Прочитај ми чланакСрбија је у време међународне економске кризе, у периоду од 2009. до 2011. била принуђена да се одрекне реалног суверенитета, утицаја и установа на Косову.
То је навео Чедомир Aнтић и додаје да не види шта још имамо да изгубимо на Косову.
„Србија је имала неке аргументе за постизање историјског компромиса са Aлбанцима, али ми смо те аргументе изгубили, пре свега због слепила Демократске странке, нејасне политике и псеудо-конзервативизма ДСС-а и незаинтересованости осталих партија и социјалног радикализма Српске радикалне странке“, рекао је Aнтић за Тањуг.
После 2001. године, међународна заједница је, истиче, третирала Косово као и све остале југословенске републике.
„Прихватили смо да Срби не буду национална мањина и да имају она права на Косову која им је дао Aхтисаријев план. Срби имају Заједницу општина на Косову која нема никаква овласћења. Имамо, слично, Заједничко веће општина у Славонији, по Ердустском споразуму, које је на нивоу невладине организације“, објашњава Aнтић.
Стога је, за њега, сасвим јасно да данас заправо ни немамо „црвене линије“ у вези са решавањем статуса Косова и Метохије.
„Црвена линија“ за решавање косовског питања могла је, уверен је, да буде историјски компромис у време када је, почетком осамдесетих година прошлог века, Добрица Ћосић дефинисао идеју поделе Косова:
„То је значило да по свим питањима Србија попусти, али и да по свим питањима одређене уступке дају и Aлбанци“.
Сада, међутим, не говоримо о статусу Срба на Косову или некој подели, већ само, описује Aнтић, о томе да ли ће се наш амбасадор тамо звати амбасадор или високи дипломатски представник и да ли ће на плочици испред столице Републике Косово у Уједињеним нацијама стајати нека тачка или тачкица, јер смо ми тако желели.
Историчар напомиње да је наша држава под притисцима међународне заједнице учествовала и у преговорима који су резултирали Бриселским споразумом
„Питам се шта је нама остало после Бриселског споразума. Остало је питање пријема Косова у међународне организације, такође питање пријема Косова у Уједињене нације“, каже Aнтић.
Он, међутим, указује да та питања уопште не зависе од Србије:
„Може Србија да призна Косово, а да Руска Федерација или Кина не дозволе његов пријем у Уједињене нације. По мом мишљењу, у оваквом развоју ситуације, то би се чак и догодило“, указује Aнтић.
Идеју о ширем друштвеном дијалогу о важним питањима, попут позива председника Aлександра Вучића на такав дијалог о Косову и Метохији, сматра свакако јако важном за развој демократије.
Ово је озбиљна идеја, каже, јер ми нисмо имали озбиљан дијалог на нивоу власти и и опозиције, али и читавог друштва све до сада.
„Сад је, међутим, питање колики је маневарски простор наше државе да било шта учини по питању Косова у овом моменту“, указује Aнтић.
Ипак, жели да нагласи: „Вреди се борити, све док није крај“.
Не очекује неке смислене предлоге из дијалога, пре свега зато што су, како наводи, наше институције разграђиване од стране Милошевића и стихијских реформи ДОС-а.
„Већина људи који буду дошли на дијалог о Косову искористиће прилику да се представе као на неком феудалном сабору, где сви долазе да виде и буду виђени. Најопасније је да људи говоре унутар тог дијалога оно што се од њих очекује, да би задржали постојеће привилегије или прибавили нове“, сматра Aнтић.
Предвиђа и да ће доћи до промене Устава Србије, мада га чуди да је председник Вучић покренуо ту иницијативу само два месеца пошто се заклео на том уставу.
„У уставу се Косово помиње само на два места: у преамбули и заклетви председника“, указао је Aнтић. Верујем да је цела прича око дијалога пут ка изласку у сусрет свим захтевима које СAД и Европска Унија имају према Србији по питању Косова и то Вучић чини са места председника, јер верује да је то најкорисније и најбезбедније за земљу у овом тренутку“, закључује Aнтић.
