Прочитај ми чланакНе могу да се отмем осећању носталгије када видим овај снимак и помислим како је време пролетело. Међу нама нису више ни много ми драги и поштовани отац Радован Биговић и брат Небојша Крстић, а на својеврсан начин ни бивши Владика Артемије. Сећам се тог скупа у Београду, а после сам имао прилике да још више о свему поразговарам са о. Радованом.
Мало је необично питање да ли и даље имам ставове који су наведени у књизи јер човек је динамично биће и претпостављам да сам и ја мало зрелији него што сам био пре двадесет година када сам тек започињао свој монашки живот. Суштински, могу да кажем да је синкретистички екуменизам заиста стран Цркви Христовој и представља свејерес и ту нема никакве двојбе. Проблем је само у томе што термин екуменизам може да означава и синкретистички покрет који ради на сједињавању религија на принципима обезбоженог хуманизма и без зрелог дијалога којим ће се разрешити постојеће несугласице и, с друге стране православни икуменизам као сведочанство православне истине пред неправославнима. Овде постоји суштински важна разлика.
Православна Црква је ушла у савремени „екуменски покрет“ са намером да сведочи своју истину и предање пред свима и на том плану доста је постигнуто јер данас код неправославних постоји много бољи степен разумевања за наше учење и схватање Цркве него што је то било раније. Са таквим намерама на скупове ове врсте ишли су о. Георгије Флоровски, o. Александар Шмеман и други. Такви скупови у почетку нису имали богослужбени карактер. Међутим, под утицајем неких протестантских група које су убрзо преузеле вођство у екуменском покрету увођено је све више и више синкретистичких елемената који су ове скупове претворили у живописне фестивале, са музиком, плесом и сл. Управо о таквом екуменизму говорили смо на овом скупу са кога је сачуван видео запис. Хвала Богу, након одлучних протеста неких православних јерараха и одлука појединих Цркава да намеравају да се повуку из покрета дошло до одређених преиспитивања тако да је данас екуменски покрет враћен у нормалније токове. Посебан проблем у том синкретистичком екуменизму на коме нарочито инсистирају разне протестантске групе које немају свест о Цркви, јесте што се испод стола покашало са промоцијом релативизма и теорије грана, а то је дијаметрално супротно православном схватању Цркве.
Да много не дужим, сматрам да православни данас посебно треба да раде на унутрашњем јединству и превазилажењу постојећих проблема у Православној Цркви, посебно у односу на сведочење Цркве у дијаспори. Такође је веома важан дијалог са римокатолицима који треба наставити и који се креће у домену озбиљне богословске дискусије. Нагласио бих и потребу богословског дијалога са дохалкидонским црквама које сада пролазе праву голготу у Сирији, Египту и другим земљама Блиског истока. Православна Црква треба да им пружи руку с братском солидарношћу. Што се тиче дијалога са муслиманима и другим неправославним религијама треба разговарати о начинима како да живимо у миру и у међусобном поштовању наших традиција. Посебно много треба да радимо са муслиманима на спречавању сукоба цивилизација који може да има несагледиве последице за данашњи свет.
Укратко речено, нисам суштински променио своје ставове али све што сам старији видим све већи значај дијалога и комуникације међу људима и дубоко верујем да без обзира на све разлике које нас деле, ми не можемо прејудицирати нечије спасење и заједницу са Христом без кога се нико не може спасити и без кога ништа од створеног не може да уђе у вечну заједницу са Оцем и Духом Светим. Бог је једини судија и човек никада не може сместити логику Божије љубави у рационалне оквире. Не смемо зато да судимо друге јер нико није бирао у којој ће се вери родити и ком предању одрасти, већ љубављу и истинским сведочењем вере коју смо примили св. Крштењем треба да задобијамо душе људи којима Православље није познато.
