Прочитај ми чланакАмерички напад на сиријску ваздухопловну базу Шајрат је извршен са 59 крстарећих ракета типа томахавк и трајао је 14 минута, пише Танго сикс.
То је до сада званично био највећи директан напад на сиријске снаге од како се у тој земљи води рат који је почео још 2011. године. Као главни разлог за ову акцију САД су навеле да су са овог аеродрома полетели авиони који су 4. априла дејствовали хемијским оружјем по цивилима у граду Хан Шајхун у провинцији Идлиб.
Напад, који је почео у 4:40 по средњоевропском времену (по локалном је трајао од 3:42 до 3:56), извршен је лансирањем 59 крстарећих ракета ТЛАМ (БГМ-109 ’’томахавк’’) и то са два ратна брода која су се налазила у источном Медитерану. Били су то разарачи класе ’’Арли Бурке’’ и то ДДГ ’’Портер’’ са кога је испаљено 36 ракета и ДДГ-71 ’’Рос’’ чија посада је лансирала 23 томахавка. Ракете су на путу до Шајрата прелетеле ваздушни простор Либана.
Фотографије и видео-снимци који су начињени након напада показују да је дејствовано по армирано-бетонским склоништима за авионе, различитим складиштима, положајима противваздухопловне одбране аеродрома, писте и осталу инфраструктуру базе. Први извештај који су саопштили Руси говорио је да је дејствовано на свега 23 тачке а САД су навеле да је 58 ракета погодило циљеве.
Према последњим информацијама, на аеродрому је уништено 9 борбених авиона од тога 5 Су-22М3, један Су-22М4 и три МиГ-23МЛ, једна радарска станица за осматрање и навођење 1С91 ракетног система ПВО 2К12 Куб, један лансер ракетног система земља-земља М600 ’’Фатех’’ и неколико артиљеријских оруђа. При том је, по наводима сиријских званичника погинуло 15 особа од којих 4 цивила а више људи је повређено.
У бази Шаират је пре почетка борбених дејстава била стационирана 50. ваздухопловна бригада са три ескадриле и то 675. ескадрилом са ловцима МиГ-23МЛ, МЛД и УБ, 677. ескадрилом са јуришницима Су-22М4 и УМ-3К као и 685. ескадрилом са Су-22М3 и УМ-3К. Након почетка сукоба већи део авиона је пребачен на друге аеродорме тако да је на Шајрату остао знатно мањи део ефектива. За непосредну ПВО аеродрома ангажована је батерија ракетног система 2К12 ’’Куб’’ а у околини се налази и положаји са ПВО системима С-125 ’’Нева’’.
Током 2016. тамо је примећено присуство хеликоптера Ваздушно-космичких снага Русије и то борбених Ми-24ВМ, Ми-28Н и Ка-52 као и транспортно-борбених Ми-8АМТШ. Припадници руске војске су у време напада на базу сигурно били тамо, али није још увек познато да ли су се на аеродрому налазили и руски хеликоптери. Државни секретар САД Рекс Тилерсон изјавио је да је руска страна специјалним дипломатским и војним каналима унапред обавештена о томе да ће се извршити ракетни удар на базу Шајрат.
Због чега није дејствовала руска ПВО?
Одмах након напада и сагледавања ефеката дејства појавиле су се многе теорије о томе шта се заиста догодило. Првобитна информација, коју је лансирала руска страна, била је да су само 23 ракете погодиле циљеве након чега се у медијима појавила тврдња да је преосталих 36 ракета оборено или да услед ометања није долетело до својих циљева. Обарање тих ракета повезано је са евентуалним дејством ракетних система С-300 и С-400 које је Русија разместила у Сирији као и ометањем системом Красуха-4 који је такође инсталиран и то на аеродрому Хмејмим.
Међутим, накнадним и детаљнијим увидом у штету која је нанета бази може се закључити да је до Шајрата стигло знатно више од само 23 ракете, могуће око 40 до 44, а неки циљеви су погађани и са бар две ракете. Неке од њих су и промашиле, јер су завршиле у травнатим и бетонским површинама аеродрома а пријављене цивилилне жртве су последица пада ракета на насељена подручија.
Систем С-300ВМ је стациониран око морнаричке базе Тартус а С-400 на аеродрому Хмејмим, где се базирају руски војни ваздухоплови међу којима су тактички бомбардери Су-24 и Су-34, јуришници Су-25, вишенаменски борбени авиони Су-30 и Су-35, авиони посебне намене Ил-20, Ил-22, Ан-30, транспортери Ил-76 као и хеликоптери различитих типова и намена. За непосредну одбрану аеродрома Хмејмим као и за заштиту система С-400, постављени су артиљеријско-ракетни системи Панцир-С1.
Оваквим стационирањем ракетних система С-300 и С-400 сасвим сигурно се не може у потпуности заштитити ваздушни простор Сирије, јер поменути системи нису свемогући. Треба имати у виду да су их Руси разместили пре свега ради заштите својих снага а немамо никакве званичне информације какав је договор постигнут са Сиријом која је позвала Русију да јој помогне у борби против тероризма. Такође, избор места за размештај ових система је, због територије коју контролише сиријска армија, знатно ограничен и свакако је било најбезбедније поставити их на обали и у западном делу Сирије.
Поменути системи користе неколико типова ракета, конкретно С-400 три типа са укупно 6 верзија. Од тога се два типа ракета користе за обарање крстарећих ракета. Прва је 9М96 чији је максималан домет за аеробалистичке циљеве, у зависности од верзије, од 40 до 120 км. Највећи домет С-400 може се осварити ракетама 40Н6 које могу оборити аеробалистички циљ на даљини до 400 км али само ако се он налази на висини преко 9 км и има радарски одраз од минимум 4 метра квадратна. Максимални домет система С-400 када су у питању балистичке ракете је свега 60 км.
На основу доступних видео снимака као и фотографија, Русија је у Сирији, у оквиру комплекса С-400 разместила лансере 5П85СМ2 који могу да лансирају само ракете 48Н6 (и њених новијих верзија) чији домет при гађању крстарећих ракета износи свега 28 до 38 км. Домет тих ракета за аеробалистичке циљеве је 150 до 250 км по даљини, у зависности од верзије. На основу доступних информација о радарима система С-300 и С-400, Руси су сасвим сигурно могли да виде америчке крстареће ракете али очигледно не и да дејствују на њих.
Крстареће ракете нису примаран циљ руских система великог домета и није рационално користити их за њихово обарање јер у слојевитој руској ПВО постоје други системи који су за то задужени попут на пример Стреле-10, Тунгуске, Панцира и Тора. Услед ратних дешавања сиријска ПВО одавно више није хомогена и не може да покрије целу територију Сирије а савремени системи ПВО у њеном инвентару попут Панцира, Печоре-2 и Бука су малобројни и највероватније се чувају за неке могуће будуће сукобе.
Одбрана аеродрома, на који је одједном у истом дану у малом временском раздобљу дејствовано са чак 59 ракета, са доступном ПВО око базе готово да није била могућа. Штета која је нанета није толико незнатна али је ово борбено дејство САД била само порука шта се даље може очекивати, а врло је вероватно спроведено и ради опипавања пулса као и за добијање политичких поена америчког председника.
Полетање сиријских борбених авиона из базе Шајрат обновљено је након само неколико сати од напада што доказује да је аеродром и даље оперативан и да дејства америчких ракета нису имала већег утицаја на способност сиријске авијације да врши борбена дејства из ове базе.
