Прочитај ми чланакВолтер је тачно рекао: „Ко открије туђу тајну тај је издајник, ко открије своју тајну тај је будала“. Ана Брнабић у личном и пословном животу вероватно то није, нити је била (морала је нечим да се квалификује за прворазредног Вучићевог слугу), али политички јесте. Раније је радила и ћутала. Сада непрекидно лупета. И на тај начин прави штету свом газди. Између осталог и тако што јој промакне искра истине о њему и режиму који оличава.
Недавно је отприлике рекла да разуме забринутост људи због потенцијалне еколошке опасности услед ископавања литијума, али она је уверена да ње нема. У породици има оне који знају да је тако. Већ таква „аргументација“ представља пример друштвено-политичке будалаштине, али за онога кога она и остатак окружења када није поред њих, зову Зевс (што он зна и не смета му), нешто друго је знатно непријатније. Истакла је да је сво оно што се дешава са протестима „напад на Вучића а не на литијум“.
Тиме је признала да је он у центру свеукупне трулежи у држави Србији. Ако су грађани, и то масовно, против онога зашта Рио Ана мисли да је добро и доноси им корист, због неповерења у првог човека земље, онда то много говори баш о њему. Више него било шта друго пласирано од стране опозиције. У мору бесмислица бившој премијерки а садашњој председници Народне скупштине, промакла је велика истина која објашњава много тога што је на делу у Србији. Генерално али и у вези са литијумом.
И да нам је власт национална и демократска а не антинационална и аутократска, Срби и Српкиње би били забринути због скока у рударско-еколошку неизвесност. Но, не би били априори негативни према нечему што може да буде профитабилно. Било би довољно места за озбиљну јавну расправу, сагледавање мишљења струке, анализу светских искустава. Без журбе и хистерије, чекајући да нека много боље уређена европска земља, нпр. богата Немачка, прва поче да експлоатише литијум, припремали бисмо се за то али не бисмо покушавали овако мали и нејаки да будемо авангарда. У литијумски бизнис има смисла да уђемо ако видимо да функционише у држави која има развијену демократију, ефикасне надлежне инспекције, еколошке норме.
Код нас је све другачије и када се ради о понашању саможиве власти, и реакцијама грађана. Режим настоји да задовољи своје пословне интересе по сваку цену. Не интересује га шта ће бити са Србијом. Народ то добро види. Ем је свестан да официјелне структуре неће бринути о томе да се минимизира еколошка и друга штета. Ем разуме да и када она којим случајем не би била фатална, Србија од експлоатације литијума не би имала велику корист. Рудна рента је код нас изузетно ниска, а не постоји концепт државно-приватног партнерства у извлачењу профита из недара нашег простора.
Земље које су се обогатиле од природних ресурса на начин да корист немају само елите већ и обични држављани – од Норвешке до Уједињених арапских емирата – углавном имају државне компаније за експлоатацију кључних националних природних богатстава. Оне су кровна конструкција на коју се надовезују и приватни „подизвођачи“. Тако нација партиципира у користи од онога што јој је Бог подарио много више него само преко рудне ренте.
Грађани Србије добро схватају да би код нас све било другачије, као у средњовековним феудалним монархијама. Чија је била земља његова је била не само вера већ и целокупно природно богатство. А Вучић је узурпирао Србију и понаша се као самодржац из, рецимо, 13. века. И то не онај са педигреом, из легитимне династије, која с правом влада неком земљом те њени припадници полазе од тога да као што су њима њу у добром стању оставили очеви, и они то треба да учине са својим синовима. Код нас је све као у оновременим државама где су се одвијале сталне борбе око престола, па онај ко на њему тренутно седи, гледа да извуче што већу корист и бежи. Није га брига за то што ће после њега остати спаљена земља.
Ана Брнабић је нехотично признала да је за велики део српског народа Вучић постао синоним за такву праксу, тј. да је он друштвено-политички напалм. Ради се о запаљивој смеси коју су Американци изумели 1942. године, те су је од тада користили као пуњење за специфичне бомбе и као опасно средство за бацаче пламена. Од 1944. до краја њиховог учешћа у рату у Вијетнаму (1973), масовно су га употребљавали уз изазивање ужасних људских, еколошких и економских последица.
С обзиром да је тако, сада када ради оно што јако плаши житеље ове земље и то са компанијом на злом гласу каква је Рио Тинто, разумљиво је што је велики део нације устао против „нашег“ спин-диктатора. Не верују му многи и када прича о слоновима у Намибији, што за нас има само начелну димензију, а камоли о нечему што се директно тиче Србије. Свако ко рационално мисли а није део режимске интересне заједнице, и тада полази прво од тога да нешто мути и ради на уштрб ове земље. Веома негативно искуство са њим, од Косова до отимачког пројекта Београд на води, снажно наводи грађане на то. Кога змија уједе и гуштера се плаши, а тим пре нарасле кобре која чији отров је једном уз муке преживео.
Зато треба речи госпође или господина Брнабић схватити на прави начин. Онда оне гласе: борба за нормалну Србију је борба против Вучића. Или другачије, ако с правом не верујемо у квалитет његових опонената: борба против Вучића је борба за мање ненормалну Србију. Да су и пре њега у њој цветале руже те су они који су је водили били на нивоу, не стоји. Међутим он нам је показао да је и када се у то не верује могуће добити горе од лошег.
Како је Пекић у једној својој радио емисији рекао – и прагматични народи могу да упадну у рупу, али када им се то деси они се приберу и гледају како да из ње изађу; Срби за разлику од њих врло често када им деси несрећа узму ашов и продубљују рупу у којој су заточени. То нам се десило са Вучићем, али овај путе не спонтано. Он се са онима који су нас у јаму гурнули нагодио и из ње се са својим окружењем извукао и сместио на неко много удобније место, а нас за рачун непријатеља убеђује да копамо све дубље и дубље. Душмани га плаћају по учинку: што смо дубље њему је исплативије.
Сада се, јер је у својој безочности претерао, велики део народа тргао. Литијумско питање је пробудило и многе од оних што нису много заинтересовани за националну судбину већ гледају само свој лични интерес. Схватили су да је он директно угрожен. Ако Србија буде претворена у пакао на земљи, како ће и они моћи да окрећу главе од разних друштвено-политичких проблеме те да гледају да што боље живе у датим околностима? Реална је претња да оне постану неподношљиве и за њих.
Зато не треба више околишити да се другачије каже оно што је рекла Ана Брнабић. Сада већина оних који покрећу протесте и друге видове отпора против преране и неодговарајуће експлоатације литијума, беже да кажу да су они примарно усмерени против Вучића. Настоје да мобилишу што већи део популације на основу чисто еколошких, у ужем смислу неполитичких прича. То је погрешно. Ако је тако нешто имало смисла на самом почетку, сада више нема.
Свака борба против режима ограниченог карактера осуђена је на неуспех. Шта да он сад којим случајем и одустане од онога што је покренуо са Рио Тинтом? Сачекаће мало па онда ајде Јово наново. Истроши се сада генерисана грађанска енергије, преусмери пажња на нешто друго, а онда Вучић настави по стром. Такође, илузију да је постигнута некаква (јалова) победа поводом литијума, може да искористи да у међувремену обави неки други посао. Људима падне камен са срца, мало се примире, а он заокружи признање Косова или укине војно-политичку неутралност.
Док наивни грађани мисле да то није најгора ствар, односно да смо њу избегли, он одради тај део свог НАТО домаћег задатка, а онда се још јачи поново баци на литијум. Ко мисли да другачије може да буде, опасно се вара. Са ђаволом се тикве не саде јер пре или касније се обију о главу онима који то раде. Отуда, Србији треба доследан политички егзорцизам (истеривање ђавола). Крајње време је да се свима који учествују у протестима каже и јасно објасни: или Србија, или Вучић. Ако он остане са својом екипом на власти нама нема спаса чак ако мало и одложимо потпуни суноврат.
Ствари су црно-беле и не треба се правити да постоје било какве боје између тога. Србију може да спасе само децентрализована али ипак координисана мрежа политичких, еколошких и свих других организација која ће доследно покретати народни отпор до урушавања режима. Борба нек траје колико траје, али мора да буде јасно дефинисана и континуирана.
