Прочитај ми чланакПознати књижевник тада је био високи дипломата Краљевине Југославије. У јануару 1939. године на захтев Владе, израдио је пројекат решења „косовског проблема“, у којем је предложио иселење дела албанског становништа у Турску, као и поделу Албаније између Југославије и Италије, према којем је Србија требало да добије Северну Албанију и луку Драч!
– Поделом Арбаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо, евентуално, добили још 200.000-300.000 Арбанаса, али су они већином римокатолици, чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар. Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава – предложио је Андрић у свом решењу косовског проблема. Нажалост, српска Влада није одмах одреаговала на Андрићев пројекат, ускоро је почео и Други светски рат и цела идеја решења косовског проблема је пала у воду.
За разлику од књижевних, Андрићева политичка дела су у послератној комунистичкој Југославији деценијама гурана под тепих, а о чврстим националним ставовима јединог нашег нобеловца као да и данас, после 125 година од његовог рођења (9. октобар), многи у Србији не желе да говоре. Једно од тих дела је управо реферат „О арбанашком питању“. У њему је Андрић дао своје решење косовског проблема – исељавање Арбанаса муслимана у Турску, као и проширење српске државе до луке Скадар. И поред тога што је чврсто заступао тезу „Балкан – Балканцима“, Андрић је поделу Албаније предложио после сусрета са италијнским министром иностраних послова у јануару 1939. године.
– Дозвола Италији да узме макар део балканске територије је мање зло, јер је за нас у овом тренутку важно само једно, а то је стратегијско осигурање Косова – поручио је Андрић.
– Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе.
Због овог реферата, Ибрахим Ругова је после Титове смрти, као тадашњи председник Друштва писаца Косова и Метохије, тражио да се избришу сва дела нобеловца из литературе на албанском језику. Историчар др Драган Петровић истиче да Андрићев политички ангажман и данас многима боде очи, јер је чувени књижевник био велики српски родољуб, што по савременим политичким стандардима који се намећу и није пожељно.
– Са становишта данашње медијске и једног дела политичке сцене у Србији, Андрићево залагање за интересе земље и народа је неприхватљиво, исто као што не могу да му опросте ни то што је био припадник „Младе Босне“ и један од десетина хиљада српских политичких затвореника и страдалника у Аустроугарској. Сведоци смо да се многи од ових, како на Западу, тако и на простору бивше Југославије, труде да ревидирају историју, па Гаврила Принципа називају убицом и екстремистом. Ко зна, можда и Андрића прогласе терористом – наглашава Петровић.
ВУЧИЋ О КОСОВУ: Не постоји друго решење осим споразума https://t.co/FbQkTIg1Tw
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 2, 2019
Саговорник истиче да је, поред дипломатских подвига између два рата, у целокупном стваралачком, али и политичком опусу Андрића била присутна константа – противљење идеји бошњаштва на платформи Бењамина Калаја, као и противљење наметању муслиманске нације у комунистичкој Југославији.
– Андрић је у исто време био препрека и свим великохрватским и ватиканским плановима, јер је као римокатолик по рођењу, био и остао Србин по националности, попут многих других Срба римокатолика из Босне и Херцеговине, Дубровника, Боке и Славоније. Управо животне поруке Андрића, али и Његоша и Меше Селимовића данас сметају онима који желе да прекроје историјске чињенице на нашим просторима – закључује Петровић.
Поделу Албаније је југословенском руководству понудио италијански министар иностраних послова гроф Галеацо Ћано почетком 1939. године. Кнез Павле је овај план одбио уз образложење да нам „не треба више ниједан Албанац“, али је председник Владе Милан Стојадиновић од Андрића, који је практично обављао функцију министра дипломатије, затражио детаљну анализу. Андрићев реферат, написан 30. јануара 1939. године чува се у Архиву Србије – „Фонд Милана Стојадиновића“, кутија 37. Овај текст је први пут објављен у „Часопису за сувремену повијест“, 1977, ИX, бр. 2 (24), стр. 77-89. Хрватски историчар Богдан Кризман је био уредник овог гласила и документ је, заједно са Кризмановим коментарима штампан под насловом „Елаборат дра Иве Андрића о Албанији из 1939. године“.
