Прочитај ми чланакНовинар хрватског Вечерњег листа Хасан Хаидар Диаб, који је са Асадом говорио пола сата, наводи како је током читавог интервјуа сиријски председник деловао смирено, сталожено и самоуверено.
Сиријски председник Башар ал Асад, који је претходних дана на удару западне јавности због наводне одговорности за хемијски напад у ком је страдало 86 људи, пристао је да да интервју за хрватски Вечерњи лист.
Новинар Хасан Хаидар Диаб, који је са Асадом говорио пола сата, наводи како је током читавог интервјуа сиријски председник деловао смирено, сталожено и самоуверено. „Иако су вани одјекивале снажне детонације, на њих је био потпуно имун. Ниједним гестом није показао да је забринут. На сва питања одговарао је смирено, темељно и аргументовано, иако их није тражио унапред“, пише Диаб.
Већ је шеста година од почетка сиријског рата. Након недавних тријумфа сиријске војске у Алепу и Палмири и почетка процеса помирења, постоји ли трачак наде да ће се окончати рат у Сирији?
Наравно, јер без наде ни земља, ни људи, ни држава не би могли издржати шест година окрутног рата, који подржава десетак регионалних и западних земаља. А међу њима су и неке од најбогатијих и најснажнијих земаља света. Али, сада је питање како ту наду претворити у стварност? То је до сада било могуће захваљујући два приступа. Први је борба против тероризма, а други постизање помирења са свима који желе да положе оружје, врате се својим нормалним животима и загрљају своје земље. Било је напретка на оба подручја, и у сузбијању тероризма и у постизању помирења. Зато кажем да сада постоји више наде него протеклих година.
Постоји ли у стварности нека умерена опозиција?
Умерена опозиција не постоји, постоји само џихадистичка опозиција, наравно у искривљеном смислу џихада. Она не прихвата ни дијалог ни решење, осим путем тероризма. Због тога ми практично и не можемо да постигнемо никакав стварни резултат с њима. Доказ за то је то да су они, током преговора у Астани, започели напад на Дамаск, Хаму и друге делове Сирије, обнављајући тероризам и убијајући невине људе. Ти терористи не могу бити опозиција и не могу помоћи у постизању решења.
Осим тога, те терористичке групе повезане су с програмима деловања страних држава. Они не припадају некој струји или покрету у сиријском народу који траже политичку реформу или одређено решење, нису то чинили ни пре, а не чине ни током рата. Неки делови тих група могу изгледати политички, у смислу да не носе оружје, али подржавају тероризам, док су неки повезани са саудијским, турским и западњачким програмима деловања.
Свет је објавио рат тероризму. Вјерујете ли у ту објаву и у оно што свијет данас чини?
Свет који је објавио рат тероризму практично се састоји од западних земаља које и саме подржавају тероризам. Већина је земаља у свету против тероризма. Оне то не објављују, али су у пракси сарађивале с нама на разне начине током рата и пре рата. Јер тероризам није започео с ратом у Сирији, он је увек постојао у свету и проширио се као резултат различитих сукоба на Блиском истоку. Међутим, западне земље које су објавиле рат тероризму још увијек га подржавају. Оне га не сузбијају, а тероризам користе само као израз за домаћу јавност.
Чињеница је да они користе тероризам као платформу за различите политичке програме деловања, чак и онда када им се тај тероризам обије о главу и изазове жртве у њиховим земљама. Али они то не признају. Против тероризма у Сирији у основи се бори само Сиријска арапска армија (САА). Ово није флоскула, чињенице на терену то доказују. САА била је у стању да постигне успехе у борби против тероризма захваљујући, у првом реду, вољи сиријских бораца и подршци народа. Наравно, постојала је и врло снажна подршка наших савезника Ирана, Русије и Хезболаха из Либана.
Представља ли сиријска војска све секте, етницитете и мањине у Сирији?
Па то је очито! Војска која би представљала само део сиријског народа не би могла да победи у рату који се догађа у целој Сирији. Без обзира на то како се то представља на Западу. На самом почетку рата и терористи и непријатељски расположени западни медији, као и они у нашој регији, желели су да представе овај рат као секташки. Та је слика била јако раширена на Западу. Да је она била истинита, Сирија би била подељена већ првих месеци рата. Сиријци не би издржали шест година као јединствен народ. Истина је да терористи контролишу нека подручја, али делови које контролише сиријска држава укључују све спектре сиријског народа. Кад та сиријска војска и иза ње сиријска влада не би представљале целокупан сиријски народ, не би било могуће видети ту јединствену слику сиријског народа.
Постоји велики број џихадиста и терориста који су дошли с Балкана. Имате ли информацију о њиховом броју?
Немамо тачних информација због нашег турског суседа под вођством криминалца Ердогана, који подржава јачање присутности тих терориста у Сирији. То нам онемогућује контролу граница и последично нам не омогућује тачну статистику о броју терориста који улазе и излазе из земље. Али главно питање није питање националности тих терориста, јер знате да терористи гледају на цео свет као на јединствену арену. Они не воде рачуна ни о националној димензији, ни о политичким границама.
Просечни се људи питају о узроцима напада на Сирију и покушајима вашег свргавања. Који разлози стоје иза тога?
Разлог је стар, једноставан и јасан. Те западне земље, предвођене Сједињеним Америчким Државама, у партнерству углавном с Великом Британијом и Француском, а на жалост и неким европским земљама које немају колонијалну историју, не прихватају независне државе и не прихватају равноправне односе. Они желе сателитске државе које спроводе њихове политике. Велике државе имају интересе по целом свету, а ми имамо интересе у нашем окружењу. Нисмо суперсила, али када делујемо с другим државама, интереси треба да буду заједнички. Међутим, они желе да делујемо за њихове интересе против наших. Због тога смо увек били у сукобу с тим земљама.
На пример, ми желимо мировни процес, док они желе покорност уместо мира. Они желе да имамо мир без права, што није разумно. Они желе да се одрекнемо своје суверености, да одустанемо од својих права која су призната међународним правом, резолуцијама Савета безбедности и бројном подршком у Уједињеним нацијама за повратак наших територија. Постоји много питања због којих сматрају да је Сирија као држава превише независна. Због тога су мислили да би им вођење рата у Сирији и замена садашње владе клијентелистичком олакшало ствари и омогућило постизање њихових уских интереса.
Да сте прихватили мир или покорност, како сте рекли, би ли се догодило ово што се данас догађа у Сирији?
Дат ћу вам један примјер. Од нас је затражено да станемо уз Запад, посебно САД, 2003. године у њиховом рату против Ирака. Знали смо да је рат у Ираку почетак низа догађаја ради поделе региона. На свим конференцијама које су се одржавале пре рата, у намери да се одреди будућност послератног Ирака, расправљало се о будућности секташког, а не јединственог Ирака. Дакле, знали смо да ће се оно што се догађа у Ираку преселити у Сирију и на цео регион. Да смо тада учествовали, ситуација у Сирији била би данас битно гора него након сада када смо то одбили да учинимо.
Због тога сам имао обичај да кажем како је цена отпора много мања него цена понизности. То сам рекао много пута у прошлости, а каснији догађаји у Сирији то су и доказали. Оно што је помогло Сирији да данас чврсто стоји јесте то што је она уједињена. Да смо пристали на секташки пројекат, били бисмо земља растрзана правим грађанским ратом. Грађански рат био би стварност, а не само појам који се користи за опис онога што се збива.
Зашто заливске земље финансирају и подржавају терористе како би свргнуле владу у Сирији?
Већина заливских држава су сателитске државе које се не усуђују да кажу не. Неке од њих кажу: “Ми вас подржавамо, али то не можемо јавно рећи. Желимо вам победу у рату и надамо се да ћете бити у стању да сачувае јединствену Сирију и победите терористе.” Али у јавности говоре нешто друго јер су подложни западњачкој вољи. Већину заливских држава, ако не и све, у одређеној фази створили су Британци, а после су предате Американцима.
Прихватате ли идеју федерализма у Сирији о којој се у последње време доста говори?
Федерализам је национално питање, а да ли је потребан или не, зависи од устава, а за устав је потребан глас народа, а влада и извршна тела изражавају вољу народа. Ипак, већина Сиријаца не прихвата федерализам јер је то увод у подељеност. Нема оправдања за федерализам јер Сиријци су живели заједно, у истом саставу, без икаквих проблема, деценијама и вековима, и пре постојања сиријске државе, чак и за време и пре Османског Царства. Нема историјских ратова између елемената сиријског народа којима би се оправдавала тврдња да те секте, религије или етницитети не могу живети једни с другима. Тако је питање федерализма измишљено ради постизања ситуације сличне оној у Ираку како би се произвела слаба држава, слаба влада, слаб народ и слаба домовина.
Турска војска је присутна у Сирији. Што мислите о томе?
Ердоган је учинио то јер је своје наде везао за терористе који постижу победе, али све док се није догодила битка за Алеп. За њега је то била одлучујућа битка узимајући у обзир политичку, економску, географску и логистичку важност тог града. Неуспех терориста да задрже своје положаје у Алепу изазвао је директну умешаност Ердогана како би себи осигурао барем место за политичким столом када дође време за разговоре о будућности Сирије.
Он је желео терористима Ал Нусре и Ал Каиде да да једно лепше лице након што је у целом свету разоткривено како је врло близак њима, у сваком смислу речи. Хтео је да им да друга имена, обрије им браде како би попримили изглед умерених, како би се ствари вратиле на стање које је постојало у почетку кризе. И како би осигурао улогу Турске у проналажењу решења у Сирији путем терориста у новом облику.
Постоји исто питање и с америчким трупама које су у земљи и сада помажу Курдима? Сматрате ли их окупационим снагама?
Свакако. Свака интервенција, па чак и присутност једног јединог војника без дозволе сиријске владе, представља инвазију у сваком смислу те речи. Свака интервенција, из ваздуха или на било који други начин, такође је нелегитимна интервенција и агресија на Сирију.
Зашто је Америка овде?
Америчка политика се уопштено заснива на стварању хаоса у разним деловима света и изазивању конфликата између држава. То није ништа ново. То траје деценијама, само у разним облицима.
