Прочитај ми чланакДа ће Војска Србије поред Х145М ускоро добити још један тип хеликоптера, званично је први пут потврђено почетком априла прошле године када је висока делегација Министарства одбране Србије започела преговоре са Москвом о набавци руских борбених хеликоптера Ми-35. Тада је министар одбране Александар Вулин након састанка са министром одбране Руске Федерације Сергејом Шојгуом изјавио да је између осталог разговарано о могућој куповини 4 Ми-35 као и додатна 4 транспортна хеликоптера Ми-17.
Око месец и по дана пре овог састанка, крајем фебруара поједини медији објавили су да ће Србија преговарати са Русијом али и Белорусијом око набавке шест хеликоптера Ми-35. Вечерње ‘’Новости’’ пренеле су тада да је могуће да би се од Белорусије купила модернизована верзија хеликоптера Ми-24 која носи ознаку Ми-35 а да је на списку жеља нашег РВ и верзија Ми-35М која се налази у наоружању руске армије.
Новости су затим након велике војне параде у Москви 9. маја којој је присуствовао и председник Србије Александар Вучић, цитирајући неименоване изворе, пренели да би до краја године хеликоптере Ми-35 могли видети у Србији тј. да би они могли бити виђени на војној паради која је била планирана да се одржи поводом прославе победе у Првом светском рату. Председник Вучић је нешто касније изјавио да ће се, како је рекао, заложити код председника Русије Владимира Путина да за параду пошаље макар два Ми-35.
О томе да ће се за нашу војну авијацију набавити ови хеликоптери писали су у протеклих неколико година и други дневни листови који су у својим текстовима обично спомињали 4 Ми-24 а често су, услед непознавања материје, уношене и забуне око ознаке хеликоптера. Најпре се мора разјаснити да Ми-35 и Ми-35М нису исте верзије добро познатог десантно-јуришног Ми-24.
Хеликоптер Ми-35 представља извозну верзију Ми-24В (НАТО ознака ‘’Хинд-Е’’) док је Ми-35М извозна варијанта најновијег Ми-24ВМ који се још увек производи. Како Танго Сиx сазнаје ове године Србија је потписала уговор за куповину нових Ми-35М а у том пакету се налазе и додатни хеликоптери Ми-17В-5 као и артиљеријско-ракетни системи ПВО Панцир. Такође смо дошли до информација да би први Ми-35М требало да стигну средином 2019. године.
Развој нове генерације Ми-24 започет је у првој половини 90-тих година 20. века када је одлучено да се овај тип хеликоптера мора драстично модернизовати како би могао да одговори захтевима савременог ратовања. Требало је значајно унапредити авионику као и наоружање, искоришћена су многа решења са новог руског борбеног хеликоптера Ми-28 чији је развој такође био у току. Нова верзија Ми-24 морала је бити способна за дејство у свим временским условима, дању и ноћи и морала је добити боља убојна средства.
Током 90-тих у Русији али и у иностранству појавили су се многобројни програми продужетка животног века, разних дорада и осавремењавања. Један од њих је био и руски Ми-35М јер је, услед економскем кризе, немогућности набавке и серијске производње нових борбених хеликоптера Ми-28, Ка-50 и Ка-52, схваћено да се постојећи хеликоптери Ми-24, како у руској армији тако и у иностранству морају модернизовати. По сваку цену желело се да се Ми-24 који је већ био застарео, због своје јединствене конструкције која му омогуће истовремено борбено дејство и превоз војника, по сваку цену задржи у наоружању.
Првобитно је било предвиђена модернизација хеликоптера и то у 5 етапа од којих је Фаза 1 подразумевала само продужење животног века са 20 на 30 година или 4000 сати налета. Друга етапа је подразумевала уградњу носећег ротора са хеликоптера Ми-28 заједно са композитним (фиберглас) лопатицама као и сасвим новог репног четворокраког тзв “X“ ротора што је резултирало смањењем масе од 300 кг, повећању брзине пењања, повећању врхунца лебдења за 600 м и поједностављењем одржавања. Уз нове материјале на лопатицама је примењен и електротермални систем против залеђивања.
У Фази три хеликоптер је добио фиксни стајни трап, побољшано наоружање и систем за комуниикацију. Увођењем фиксног стајног трапа такође је смањена маса за до 90 кг али је то повећало отпор приликом летења што ипак није драстично утицало на перформансе хеликоптера у борби. Овакво решење омогућава лакше и безбедније слетање услед ванредног догађаја а уз то је и поједностављена конструкција и производња. У овој фази хеликоптер је добио и нове носаче за по 8 противоклопних ракета 9М114 Кокон (касније и Атака).
Могућност оваквог компактног ношења наоружања дозволило је смањење размаха крила тј. уклањања две крајње подвесне тачке што је исто тако смањило масу као и отпор ваздуха а уместо 6 ту су 4 подвесне тачке спољашњег терета.
Фаза 4 је обухватала нови систем управљања ватром, испитивач система свој-туђ, ново наоружање и то противоклопне ракете 9М120 Атака, затим ракете ваздух-ваздух 9М39 Игла-В, носну турелу са двоцевним топом 23 мм које представља решење са верзије Ми-24ВП. У последњој петој фази кабина је прилагођена за летење у ноћним условима уз примену специјалних наочара (НВГ – Нигхт Висион Гооглес), ту је затим дневно-ноћни оптоелектронски систем са телевизијском камером за рад у условима ниског нивоа осветљења (ЛЛТВ), термовизијском камером и ласерским даљиномером а кабине посаде довиле су вишенаменске колор приказиваче. На тај начин је применом свих 5 фаза укупна борбена моћ Ми-24ВМ увеличана за 1,4-1,6 пута у односу на раније варијанте Ми-24.
Демонстратор Ми-35М приказан је 1995. године а исте године јуна месеца имао је и прво међународно учешће на Ле Буржеу у Француској. Први лет верзије намењене руској војсци са ознаком Ми-24ВМ извршен 4. марта 1999. а био је то дорађени хеликоптер варијанте Ми-24ВП. И поред предложених измена у 5 фаза скоро нико у свету осим саме Русије није извршио осавремењавање Ми-24 које је предложио руски Опитно-конструкциони биро ‘’Миљ’’ а и то је у Русији урађено само делимично. Фиксни стајни трап, крило мањег размаха добили су модернизовани руски Ми-24ПН (осавремењени Ми-24П) поред тога смо још Ми-35П (негде означени и као Ми-35ПМ) који су били намењени Кипру. Осим тога Ми-24ПН је добио и нови оптоелектронски систем који је био једно од прелазних решења у односу на данашњу опрему.
Уместо осавремењавања, Русија је 2005. године тржишту понудила нове хеликоптере Ми-24ВМ и Ми-35М чија је производња започела у фабрици ’’Росвертол’’ у Ростову на Дону. У понуди су различите подваријанте Ми-35М са ознакама М1, М2 и М3 (спомиње се и М4) а међусобно се разликују по моторима, електронској опреми, наоружању. Први уговор за руску војску потписан је 2010. а први хеликоптери испоручени су 2011. Армијска авијација је до сада примила преко 60 Ми-24ВМ (одговара нивоу Ми-35М3) док се за Федералну службу безбедности (ФСБ) зна да је добила 5 хеликоптера.
Своју борбену премијеру ова најновија варијанта Ми-24 је имала у Сирији док је пре тога извозни Ми-35М ирачке армијске авијације употребљен против такозване Исламске државе. Први страни корисник била је Венецуела који је своје хеликоптере наручила 2005. и 2006. а испоруке су трајале од 2006. до 2008.
Тренутно у свету Ми-24 користи чак 58 земаља и то је борбени хеликоптер који је најраспрострањенији у историји авијације, који је израђен у највећем броју примерака и учествовао у највише ратних сукоба. Извозне Ми-35М су до сада набавили Азербејџан (24 хеликоптера за своју Граничну гарду), Бразил (12 Ми-35М3, бразилска војна ознака АХ-2 Сабре), Ирак (28 испоручених), Казахстан (4 испоручена од 12 наручених), Мали (наручена 4, испоручена два), Нигерија (набавила 12, испоручено 4), Пакистан (добио за сада 4 примерка, наводно планира 20), Венецуела (10 испоручених Ми-35М2 названи ’’Царибе’’), Узбекистан (10 наручених). За Ми-35М има још заинтересованих држава а то су пре свега оне које већ користе старије верзије ‘’двадесетчетворке’’.
Потпуно нова електронска опрема која обухвата и осматрачко-нишански систем ОПС-24Н кога чини жиростабилисани оптоелектронски систем ГОЕС-324 који има термовизијски и телевизијски канал, ласерски даљиномер и пеленгатор. Кабине посаде су опремљене модерним вишенаменским колор приказивачима (предња један, задња два) и прилагођене употреби наочара за летење у ноћним условима (НВГ) ОНВ-2. Кокпит пилота добио је и горњи електрооптички приказивач (ХУД). Од навигације треба истаћи систем сателитске навигације А-737.
Нуди се и уградња опреме западне производње а то се пре свега односи на системе за комуникацију, идентификацију и навигацију. Од опреме за самозаштиту Ми-35М може поседовати сигнализатор радарског озрачења Л006ЛМ (СПО Берјоза) или најновији Л150 “Пастељ“, станицу за оптоелектронска противдејства МАК-УФМ, систем за противелектронска дејства Л370 ‘’Витебск’’ или старији Л166В-11Е “Липа“, диспензери мамаца УВ-26М или старије АСО-2В. Да би се спречио пад хеликоптера у случају погибије или рањавања пилота, команде су удвојене. Ту су затим нови јачи мотори Климов ВК-2500-ИИ максималне снаге по 2700 КС а уместо њих могу се добити ТВ3-117ВМА.
Стандардно фиксно наоружање Ми-35М је двоцевни топ ГШ-23Л или В калибра 23 мм с борбеним комплетом од 450 граната који је смештен у покретној носној турели НППУ-23 преузет је са раније варијанте Ми-24ВП која може да се покреће под углом од +10 и -40 степени по елевацији и +/-60 степени по азимуту.
Сва убојна средства које су носиле старије верзије Ми-24 остала су мање више иста, може носити до 4 20-цевна саћаста лансера Б-8В-20 невођених ракетних зрна С-8 (обично С-8КО или КОМ) калибра 80 мм, до 4 петоцевна лансера Б-13Л невођених ракета С-13 калибра 122 мм, до два контејнера УПК-23-250 с двоцевним топом ГШ-23Л 23 мм са борбеним комплетом од 250 граната, контејнери ГУВ-1 са четвороцевним ротирсајућим митраљезом ЈаКб-12,7 калибра 12,7 мм са 750 метака и два четвороцевна ротирајућа митраљеза ГШГ-7,62 7,62 мм са по 1800 метака, контејнери ГУВ-8700 са аутоматским бацачем граната АГ-17А ‘’Пламја-А’’ калибра 30 мм са 300 граната.
Оно што је ново то су инфрацрвено самонавођене ракете 9М39 Игла-В за дејство по споролетећим и нисколетећим ваздухопловима домета од 800 до 5200 м по даљини на висинама од 20 до 3500 м. На два носача АПУ-8-4У може носити до 16 (по 8 на сваком крилу) полуактивно радио-командно вођених противоклопних ракете 9М114 Кокон система 9К113 Штурм-В домета 5 км, пробојности 650 мм хомогеног челичног оклопа, или до 16 противоклопних ракета 9М120 Атака (даљи развој 9М114) домета 6 км вероватноће поготка тенка 0,65 до 0,9 на даљини 4 км, пробојности 800 мм хомогеног челичног оклопа.
Постоји могућност добијања и најмодернијих противоклопних ракета 9К121М Вихр-М домета до 10 км пробојности 1000-1200 мм хомогеног челичног оклопа. Такође ту су и различите врсте бомби, 8 од по 100 кг, 4 од по 250 кг или 4 од по 500 килограма. Носивост у унутрашњој кабини је 1500 кг, 8 војника или 4 војника на носилима. Носивост спољашњег терета је 2400 кг а носи до 4 спољашња резервоара за гориво капацитета по 500 литара.
Емисија руске телевизије Звезда о хеликоптеру Ми-35М:
