Прочитај ми чланак
(Адванце)
Сједињене Америчке Државе су, због великих резерви нафте, Ирак после инвазије планирале претворити у ‘центар привредног развоја у региону’.
Паул Бремер, први човек Привремене коалиционе владе Ирака, 2003. је изјавио ‘како је Ирак спреман за улагања’. Десет година након англо-америчке окупације земља трпи незапамћену стопу сиромаштва и незапослености, а своме народу не успева пружити ни најосновније услуге.
На основу података Светске банке у Ираку је БДП по глави становника у 2011. години био на нивоу из онога из 1980. и износио је 3 501 $. Истина је како се бележи раст у односу на период пре инвазије, када је БДП по глави становника износио 759 $ годишње, али морамо напоменути како је Ирак тада већ више од десет година трпео санкције које су му 1991. наметнуле САД и њени савезници.
‘Иако је политичка ситуација у земљи тешка, Ирак је учинио велик искорак на макроекономском плану. Забележен је раст у свим сегментима, а инфлација и дефицит су обуздани ‘, наводи се у извештају Светске банке за Ирак.
Међутим, о једној сасвим другој земљи говоре подаци о незапослености и стопи сиромаштва и када се упореди са суседима, Ирак се налази на самом дну лествице блискоисточних земаља.
Само 38% радно способних Ирачана има некакво запослење. Жене су, у односу на мушкарце, у неупоредиво тежој ситуацији да нађу било какав посао. Од свих арапских земаља, само се за Либију и Јемен може рећи како су у горој ситуацији од Ирака.
У 2012. години је 22,5% Ирачана преживљавало са 2 $ дневно, што се сматра границом екстремног сиромаштва.
Насупрот овим поражавајућим статистикама, Ирак је на четвртом месту у свету по количини нафтних резерви, а ускоро би могао заузети друго место по производњи нафте на глобалном нивоу. Нафта је била главни покретач ирачког привреде у пост-окупационој ери и тренутно чини 90% извоза, 95% зараде и 60% ирачког БДП-а.
Основни проблем је тај што у Ираку нафтни сектор запошљава само 1% становништва, а влада није била у стању инвестирати зараду од нафте у остале привредне делатности, као што није обновила службе од примарног значаја за једно друштво, као што су школе, болнице и инфраструктура .
Ирачка новинарка и политичка активисткиња Хаифа Зангана тврди ‘како је један од највећих проблема у Ираку корупција, због чега је ирачка држава осиромашена за 600 милијарди долара, а новац добијен од продаје нафте су ирачки политичари делили међу собом, уместо да га реинвестирају у привреду’ .
Ирак се због Индекса перцепције корупције (ИПК) Транспаренси Интернешела налази на самом дну светске лествице, с нивоом корупције тако високом да међу 176 земаља заузима 169. место.
Осим тога, од 2004. је Ирак само од Светске банке и Уједињених нација, кроз два различита фонда у којега је новац уплаћивало 25 земаља, за обнову земље добио 1,8 милијарди долара. Један део тог новца је искоришћен за изградњу нових школских објеката, али и за јачање приватног сектора у привреди, који је за време Садама Хусеина био запостављен.
Сједињене Државе су такође одлучиле да инвестирају у Ирак и његову обнову, али одвојено од међународне заједнице ис много већим средствима. Нев Иорк Тимес и Ал-Јазеера говоре о барем 125 милијарди долара које су САД уложиле у Ирак, што се сматра највећим улагањем још од Марсхаловог плана.
Без обзира што су се реке новца слијевале у ирачку државну ризницу није дошло до обнове земље, а услови у којима живи ирачки народ не испуњавају основне предуслове да би се могли звати људским.
‘Обнова Ирака се може сматрати потпуним промашајем. Сједињене Државе нису биле у стању изнова ставити у функцију електроенергетска постројења и дистрибуцију енергије, нити су поправиле водоводну мрежу, тако да већина становништва живи без питке воде ‘, изјавио је високи званичник Стејт департмента, Петер Ван Бурен.
На основу података невладине удруге Координатног комитета за Ирак (НЦЦИ), већина Ирачана се може служити електричном енергијом само шест сати дневно. Потребе становништва тиме не могу бити задовољене, а куповина генератора којим би се служило више домаћинстава превелик је издатак за већину Ирачана. Због недостатка електричне енергије су ван употребе и постројења за пречишћавање пијаће воде, која је доступна тек сваком четвртом Ирачанину.
Од 2003. је ниво река Еуфрат и Тигрис знатно опала, а колапс водоводног система ‘канат / Карез’, који је повезивао север с истоком земље, је додатно погоршао снабдевање водом у тим деловима.
Повећала се зависност о подземним лежиштима воде, но будући да се она искоришћавају без икаквог надзора, постоји опасност да убрзо пресахну.
Због недостатка школских објеката и особља у Ираку је данас петина становништва у доби 10-49 година неписмена. Ако узмемо у обзир да се Ирак 80-их година прошлог века по нивоу образовања налазио на првом месту у региону, ради се о податку који не улива поверење у бољитак. Проблем је још већи када су у питању жене. Њих 24% не зна ни да чита ни да пише, док се међу мушкарцима ниво неписмености креће око 11%.
Што се тиче здравства, ниво морталитета у новорођене деце и мајки је у благом паду, иако је Ирак и по том питању међу најгорим земљама Блиског Истока.
Ирак се суочава са још једним проблемом, а то су деца која се рађају са малформацијама, те пораст броја оболелих од леукемије и низ других болести Експерти тврде како је то последица зрачења осиромашеним уранијумом који се користио за време сукоба са војском Садама Хусеина.
Ирачки стручњаци и лекари који су покушали вршити истраживања о последицама које је зрачење осиромашеним ураном имало на становништво били су жртве цензуре, претњи, а поједини и физичких напада.
Људска права у Ираку – деца, жене и затвореници најугроженије групе
Не бележи се никакав напредак у поштовању људских права на које су се толико позивали Георге В. Бусх и Тони Блаир. Још од првих дана окупације, на удару се налазе првенствено затвореници, новинари, активисти и жене.
Хуман Рајт Воч наводи како су незаконита хапшења и тортуре правило, а ирачке службе безбедности законе спроводе вршећи прекомерну репресију над становништвом. Постоје и тајни затвори, осим оних званичних, аиу једнима и другима затвореници живе у нељудским условима.
Криза с избеглицама траје још и данас. Од 2003. је сваки пети Ирачанин напустио свој дом, а влада још увек није направила план збрињавања или повратка тих људи. Међународна организација која прати миграције становништва тврди да се само 10% избеглих Ирачана вратило својим кућама.
Министарство рада и социјалне политике је изнијело податак како у Ираку данас живи 4.500.000 деце без иједног родитеља. 600.000 малолетника живи на улици, а само 700.000 их је збринуто у домовима за сирочад.
Асоцијација психолога у Ираку је објавила девастирајуће ефекте десетогодишње окупације земље на ментално здравље деце.
‘Деца осећају потребу за игром, она се морају школовати, чита, кретати се, а то је у Ираку данас немогуће због свеприсутне опасности. Од када знају за себе, деца у Ираку живе окружена насиљем, што их чини идеалним за регрутовање у редове Ал Каиде ‘
Након деце, најрањивија група у Ираку су жене. У протеклих десет година је велик број жена остало без својих мужева, који су изгубили живот у сукобима, експлозијама или на неки други начин. Оне које су препуштене саме себи, присиљене су се проституирати како би преживеле.
Жене су за време владавине Садама Хусеина охрабриване и подстакнуте да се баве политиком и да раде како не би зависиле о мужевима. Међутим од Првог заливског рата 1991., а посебно од окупације земље 2003., положај жена у земљи се нагло погоршао.
Ирак је 70-их и 80-их година прошлог века био најнапреднија земља у арапском свету у погледу права жена. ‘Персонални статут’ из давне 1958. им је гарантовао права о којима су жене из суседних земаља могле само сањати. Женска права су погажена новим уставом који је производ ригидног тумачења исламских закона.
Иако је било великог противљења верских лидера, у ирачки устав је ипак уведена обавезна квота која женама гарантује учешће у политичком животу земље.
Не треба посебно напомињати како су жене које се у Ираку баве политиком стална мета претњи исламских милиција.
Питање (не) безбедности
У Ираку је клима опште несигурности постало ‘нормално стање’. Мртви с ирачких цеста и тргова скоро да и нису више вест у медијима. Према подацима које наводи Ирак Боди Цоунт, насиље је досегло врхунац 2006., но 2008. је ниво насиља још увек била забрињавајућа.
2012. је Ирак Боди Цоунт забележио 4568 погинулих, а када се саберу сви подаци од 2003. у Ираку је досада живот изгубило око 120.000 људи. Увек је ружно калкулирати с бројем жртава у једној напаћеној земљи, али поједини аналитичари тврде како бројка коју наводи ИБЦ намерно умањена, јер се земља жели приказати у бољем светлу. С друге стране се може чути како је у протеклих десет година живот изгубило око милион Ирачана.
‘У земљи се и даље води рат ниског интензитета, у којему се циљаним бомбашким нападима настоји одузети живот што већем броју људи „, стоји у извештају ИБЦ-а.
Потпуни промашај англо-америчке авантуре у Ираку
Након ових поражавајућих података, не треба посебно напомињати како је инвазија на Ирак била само изговор Сједињеним Државама и Великој Британији за остварење својих циљева. Но, уместо да им окупација Ирака донесе жељену корист, у овој англо-америчкој авантури највећу корист су извукли Турска и Иран. Турска се окористила економски, а Иран је (колико год то апсурдно звучало) ојачао свој утицај у региону.
Италијански дневни лист Ил Ђорнале пише да се Вашингтон десет година од одлуке да окупира Ирак мора суочити с горком истином о потпуном промашају своје политике.
Иако је примарни циљ остварен и Садама Хусеина више нема, Сједињене Државе се не могу похвалити никаквим успехом у Ираку. Било када је у питању ‘демократија’, коју су хтели извести у Ирак, било да се ради о (као што смо рекли на почетку чланка) ‘стварању регионалног привредног центра’.
Убрзо ће се морати положити рачуни за десетогодишњу ирачку авантуру. Како би ‘стабилизовали земљу’ САД су у првих седам година изгубиле 4400 војника (не рачунајући губитке у редовима заштитарских фирми, које су праве паравојне формације у служби Пентагона) и потрошиле 812 милијарди долара. Наравно да ова бројка није коначна, а будући да је америчка држава дужна бринути о обољелим, рањеним, али ио породицама погинулих војника, само у ту сврху је досада издвојено 3700 млрд $.
Ради се о астрономској цифри, ако узмемо у обзир да је Стејт Департмент за стварање „нове демократске државе ‘на Блиском Истоку, а на коју ће имати потпуни утицај, 2003. канио потрошити не више од 60 милијарди долара.
Но, да се вратимо на турско-ирански парадокс. Турска, која је вјерна савезница САД-а, 2003. је америчкој војсци, која је намеравала да изврши инвазију на Ирак са севера, забранила прелазак свог територија. С друге стране, уклонили су највећег непријатеља Техерана у региону, Садама Хусеина и створили предуслове за зближавање Ирака и Ирана као две већински шиитске земље.
Исламска република Иран је тренутно о одличним односима са Ираком, Сиријом и Либаном и на тај начин је избио на северне границе Израела. Ирачки премијер Нури Ал-Малики, кога Вашингтон снабдева оружјем и авионима Ф16, данас је много ближи Техерану него Сједињеним Државама. Потом треба споменути сиријску кризу, која је у кључни доказ погрешне процене Вашингтона.
Амерички генерал Џејмс Маттис, командант Сенткома, у конгресу је изјавио како ће ‘пад режима у Дамаску значити највећи губитак за Иран у последњих 25 година’. Међутим, није пропустио прилику да оптужи ирачког премијера и изјави ‘како својим ставом према Техран и испорукама оружја омогућава Басхар ал-Ассад да преживи’.
Турска се на другој страни окористила ситуацијом и једноставно преузела део земље с којим ће успјела извући корист коју Сједињене Државе, и поред огромних улагања, нису биле у стању. До пре десет година је северни део Ирака у којем живе Курди за Анкару био предворје пакла. У њему су се лечили, опорављали и припремали припадници курдских побуњеничких група који су упадали на југ Турске како би се борили против владиних снага. Данас та регија за турску има једно сасвим друго значење. Користећи се несугласицама између курдских лидера из Ербила и Сулеиманиие и власти у Багдаду, Турска је северни део Ирака претворила у једну врст свог екстра-територијалног поседа.
Турска од курдских лидера купује нафту коју они, без договора са властима у Багдаду, црпе из лежишта око Киркука. У ирачком Курдистану су највећи улагачи и извозници управо турски предузетници, који годишње остварују робну размену у вредности од 8,3 милијарде евра (Турска само са Немачком има бољу робну размену оп.а.). Повратак на стотине хиљада Курда из егзила, на којега су били приморани за време Садама Хусеина, те зарада од нафте, турским предузетницима гарантују годишњу зараду у износу 2,5 милијарди евра.
Због великог новца који је у игри, а од којега највише користи има Турска, турски премијер Реџеп Тајип Ердоган је постао протагонист ризичних престројавања на Блиском Истоку и права конкуренција Вашингтону. Међутим, како Сједињене Државе треба Ердогана да би се ефикасније супротставиле Ирану и имале какав-такав утицај на власти у Багдаду, службени Вашингтон засигурно неће предузимати ништа што би могло да наруши односе са Анкаром.
У свих ових десет година након пада Садама Хусеина, само једно је сигурно: једини и истински губитник због авантуре Героге В.Бусха и Тониа Блаира је ирачки народ.
