Прочитај ми чланакНакон што је, вероватно уз претходни договор с Русијом, турска војска покренула војну кампању апсурдног имена “Маслинова гранчица” на северу Сирије и напала курске снаге у самопроглашеном “курдском кантону Африн”, први који су проговорили о “издаји Русије” су били заповедници Курдске народне самоодбране (КНС) , који су у Африну формално признали средишњу власт у Дамаску, али нису пристали да се на том подручју распореде снаге сиријске војске, које су их једине могле одбранити од турске инвазије.
Остали коментари се крећу од тога “како је турска инвазија доказ слабости Русије”, “како ће НАТО окупирати север Сирије, било преко Турске или помоћу курдских снага потпомогнутих америчком војском и слично. Углавном може се чути свашта, док се истовремено из вида губе неспорна достигнућа Дамаска, Русије , Ирана и Хезболаха. Ту је сада и Турска, која о курдској држави има исте ставове као Дамаск, која и даље инсистира на смени актуалне сиријске владе, али је одавно одустала од конкретних мера у том смислу.
У овом је тренутку важно подсетити на барем пет важних достигнућа Дамаска и његових савезника, посебице ако погледамо како је ситуација на фронту у Сирији изгледала у пролеће 2013. након турско-саудијског плана о заузимању покрајине Идлиб у пролеће 2015.
Током недавне турнеје по Блиском истоку је Владимир Путин најавио победу у сиријској кампањи. Анализа њезиних резултата ће дуго бити тема разних стручњака, како у Сирији и Русији, али и међу стратезима уништења сиријске државе. Међутим, чак и сада се може набројати пет главних војних и политичких достигнућа руске кампање, која још увек траје, на копну и на небу Сирије.
Башар Ал-Асад остаје
Ово је главни исход рата и доказ одлучујуће улоге руске војске и сиријских савезника на копну. Његов останак у председничкој палати је омогућило оружје. Никакви међународни аранжмани, ни партнерства у овом тренутку не могу уништити овај успех. Осим тога, територија Сирије, која је бојно поље, штите Руси!
Да не говоримо о томе како ни Трамп, ни Макрон, нити Салман Ал-Сауд, нити било ко други није летио у ту земљу, а Путин је тамо био. Дочекан је од стране легитимног председника Асада и заједно су с војним врхом суделовали у свечаној паради у ваздухопловној бази Хмејмим. Светски лидери који су покренули агресију на Сирију могу из својих канцеларија и краљевских палата лајати колико хоће, али се нико не сме да се усуди да седне у службени авион и да полети за Хмејмим или Дамаск.
У информацијском смислу, овај чин значи потврду руског слогана “Не напуштамо Сирију”, иако је увелике нападнут и на другим фронтама.
Однедавни непријатељи Катар и Саудијска Арабија иду у Москву како би преговарали, а мање агресивне арапске земље су спремне закључити војни савез с Русијом.
Дакле, Русија је оштро увећала утицај на Блиском истоку, чиме је уједно ојачала улогу на тржишту енергената. Коначно, европско тржиште гаса се неће преобликовати без Москве, а да не рачунамо на могућности које овај део победе значи за опоравак сиријске економије.
“Уништити непријатеља на удаљеним подручјима”
У почетку је један од декларираних циљева кампање био уклањање борбеног потенцијала радикалних исламиста који су у Сирију дошли из Русије и земаља постсоветског простора.
У неким је деловима Сирије било толико исламистичких екстремиста из Русије и земаља бившег Советског Савеза да им да се говорило како им је “државни језик руски”.
“Емират Алепо” су створиле јединице састављена углавном од терористи који су дошли из Централне Азије, а већина официра су били Чечени. Они су се толико укоренили на терену да су тамо преселили породице, створили фирме и готово државну аутономију, чак и у кругу сиријских исламиста.
Игнорисати ову чињеницу је било немогуће. Прије или касније би се ови милитанти сетили бивше домовине и тероризам проширили на руској територијуи, што је вероватно и био део ширег плана “након пада Асада”. Руски контингент је у том смислу углавном деловао да се идентификују и униште ове групе, али тиме задатак није био завршен.
Данас је ентузијазам међу исламистичким радикалним групама у Русији раван нули, а вође у руској исламској заједници се сада с благим и пријатељским тоном куну на оданост лидерима попут Рамзана Кадирова. Јасно је да се овај проблем не може решити једном заувек, али се сада прелази на системски политички и стручни рад који енергију муслиманских активиста може преусмерити у људском правцу.
Руска се војска искушала у рату нове генерације против изразито делотворног и непоколебљивог непријатеља
ИДИЛ је у почетку истовремено успио разбити добро опремљену ирачку војску, заузети велики део Сирије и разбити добро организиране супарничке исламистичке групе, углавном финансиране и опремљене од стране Турске.
Врло је вероватно да би са заузете територије рат у будућности водиле мале мобилне групе милитаната, које би проводиле саботаже, док би цивилно становништво било изложено изравном терору, а радикални елементи би се мобилизирали користећи се у пропаганди савременим технологијама.
Што су ваздухоплови могли учинити у овом случају? Многи су веровали како је, уз кориштење крстарећих пројектила, то била једини задатак руске војне групе. Али не! Заправо је улазак малог контингента руске војске у рат, којег је Дамаск практично губио, промијенио равнотежу снага на терену.
Наравно, никада се не смију заборавити ни велике заслуге Хезболаха у том смислу, као ни велика искуства иранске револуционарне гарде, која је дошла у Сирију и спровела повезивање разбацаних и неповезаних провладиних милиција.
Но, руски ваздушни удари, који су разорили годинама грађена утврђења терориста, омогућили су сиријској војсци да заузму претходно изгубљене градове, села и подручја богата ресурсима.
И док су ирански саветници успели повезати разне милиције у НДФ снаге, руски су наставили да у неколико месеци уведу ред у заповедној структури сиријске војске. До тада су главни разлози војних губитака Дамаска били непажња и корупција међу сиријским генералима, што једним делом треба приписати и локалном менталитету.
Руски су саветници официре за планиране операције бирали на темељу критерија учинковитости, а не њиховог места у феудалној хијерархији или по бившимпородићним заслугама.
У критичним ситуацијама је руска команда користила мале групе за посебне намене, на пример у пробијају непријатељских линија или за ликвидацију кључних терористичких комаданата.
Ипак треба признати да је на почетку кампање и руска војска чинила пропусте и грешке у планирању. Бомбе су летеле у празно, а градови ослобођени од терориста су се поново враћали у њихове руке, као што је то било с Палмиром. Но, током кампање је руска команда је уочило недостатке, савладала специфичности овог рата и више није грешила.
Дакле, Русија је, супротно прогнозама, преокренула ток рата у корист Дамаска с врло ограниченим снагама, без издвајања додатних средстава за војни буџет и без укључивања у операцију великих копнених снага. То је све учињено с малим губицима, без обзира колико горак окус у устима остављали.
Од почетка руске кампање у јесен 2015. су многи војници и официри прошли кроз Хмејмим. Сваких неколико месеци се састав борбене групе готово потпуно мењао. У војном смислу, то ће Главном штабу омогућити да процени квалитету и ниво успешности заповедног тима и засигурно ће се изводити закључци према којима ће се проводити потребне промене у војсци.
Изнутра је данашња руска војска потпуно другачија од шарене армаде која је бранећи Јужну Осетију од грузијских снага прошла кроз “Тунел Роки”. Тада је свака војна јединица била одевена по властитом укусу, руску војску су пратиле милиције кавкаских племена, а оштећена опрема је остављана уз пут. Данашња руска војска је добро обучена, дисциплинована и изнимно учинковита сила.
Тестирани су нови алати за решавање војних и политичких задатака
Прво споменимо руске приватне војне фирме, које су се по први пута у таквој улози појавиле Сирији. Формално нису директно повезане с руским водством и обављале су задатке за сиријску владу, као што су чување стратешких објеката, нафтних поља и слично, али и заузимање кључних упоришта терориста, на пример Палмире.
Ове су групе показале високу учинковитост и сада приватне војске фирме формиране од Руса с руским и украјинским путовницама пружају заштиту важним објектима у неколико блискоисточних земаља. Осим тога, овај посао не захтијева комплициране међувладине споразуме и дипломатске маневре.
Још један успјешан заједнички пројект сиријске кампање је било стварање војне полиције од грађана муслиманских република Руске Федерације. О њима се међу Сиријцима могу чути само добре ствари, а први који су упућени на обављање те дужности су били Чечени Рамзана Кадирова. Први контингент руске војне полиције су чинили Чечени, муслимани сунити, што се показало као изврстан одабир.
У источним четвртима Алепа, које су дуго биле под надзором терористичких група, локално становништво је било опрезно због повратка сиријских снага безбедоности, корупције државног апарата и могуће репресије тајних служби. Али је одлучено да се уведе руска војна полиција, према којој је локално цивилно становништво имало пуно више поверења. У особној комуникацији је кавкаска полиција у свакој прилици наглашавала припадност руској војсци и оданост заклетви.
“Soft power” грешке су исправљене
Током сиријске кампање је водство руске војске било забринуто за организацију информативног рада. Постало је очито колико је ово питање важно у савременом ратовању. Можете победити све битке, али земља може и даље крварити само због телевизијских вести.
Због тога су акције руске војске покривали војни дописници најбољих московских канала, изравно с фронта. Ексклузивним репортажама с бојишта су светску јавност дословно бомбардирали војни репортери новинских агенција, који су пратили планинске нападе против локалних милитаната, прелазили пустињу у џиповима с локалним милицијама или седили у рушевинама у друштву сиријских војника.
Показало се да су неки од њих стекли таква животна искуства да могу заповиједати једним водом на бојишту, али, прије свега, то су новинари.
Извори информација који су део структуре Министарства одбране су били у лошем стању. Подсетимо на случај када је цивилни упосленик војног одела за информисање на службеном Твитер рачуну направио глупост и убацио део из компјутерске игре, приказавши га као ваздушни удар руских ваздухоплова на конвој наоружаних терориста. Објава је одмах уклоњена, али је у врло неугодну ситуацију довела генерала Конашенкова, који се морао испричавати и новинарима у конференцијској дворани Министарства одбране појашњавати што се догодило, донијети стварне снимке и правдати се како се све уопште могло догодити. Но, репортаже руских репортера с прве црте су дале велики допринос у овом рату.
Уз њих треба споменути и Хосеина Мортаду, ратног репортера иранске телевизије Ал-Алам, који на фронту прати Хезболах и добар је познаник иранског генерала Касема Сулејманија, којег је теком овог рата неколико пута сретао на фронтама у Сирији и Ираку.
У оквиру “soft power” методе је за мирно решење сукоба створен Центар за помирење зараћених страна, који води преговоре с умереним милитантима, али у дословном смислу те речи, некада и независно о онима које воде легитимне сиријске власти. Центар користи све методе, од племенских веза, до јамчења безбедоности ако се групе буду држале примирја, што је на крају резултирало са склапањем уговора о националној помирби с Дамаском од стране племенских вођа хиљаду села и стотина комаданата мањих, али умерених локалних наоружаних група.
Без борби је до данас процесу помирења приступило 2336 насељених подручја, углавном сиријских села, а примирје су у име група којима заповедају приписала 234 теренска заповедника који се боре под заставом такозване “Слободне сиријске војске”.
Занимљиво је да су у већини случајева такви споразуми били могући само уз суделовање Руса. Без њиховог суделовања у преговорима, племенске вође и заповедници милитаната нису веровали властима.
Ово је обећавајући облик деловања, који тражи запошљавање нових кадрова упознати с оријенталном културом и дипломатијом источних народа. Уосталом, нема потребе да се сиријска и руска војска, те њихови савезници на терену, боре тамо где је довољно провести учинковите преговоре.
Сада Русија на располагању има модерну војну групу, малу али учинковиту, која може обављати задатке у удаљеним подручјима, може помоћи савезницима и решавати политичке задатке боље него што то могу учинити политичари и дипломати.
Јасна се разлика може видети успоређујући неке од резултата у Сирији с онима у Украјини, иако се треба надати да Украјина неће постати кланица попут Блиског истока и потонути у крвави рат на целој територији.
Где би Русија сада могла користити ова искуства?
Сирија је и даље у фокусу и након што је сломљен ИДИЛ је Москва саопштила како је сада на реду за уништење група Хајат Тахрир Ал-Шам, предвођена сиријским огранком Ал-Каидом.
Али Сирија никако није једина врућа тачка у подручју интереса Руске Федерације. Ситуацију у Централној Азији такође захтева велику позорност, а може се наставити напредовати и на Блиском истоку. Но, гледајући из чисто руске перспективе, најважније подручје је Донбас. Док су на улицама Алепа становници славили победу, проруски Украјинци и Руси су у Доњецку седили у подрумима, чекајући украјинска артиљеријска гранатирања. Ова, 2018. година ће вероватно донијети неке промијене у том смислу, јер су у Вашингтону управо ових дана поручили “како неће дозволити да се замрзне сукоб на југоистоку Украјине”.
