Прочитај ми чланак

Амфилохије објаснио шта је блуд!

0

Амфилохије вам објашњава да ли сте блудни или не! На званичном сајту Митрополије црногорско-приморске освануо је обиман текст "Који предбрачни односи се називају блудом и због чега?".

mitropolit-amfilohije-ilarion-alfejev-1328585176-102649

Текст је преведен са руског, припремио га је искушеник Никита Попов, а састављен је од делова беседа разних игумана и свештеника, углавном из Русије. Настао је јер „данас је све више парова који живе без регистрације својих односа, односно без венчања“.

Текст је опремљен фотографијама на којима се виде младићи и девојке у блиском односу. Ово су најзанимљивији делови:

– Блуд нису само необавезне везе с било ким, већ је то и допуштање интимних односа пре брака. То је исто као кад би човек дошао на нечији ручак и одмах почео да једе, не чекајући друге, руководећи се само тиме што је гладан. То је окушање пре времена онога што је умесно само у своје време и на свом месту. Уосталом, ово је врло тешко објаснити ако су људи навикли да живе тако. Обично се овакви односи у свету називају грађанским браком. И млади људи се у извесном смислу теше говорећи себи да засад „неко време живе овако“, а у случају да се нешто деси, „ништа их не везује“. Ево, ово „ништа их не везује“ већ показује да у овим односима нема ничег озбиљног: то није брак и није породица. Они и сами знају да ће се разбежати у различитим правцима ако им се нешто не свиди – стоји на сајту Митрополије СПЦ црногорско-приморске.

– Предбрачни период се човеку даје као период целомудрености. Зато се млада и назива „невестом“, односно, значи да је муж још није познао. Предбрачни саживот не води ка рађању деце, зато што људи од рађања деце у оваквим односима беже као од куге.

Резултат је женска неплодност, зато што жене изврше по неколико абортуса, пију веома јака средства за контрацепцију неколико година. Жене у оваквим савезима избегавају трудноћу и због тога што им је сасвим јасно да ће дете бити незаконито и да ће им у случају неких драматичних преокрета и ако га се отац одрекне бити тешко да докажу очинство – објављено је на сајту митрополије СПЦ.

8 коментара “Амфилохије објаснио шта је блуд!

  1. Бранислав каже:

    Требао би да највише да прича о духовном блудничењу са ватиканом и јересју екуменизма, што се као и самоубиство од Господа осуђује вечним мукама у паклу.

    Нека напише Амфилохије вељи носилац папиног прстена и напрсног Крста, шта о духовном блуду са јеретицима и ватиканом кажу свети оци, наш Свети Сава, Свети Николај и на крају његов учитељ Св.Јустин Поповић ?

    Коме снисходи и од кога се стиди кад издаје Православље кад се њушка са богом на земљи – папом и осталим екуменистима ?

    Господ говори: “ Јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном и Син ће се човечји постидети њега кад дође у
    слави Оца свога с ангелима светима“.

    Како речи Јеванђеља тумачи Србин СВЕТОСАВАЦ Св. Николај Велимировић :

    „Чујте ово сви верни, и не рачунајте преко мере на милосрђе Божје. Заиста, на непокајане богохулитеље изливаће се милост Божја само у овом животу, а на Страшном Суду правда ће заменити милост.

    Чујте ово сви ви који се сваки дан ближите неизбежној смрти, чујте и уздрхтите душом и срцем. Ове речи није изговорио непријатељ ваш но највећи Пријатељ. Она иста уста која су и с Крста опростила непријатељима, исказала су и ове страшне но праведне речи.
    Ко се постиди Христа у овоме свету, постидеће се и Христос њега на крају овога света. Ко се постиди Христа пред грешницима, постидеће се и Христос њега пред ангелима светим. Чиме ћеш се поносити, човече, ако ћеш се Христа
    стидети? Ако ћеш се стидети живота, значи поносићеш се смрћу! Ако ли истине, значи поносићеш се лажи! Ако ли милосрђа, значи поносићеш се злобом! Ако ли правде, значи поносићеш се неправдом! ако ли страдања на Крсту, значи поносићеш се идолском гнусобом! Ако ли бесмртности, значи поносићеш се смртном трулежи гробним смрадом! И пред ким најзад имаш да се стидиш Христа? Да ли пред неким бољим од Христа? Не, пошто нема никога бољега од Христа. Значи да се ти стидиш Христа пред неким горим од Христа (папом)!

    Да ли се син стиди свога оца пред медведом, или ћерка своје мајке пред лисицом? Зашто би се ти, дакле, стидео Најбољега пред злим, Најчистијег пред нечистим, Најмоћнијег пред ништавним, Најмудријег пред тупавим? Зашто би се стидео величанственог Господа пред родом прељуботворним и грешним?

    Је ли зато што ти овај род непрестано игра предочима а Господ се не види? Но још мало мало, и Господ ће се појавити у слави, на облацима од многих ангела, и род ће овај ишчезнути испред Његових ногу као прашина испред силног ветра. Ваистину, онда се нећеш стидети Господа славе него самога себе, али стид твој биће тада бескористан. Боље се стидети сада докле још стид помаже, стидети се свега пред Христом а не Христа пред свим.

    Зашто Господ каже мене и мојих речи? Ко се постиди мене значи: ко посумња у Моје божанство, и у Моје божанско ваплоћење од Пречисте Деве, и у Моје муке на Крсту, и у Моје васкрсење, и ко се застиди Моје сиромаштине у свету, Моје љубави према грешницима. Ко се постиди мојих речи значи: ко посумња у Јеванђеље, ко се одрекне моје науке, или ко изврне моје учење и кроз ЈЕРЕС унесе немир и раздор мећу верне, или ко се погорди над Мојим откривењем и покуша да га замени неком другом, својом, науком, или ко намерно скрије и прећути Моје речи пред силним и моћним овога света стидећи се Мене и страшећи се за себе.

    Овај род назива Господ прељуботворним у ширем смислуслично старим пророцима који су и поклоњење другим боговима називали прељубом (Јез. 23, 37). Прељуботворан је сваки онај ко заборави своју жену и пође за туђом, но
    прељуботворан је и сваки онај ко заборави Бога Живога и почне се клањати створеноме свету. Ко напусти веру у Господа и поверује у људе, и ко љубав према Богу остави и пренесе је на људе или ствари, тај прељубу твори.

    Једном речју, сви греси којима се твоја душа удаљава од Бога и везује с неким или нечим ван Бога могу се назвати једним општим именом – прељуба и блуд, јер све ово има особине блуда или прељубе.

    Ко се, дакле, постиди Христа Господа, Женика душе људске, пред оваквим прељуботворним родом, заиста личи на невесту која се пред распутним људима постиди вереника свога. Господ не каже само грешним родом него прељуботворним и грешним. Зашто?
    Зато да би нарочито изобличио прељуботворство. Под прељуботворством пак овде се разумеју сви најтежи грехови,отровни и смртоносни- хуле који највише човека одвраћају од следовања за Христом, од самоодрицања, од Крста и препорођаја“….

    Господ по својој милости може и да опрости смртни грех блуда, али ХУЛУ НА ДУХА СВЕТОГА НЕ ПРАШТА !!! „све се да опростити али хула на Духа Светога се не да опростити“

    Зато лекару,да би био лекар Христов е да би ти се реч примила, излечи се сам !

    1. Cvrc каже:

      А ти брате докажи своје оптужбе, ако се све заснива на интернет трабуњању знаш ли у коју групу спадаш? Не сведочи лажно. Доказ није „па то се зна, то сви знају, сви то причају“ итд… То је лажно сведочење! Дај доказ! Када, ко, где, с ким, од кога је примио прстен и крст, дај неку фотографију са примања, дај фотографију где носи баш тај прстен и крст, а док то не урадиш. за тебе је боље да ћутиш. Знаш ли последице лажи те величине, лажног сведочења и клеветања ближњег а поготово једног владике? Да ли си сигуран у то што причаш и да ли си спреман да сносиш последице ако клевећеш и саблажњаваш? Наведи цитат где је величао папу (намерно малим словом), где је рекао било шта што је супротно Светом Предању, када и где се постидео Христа? Дај неки цитат, доказ дај! Докажи ми да је тајно папин и ја ћу га први пљунути! До тада владика Амфилохије за мене остаје гранитни стуб светог Православља у Црној Гори који одолева нападима белосветског олоша и слугу сатаниних, и мало размисли о томе. Узми се у памет брате…

    2. Бранислав каже:

      То што сам написао сам и написао зато што сам се узео у памет, а о Амфилохију сам мислио исто што и ти, док ме није разуверио и не само оно него и многи Иринеји, Мидићи, Григорији, Атанасији и остали екуменисти и новотарци који издадоше Светога Саву, читав њихов посао је духовни блуд, њихово дело је само стање у СПЦ коју својим антиправославним делањем разарају.

      Лично нисам присуствовао чину уручења од папе (како они називају јеретика „светим оцем“) напрсних Крстова и прстена, али о том „свечаном“ чину у октобру 2003.године говори Иринеј Буловић у катедрали блажене Марије на прослави 25 годишњице папе јована, оног који је агитовао да нас бомбардују и који је први признао отцепљене Словенију и Хрватску.

      Еп. бачки Иринеј : „Молимо се да папа опет буде први…“

      ДОКУМЕНТИ

      Шта је епископ бачки Иринеј (Буловић) рекао на свечаној академији поводом 25-годишњице папе Јована Павла Другог у Катедрали Блажене Дјевице Марије на Неимару

      „…Верујући, дакле, пре свега сви римокатолички верници у сваког
      епископа, а посебно у првога међу својим епископима, онога који је током низа векова, читавих 1.000 година био и први епископ читаве хришћанске васељене или екумене, док је постојала јединствена и једина хришћанска екумена, надамо се и молимо се Духу Светом да ће поново кад-тад доћи време постојања једниствене хришћанске васељене, када ће, ако се то у историји оствари, као што се надамо и молимо, поново, по древном
      канонском поретку епископ града Рима, бити први епископ хришћанске васељене.“

      ДНЕВНИ ЛИСТ „ДАНАС“,

      рубрика “ Теразије“, стр13.

      0бјављено 07.октобра, 2003.

      —————————————————-

      Прво желим да се захвалим у име Православне цркве на позиву и у име те захвалности коју и овде понављам како надбискупу Станиславу Хочевару, тако и Његовој екселенцији монсињору Сбарбару, нунцију у Београду и свима вама. Посебно, дакле, хвала за понуђену прилику, да своја скромна размишљања, утиске и осећања поделим вечерас са вама, у овом свечаном
      тренутку када читава Римокатоличка црква широм света, уз учешће и осталих хришћана и свих људи добре воље, прославља сребрни јубилеј понтификата, архипастирске службе Његове Светости епископа града Рима, названог вечним градом, поглавара Римокатоличке цркве, како ми православни кажемо у нама блиској терминологији, патријарха читавог хришћанског запада.Сребрни јубилеј је догађај, повод за све нас да се замислимо над примером и поруком његове личности. Надам се нећете замерити што нисам припремао никакав посебан реферат. Неко пажљиво писано и бираним, мереним иодмереним речима свечано излагање, него ћу покушати, колико је могућно,
      на доступан, разумљивин начин, спонтано и онако како у овом тренутку мислим и осећам да одговорим на тему која ми је задата. И то по могућству у што краћем обиму.
      …Најпре дозволите да просто вернике, браћу и сестре како ове парохије, тако и остале присутне подсетим на смисао, поруку самог почасног назива или почасног атрибута којим је Црква од прадавних времена, вероватно већ од апостолских времена, почаствовала епископа града Рима. Реч „папа“ је вероватно оријенталног порекла и значи „отац“. Пре свега духовни отац.
      То је, наравно, и значење термина „патријарх“ који се користи на Истоку,мада ни термин папа није непознат, јер епископ александријски се, такође, зове папом у Африци. И реч патријарх има слично значење, јер је уњеној основи исто реч отац. И обична реч поп, у нашем народном језику, свакодневном начину говора свих Словена, и католика и осталих, која на изворном грчком језику гласи „пáпá“, слично као „папа“ и значи исто то -отац.

      Верујући,дакле, пре свега сви римокатолички верници у сваког епископа, а посебноу првога међу својим епископима, онога који је током низа векова, читавих 1.000 година био и први епископ читаве хришћанске васељене или екумене, док је постојала јединствена и једина хришћанска екумена, надамо се и молимо се Духу Светом да ће поново кад-тад доћи време постојања једниствене хришћанске васељене, када ће, ако се то у историји
      оствари, као што се надамо и молимо, поново, по древном канонском поретку епископ града Рима, бити први епископ хришћанске васељене.

      Говорити,дакле, о том првенству, имам утисак, и дозволите да га поделим са Вама,да је данашњи папа римски, Његова Светост Јован Павле Други и лично доживео и пред читавим светом сведочио своје служење и своје првенство, пре свега управо као службу и служење у име љубави Христове. Не као вршење власти и јурисдикције у првом реду, не као чињеницу јуридичког или правног ствари, него пре свега као чињеницу новог нашег благодатног живота у Христу, живота као нове твари у Христу, препорођених и Духом Светим исцељених личности, крштених, миропомазаних и причешћених светињама Тела и Крви Христове.

      У том светлу, дакле, треба нагласити, да тај нагласак на служењу, а не навладању. То изворно јеванђелско учење из живота и праксе битно доприноси и премошћавању раздаљина и растојања међу онима који верују у име Христово… Личност Јована Павла Другог заиста извршава функцију и друге своје почасне титуле, титуле понтифекса, мостоградитеља, служећи свима, пре свега, својој Цркви и њеном јединству, а затим служећи колико је најбоље и највише могуће јединству свих. Он тиме заиста гради мостове и остварује себе као аутентичног мостоградитеља духовности,
      понтифекса.
      Нетреба да прећутим да је један од великих светих отаца, учитеља по којем сам и ја недостојан добио своје монашко име Иринеј, свети Иринеј, епископ града Лиона у данашњој Француској, иначе родом Грк из Мале Азије и посредно ученик Светог Јована Богослова, апостола љубави, и првог у историји Цркве који је добио почасни назив теолога – богослова. Тај човек који је својим животом, својом личношћу у себи спајао јединство
      љубави, хришчански Исток и Запад, значи васељену, као да је, такође, биои узор и претходник данашњем папи римском Јовану Павлу Другом који и својим животом и служењем потекавши из Источне Европе, из нашег словенског света, и провевши свој живот у Пољској цркви до 1978. године,до избора на катедру Петрову у Риму, у близини и у контакту са Православном црквом и служећи касније и до данас, носећи крст, како је овде лепо речено пре мене, тога служења, такођер, на тај начин сједињује Исток и Запад у жељи да гради и гради мостове међу њима.

      Зашто сам то споменуо светог Иринеја Лионског? Јер је он некада, у освит трећег века по рођењу Христовом, као велики теолог, читаве Цркве Истока и Запада, говорећи о првенству Римске Цркве, у тадашњем хршћанском свету,назвао ту црквом „Црквом која председава у љубави“.
      Ту је суштинска димензија и ја верујем да то што сад говорим не изражава само мене и само православно схватање, него да изражава и све Вас и да изражава аутентично схватање католичких хришћана, укључујући и самог, Његову Светост, папу Јована Павла Другог. Суштина његове службе,његове одговорно- сти, његовог положаја у Римокатоличкој цркви, у томе да улаже
      сав напор да допринесе служењу, спасењу свих на начин како као човек најбоље може и уме, у љубави и у име љубави, ради спасења свих.
      Тоје садржај, уосталом сваког првенства, епископског, свештеничког и међу верницима и између старијих и млађих и тако даље. Некако ми православни, у својој теолошкој визији ових проблема не бисмо хтели да периоде историјске хипертрофије тог првенства у служењу и председавању у љубави, па не увек и успешне формулације тога, током векова поправљамо тако што бисмо нудили као друго решење, другу перспективу укидање или
      атрофију сваког таквог служења у Цркви. Напротив, сматрамо да синтеза и узајамно прожимање двају основних начела у организацији Цркве: начела саборности, како га ми називамо, или синодалности, начела које је Други ватикански сабор, такође наглашавао и у томе се сусретао и прожимао са
      Православном црквом и целом Црквом свих векова. Начело, дакле, колегијалности, али и начела да та заједница у Христу не може бити безглава, као што ни Црква није безглава, него је тело Христово, а Христос је глава Цркве.
      Мислимда је сличност данашњег папе, колико сам га ја доживео и упознао, веомасвесна свих тих димензија и других које ја у овом тренутку на кратак начин не могу и не желим овде да излажем пред вама.
      Његоверечи „Отворите врата Христу и не бојте се!“, које су цитиране у краткојречи програма ове свечаности, чини ми се,колико сам га ја, понављам, упознао да су најбоље или су једне од најбољих које изражавају његову укупну животну филозофију, његов пут и начин служења спасењу и јединству.
      Тај,на први поглед веома једноставан, не знам да ли је тачно, али кажу, негде сам прочитао, да је за време ових 25 година свогаслужења на апостолској катедри у Риму, три пута превалио растојање између Земље и Месеца, ако је то тачно. У сваком случају, путује неуморно упркос крста оронулога здравља и поодмаклих година, до данашњег дана, буквално. Увек утој мисији и свестан те мисије. Мислим да дубоку увереност у смисао
      своје службе, ма како било ко на свету схватао ту службу и тумачио, прихватао или мање прихватао или прихватао са резервом, да ту дубоку увереност и оданост на вршење службе до краја, до крви и зноја, како тражи Јеванђеље, да му то не може одрећи нико.
      Ја сам имао прилике да упознам изблиза и његовог претходника, чије име је такођер укључено и његово име, блажене успомене Павла Шестог. То је био другачији темперамент, али исто тако импозантан у својој једноставности,смерности и усрдности самог служења.
      Данашњегпапу Његову Светост Јована Павла Другог сам сретао, колико сам могао да, по свом сећању, могу рећи напуклом, набројим четири пута најмање. Три пута заједно са мојом братом митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, а једанпут са још тројицом епископа, без поменутог митрополита. То је било недавно, за време служења свечане понтификалне литургије у Осијеку.
      Свакипут, како пре десет година када смо први пут разговарали са Његовом Светошћу, тако и прошлог фебруара када смо два пута, једанпут по званичном протоколу, а други пут за приватним обедом, мимо сваког протокола, на позив Његове Светости разговарали.Разговор је увек био срдачан и искрен, у атмосфери љубави и заинтересираности за нас, за наше
      проблеме и тешкоће, за наш крст, жеље да нам помогне колико је највише
      могуће. Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове Светости да прати до упојединости живот и проблеме наше цркве и других православних цркава. Из питања која је постављао то се могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то, да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане.

      ——————————————————————————————
      Тоје показао поклоновиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: „Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима. Нас је тај чин још више гануо.
      ——————————————————————————————

      Већсам прекршио дату реч да ћу покушати да не будем преопширан. Молим за опроштај али сам желео да са неколико речи изнесем цео доживљај који човек има у сусрету са личношћу која би имала пуно права да живи повученије него што је то живео иједан епископ у историји, само ако се позове на стање свога здравља и на своје године. Али упркос томе крсту, према ономе како рекох, и то сваким даном, сваким чином поново сведочи,
      да потпуно провиђајући себе и своју природну, људску потребу за
      предахом, одмором, за лечењем, за неким личним животом, он се труди, ето, непрекидно да нађе времена и за размишљања, за медитацију, за богословске текстове, за поезију чак као што смо чули.
      Таогромна снага воље и спремност на потпуно самопожртвовање је нешто што сведочи о веома интезивном унутрашњем духовном и молитвеном животу и пројављује духовну снагу каква се данас, а можда и другим временима, али данас посебно, веома ретко среће. Зато и на оне који не деле све садржаје у вери са браћом и сестрама римокатолицима, хришћане па и нехришћане његова личност делује са изузетном снагом… Не знам колико сам у стању да то искажем.
      Ето,из тих мојих не сувише ретких, не сувише честих искустава једног обичног епископа једне невелике Цркве, као што је ова Црква којој служим, могу, ипак, да тврдим да сам осетио присуство једне заиста изузетне и на свој особени начин харизматичне личности на граници размене миленијума.

      У овом тренутку желео бих да овај јубилеј и ову свечаност честитам свима вама овде сабраним. Желео бих да замолим како преузвишеног домаћина поглавара ове надбискупије монсињора Хочевара, као монсињора Еуђениа Сбарбара, личног изаслнаика Његове Светости, да и Његовој Светости лично пренесу поздраве Његове Светости нашег патријарха, који овде има присутне изасланике већ именовине, као и моје најскромније искрене
      честитке…
      …Главно је да се нађе времена и могућности за братски разговор са двојицом блиских сарадника Његове Светости Јована Павла Другог. Ја сам ето и на тај начин, недавно био његов гост и могу и то да кажем у толиком мноштвупослова и брига, ношења крста животног и пастирског, ипак, је као што су ми рекли, налазио времена да упита:

      ——————————————————————————————

      „Где су они весцови Серби – српски епископи који су били код њега“.

      То је такође било дирљиво и за владику Амфилохија и за мене.
      ——————————————————————————————-

      Тако,дакле желим, да молитвама од Господа који је глава своје Цркве да му подари боље здравље, да му да снагу и довољно дуговечности да изврши своју мисију и службу на начин како најбоље сам жели кад је насамо у молитви са Господом. Са том жељом и честиком закључујем ово своје обраћање и захваљујем се на пажњи и стрпљењу. Бог нека је са свима нама!

      10. правило Св. Апостола

      Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.

      11. правило Св. Апостола

      Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком,
      нека се свргне и он.

      45. правило Св. Апостола

      Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима
      само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

      Ако сви српски светитељи од Светог Саве до Светог Јустина
      Ћелијског говоре о латинској јереси, ко данас може њихове речи одбацити као лажне, а своје прогласити за истините. Ко сме рећи да су сви српски светитељи живели и у заблуди говорећи о латинској јереси, а да смо ми данас бољи и паметнији од њих ако тврдимо супротно. Јесмо ли достојни да се назовемо наследницима својих највећих предака? То се најбоље види када дође тренутак да не погрешимо ни када треба рећи ДА ни када треба рећи НЕ, верујући да нас неће оставити саме Онај који нам је у срце ставио разликовање добра од зла, истине од лажи.

      А ти брате добро продумај о свему и мисли о својој души, поздрав

  2. Бобан за царевину Србију каже:

    Све је у овом случају тачно рекао. Мени смета кад неко каже нешто што није по светом писму и саборима светих отаца. значи кад неко кривослови, а кад каже истину, онда подржавам итекако!

  3. Kriticar каже:

    jel ovo objasnio i Kacavendi, Pahomiju…

    1. Вук каже:

      Пре свих, објаснио је теби и твом дечку.

  4. Misirac каже:

    Da SPC ovo propoveda svake nedelje i ovo malo tkz religioznih bi se razbežalo.

    1. Вук каже:

      Њихов проблем. Истина Христова не подилази свету, већ треба да буде обратно.

Коментари су затворени.