Прочитај ми чланак
Овако је отприлике изгледао живот људи испод Вршачког брега
Стручном обрадом материјала старог између 26 и 29.000 година закључено је да места у ширем предграђу Вршца, Црвенка и Ат, имају својства орињачке културе.
Наш предак хомо сапијенс кренуо је пре око 40.000 година из Африке непознатим и неистраженим путевима. Сматра се да се насељавање простора Европе дешавало преко два основна пута. Један је водио преко Гибралтара до Орињака у Француској и даље, а други преко Дарданела на Балканско полуострво, те узводно уз Дунав. Ове сеобе повремено су се заустављале и по неколико хиљада година, кад су се људи нашли на погодним местима, где су организовали свакодневни живот и стварали културу.
Много познатија и више изучавана траса којом је наш прапредак освајао Европу била је она преко Орињака. Трагови савременог човека заостали у јужном Банату донедавно су били потпуно запостављени. Док су северну Европу у плеистоцену притискале наслаге снега и леда, људи су опстајали на ивици белог покривача трудећи се да он не постане њихов покров. Успевали су да преживе од средине последњег леденог доба, које се у историјској геологији за подручје Алпа назива вирм, до његовог престанка који се приближно поклапа с крајем палеолита (старог каменог доба) пре око 12–13.000 година.
Група наших прапредака нашла се на подручју где је на малој површини рељеф био врло разноврстан, што је отварало многе могућности за безбеднији и удобнији живот. Таласаст терен без непремостивих препрека, језера и реке, ловишта, пећине погодне за становање, хладнија лета и зиме од садашњих али пријатнија и погоднија за преживљавање од суровог севера. Све ово је тадашњем човеку пружао Јужни Банат.
На материјалне остатке првих становника Јужног Баната најчешће се наилазило при обрађивању њива и ископавању песка, те је увећање збирке артефаката највише било препуштено случају, као и савести и занимању тамошњег становништва за археологију. Такође, уз велики рад запослених Градског музеја у Вршцу, пре свих дугогодишњег познатог директора Растка Рашајског, дошло се у посед од преко 5.000 предмета из палеолита, од којих је један број изложен у просторијама музеја.
Због недостатка средстава археолошка ископавања нису вршена довољно често нити систематски. Једна од већих акција организована је 1984. године, кад је и допуњена музејска збирка. Стручном обрадом материјала старог између 26 и 29. година закључено је да места у ширем предграђу Вршца, Црвенка и Ат, имају својства орињачке културе. Овим је потврђено да се јужни Банат нашао на путу и привукао хомо сапијенса да се на том подручју настани.
После тридесет година, 2014, спроведено је научно истраживање у оквиру великог и скупог геоархеолошког пројекта „Наш пут у Европу”, уз помоћ немачке Фондације за научна истраживања. Окупљени су стручњаци из Немачке и Србије – археолози, геолози и географи, подељени у два тима. Немачке археологе предводио је др Веј Чу са Универзитета у Келну, а наше професор др Душан Михаиловић са Универзитета у Београду; на челу физичко-географког тима Немачке био је професор др Франк Лемкул са Универзитета у Ахену, а на челу српског професор др Слободан Б. Марковић са Универзитета у Новом Саду; медијатор је био професор др Миливој Б. Гаврилов са Универзитета у Новом Саду. У раду тима важну улогу имала је мр Ивана Пантовић из Градског музеја Вршца, као и десетак истраживача, студената докторских студија.
На терен је допремљена и за истраживање коришћена модерна мобилна техника. Вршена су и класична археолошка ископавања и сакупљани делови оруђа, оружја и осталог.
Саставни део детаљног испитивања у данашње време подразумева узимање узорака подлоге са различитих дубина. Тако је с дна некадашњег језера извађен узорак са дубине од десет метара, што би одговарало приближној старости од 100.000 година. Седименти језера и леса најбољи су чувари промена кроз које пролазе земља и живи свет.
Узети узорци послати су у добро опремљене лабораторије у Европи у којима се обављају геофизичка, геохемијска и друга истраживања. На основу њих ће се наћи докази о спољашњим условима у којима су живели ови праљуди, каква је била околна хидрологија, облик и састав терена, стање биљног и животињског света и остало.
Данас се археологија више не ограничава само на обнову материјалних ископина, већ се обнавља и нешто што је немогуће изложити чак и у витринама најсавременијих музеја. Тај невидљив и неопипљив експонат је – време. Руку под руку с археологијом иде палеоклиматологија, која изучава метеоролошке чиниоце, а нарочито климу и еколошке услове који су владали у то време.
У оквиру археолошких пројеката изучавао се и палеомагнетизам. Магнетизам на Земљи није сталан већ променљив, тако да су магнетни полови, на пример, пре 800.000 година имали замењена места; данашњи северни магнетни пол налазио се на јужном полу. Анализом може да се реконструише магнетни поларитет узорка и тако одреди времеме када је који седимент настао.
Савремена археологија пренела је своје методе чак и у свемир. Поједина открића настала су и посматрањем с небеских висина, при чему се прецизним мерењем разних својстава често може открити шта је дубоко под земљом. Тако Географски информациони систем (GIS) користи сателитске податке за даљинско уочавање, региструје, проучава, чува, и приказује географске и друге податке.
Применом најсавременијих научних метода истраживан је простор Вршца с намером да се открије куда су ишли, шта су радили и у којим су условима живели први Европљани. Резултати ће бити објављени у најугледнијим стручним часописима.
Ово је још један пример како је понекад потребно само мало разгрнути наше тло да би се појавила заборављена историја, у овом случају чак од континенталног значаја.
Извор: Политикин забавник
