(Ало)
Војин Ражнатовић (29), син убијеног Жељка Ражнатовића Аркана (48), написао је књигу о свом оцу у којој открива досад непознате детаље из очевог живота.
Радни наслов књиге је „Приче о моме оцу – интиман поглед иза кулиса породице Ражнатовић“, а у њој говори о свом односу са оцем, о Аркановим контактима са српским премијером Зораном Ђинђићем, о сукобу са бившим шефом ДБ-а Радомиром Марковићем, о Светлани Цеци Ражнатовић, о пријатељству са Радованом Стојичићем Баџом, о особама које су имале значајну улогу у Аркановом животу, као и о томе ко им је јавио да им је отац убијен…
Књига је састављена од 50 кратких прича, а “Ало!” вам ексклузивно преноси неке догађаје из још необјављене књиге. Војин Ражнатовић је био сведок ових прича или му их је отац причао. У књизи, Војин Ражнатовић је проговорио и о разводу својих родитеља, оца Жељка и мајке Наталије Мартиновић (53).
– Био је школски распуст 1994., јун месец. Родитељи су нам били веома строги и терали су нас редовно сваке недеље да се бавимо фудбалом, пливањем, каратеом, па и глумом код Мике Алексића. Чак ни током летњег распуста нисмо успели да уживамо као сва остала деца.
Нисмо ни слутили шта нас све чека тог лета. Касно увече, брат и ја смо се враћали са ДИФ-а, где смо три пута недељно ишли на пливање. Знали смо да је нешто чудно, јер чим смо ушли у кућу, видели смо десетак путних торби које стоје поред врата.
„Па није ваљда да се опет селимо“, помислио сам. У том моменту, мама нам је хистерично саопштила да одмах крећемо и да узмемо све што нам је најпотребније. Велики парадокс је био што смо ми као деца тада волели да слушамо Цецу. Узео сам вокмен са Цецином касетом и мој албум са сличицама за светско првенство у фудбалу.
Брат и ја смо помислили да идемо у Црну Гору, где смо ишли сваког лета и где је већина родбине и живела. Али нешто је било веома чудно. Мајка нам је звучала тужно и некако љутито, сва је била ужурбана да напустимо кућу што пре и да идемо на железничку станицу. Нисам ни слутио да је журила да оде што пре док се тата не врати са ратишта.
И одемо на железничку станицу и укрцамо се на воз. Мама нам је онда саопштила да идемо у Беч, па онда за Италију! Били смо зачуђени и нисмо појма имали о чему се ради. Занимљиво је да сам тада први пут видео свој пасош у којем ми је презиме било Мартиновић, уместо Ражнатовић…. Иако смо били клинци од 10 година, приметили смо да нешто није у реду, али смо ћутали и правили се да је све у реду.
Тек после Беча, Рима и Париза, кад смо стигли у Италију у један мали град Фиугги, коначно смо чули маму како се дере на тату преко телефона, плаче и свашта му говори. Чули смо оца како јој говори на телефон:
“Молим те, Наталија, само се врати, отераћу ову ку*ву, имамо четворо деце заједно”. Сво троје смо били у шоку кад му је мама рекла: “Гаде један! Једино мртва ћу да ти се вратим за Београд. И сво четворо деце ће да буду са мном где код будемо отишли!”.
После сат-два, мама коначно спусти слушалицу, плачући и даље. Онда је видела да смо нас троје деце толико знатижељни да нам је рекла: “Чула сам неке приче да је ваш отац у вези са другом женом. Нисам поверовала јер знам како људи трачаре. Али ме је Баја звао из Атине да ми каже да је то сто посто истина и да због ње није хтео на Копаоник са нама да иде”.
-“А ко је та жена, мама”, упитали је ми малтене истовремено. “Иста она што је слушате по цео дан”.
Војин је у књизи, за коју још тражи изадавача у Србији открио и највећу страст свог оца:
– То је дефинитивно била колекција слика српских војника из Првог светског рата. Толико је био залуђен и фасциниран њима да је имао своју познату официрску униформу ушивену и дизајнирану баш као оригинал из 1914! Чак се и оженио у тој униформи!
А није ни тајна да је сваки антиквар и колекционар по Београду и Србији трљао руке кад би добио неку нову слику српске војске. Нико није боље схватао очеву страст него наш најпознатији антиквар, звани Миша Гроф (Виктор Ристовић).
Чим се уђе у дневну собу у кући у Љутице Богдана, прво што се види је слика дугачка метар и широка скоро три метра. На слици је српска војска са чувеним Генералштабом и цивилима која мучећи се прелази преко замрзнуте Албаније. Језив је призор гледати ту слику, али отац је увек истицао свакоме ко се загледа и зачуди: “То је српска војска”!
Седео сам са татом 1996. у Београду, кад му је јавио Миша Гроф да је добио неколико оригиналних слика што би много заинтересовало мог оца. Као мало дете кад сазна да иде у луна парк, тата је искочио из фотеље, отишао у собу по паре и кренуо хитно према Славији, где је Миша Гроф живео. Јурио је сто на сат и говорио током вожње да једва чека да види слике. Нисам ни слутио о чему се ради.
Миша Гроф
Отац је волео слике српских војника, па је за њих Миши Грофу дао једном 55.000 марака
Када смо дошли код Мише Грофа, сели смо одмах на тросед и Миша Гроф је почео да доноси слике једну по једну! Како је отац мој зинуо, то је требало видети. Пита га отац за једну:
-“Колико за ову Мишо”?
-”Џабе”, нашалио се Гроф, а онда додао: “Петнаест хиљада”.
Изброји ту отац паре, стави гумицу на њих и баци му их са друге стране собе.
Гроф све хвата и ставља са стране. Купи отац тада четири слике и потроши неких 35 хиљада марака. Таман да пођемо, када га Гроф изненади и каже да је оставио најлепшу за крај. И он стварно извади једну прелепу слику где је Краљ Петар И на коњу, у његовој познатој војничкој униформи. Пита га тата опет колико хоће за ту слику и кад му је овај одговорио цену, отац се нашали:
– Па, полако, бре, Мишо, хоћес деца да ми гладују” – насмеје се тата и плати му 20.000 марака за ту једну слику…

Наталија Мартиновић – мајка Војина Ражнатовића
КРАЈ
Једва смо преживели рођење
Војин Ражнатовић у књизи отркива и да су он и брат близанац Никола једва преживели јер су рођени превремено.
“Знате како је то код нас, поготово кад си пореклом из српске Спарте – Црне Горе! Још поготову ако су близанци обоје мушкарци.
Када је мајка била у седмом месецу, имала је унутрашње крварење. Брат и ја смо се родили малецки, са неразвијеним плућима и тешки смо били малтене по килограм, а доктори су нам давали веома мале шансе за опстанак.
Тата је отишао до оближње цркве да се помоли за наше здравље где му је једна сестра рекла да узме крст и да га држи и бодри нас док се опоравимо.
Причао нам је да је у молитвама говорио: “Боже, не враћај ми моје близанце, а ја ћу твој крст да браним до краја живота”…
Тата је долазио у болницу сваки дан са крстом и док смо били у инкубатору прво је ишао код једног и говорио: „Диши,сине, диши”, па код другог.
Изгледа да га је Господ чуо и одговорио на молитву….,пише Војин у књизи.







