с којом морате да се суочите.

Сваки од ових текстова поменутих горе покушао је да се позабави неким посебним разлогом због којег публика не воли Ђоковића (било је шест сугестија), али ја мислим да је реалност онога о чему Ђоковић говори прилично једноставна, и да он разуме добро о чему је у ствари реч: Он није Роџер Федерер.

У једноставном, један на један, спорту као што је тенис: кад навијате за једног играча, навијате против оног другог. Тако је у ривалству Ђоковића и Федерера Фед увек био тај који је добијао љубав, а то је последица тога што је он џентлмен светске класе, амбасадор тениса и велики спортски шампион. Рафаел Надал се такође појавио пре Ђоковића и, мада нигде ван Шпаније није био много вољен, он је већ био позициониран кад се млади ас из Србије појавио на сцени.

А кад се појавио, Ђоковић је био смешан и вицкаст. Био је омиљен због својих имитација других играча и лудирања за време пауза због кише, као тениски Рик Демпси. То је рецепт за спортисту који би већина волела. Али док је Ђоковић играо улогу луде, тако се понашао и на мечевима. Федерер, који ретко било шта лоше каже о било коме, једном је за Ђоковића рекао “мислим да је он једна шала”. Ђоковић, који је путовао са пратећом екипом коју би неки снобови у свету тениса могли назвати “новобогаташима”, би предавао мечеве и звао тренере у помоћ “баш у право време”, играјући по линији легалности.

Крајем 2008. године, пре сусрета са Ендијем Родиком у четвртфиналу УС Опена, Американац се наругао Ђоковићевом дугачкој листи повреда, антракс, птичји грип, САРС, у свом типичном родиковском стилу.

Кад је Ђоковић победио у том мечу, започео је интервју на терену са реченицом”Енди је рекао да сам имао 16 повреда у прошлом мечу, а изгледа да ипак нисам, је л’ да?”. Публика га је после ове изјаве извиждала. Кад је водитељ покушао да промени тему, Ђоковић се убацио: “Знам да је публика већ против мене, јер мисле да све фолирам”. Оваква врста дефанзивности и потпуно одсуство способности да се “прочита” публика нису му много помогли.
Али прошло је осам година и девет Гренд слем титула од тог инцидента. Ђоковић је сада најспремнији играч у АТП туту (иако би можда требало мислити и на Федерера). Имитиације су прошлост (Ђоковић жели да буде озбиљнији), као и било каква врста контроверзе. Па зашто су онда навијачи још увек хладни према њему?

Фото: Ројтерс

Споро су се загрејали и за Федерера. Раније у својој каријери, кад је Федерер цртао ударце са основне линије као Ван Гог са тениским рекетом, он није био баш вољен у Америци, због једноставне чињенице да је побеђивао Американце. Ево, на пример, Федерер у финалу УС Опена 2005. године, спасио је гем лопту против Андреа Агасија са предивним бекхендом.

Публика није ни писнула. Али кад је Агаси отишао, а ниједан Американац га није заменио, Федерер је заузео његово место и постао миљеник публике. Каже се да, било где да оде, осим у Надаловој Шпанији, Федерер никад не игра на “гостујућем терену”.

Тако да ја не мислим да је недостатак љубави за Ђоковића нека пресуда против њега, него више доказ да је Роџер Федерер најобожаванији спортиста на свету. А као што је Џералд Марцорати написао на крају свог чланка у Њујоркеру, једног дана то ће прећи на Ђоковића. Готово сигурно хоће. Американци воле вођу и победника. Кад год се Федерер пензионише, Ђоковић би требало да има солидне три или четири године на врху тениса. Тада ће добити од публике оно што заслужује. А када неко млађи почне да га изазива, при крају Гренд слемова, а не буде миљеник публике, питаћемо се “зашто га публика не воли?” Зато што исувише воле Ђоковића, наравно.”

(Телеграф.рс/УС Тодаy)